Homer - Ilijada - Interpretacija

Opšta obeležja junačke poezije

Pesme srodne Homerovim epovima možemo naći u većini naroda sveta. Iako se, kad su u pitanju pojedinosti, pesme međusobno veoma razlikuju, epsko pesništvo svih naroda pokazuje zajednička obeležja od suštinskog značaja.

U središtu takvih pesama uvek je junak koji se među svim ljudima odlikuje hrabrošću i telesnom snagom. Njegovi postupci su određeni karakterističnim moralnim načelima, pre svega tada još neproblematizovanim osećajem časti i kultom prijateljstva. Poreklo i negovanje te vrste poezije rezultat su postojanja viteškog (visokog) staleža kome životni sadržaj čine rat, lov i užici za stolom (u koje spada i pevanje pevača). Pozadinu junakovih aktivnosti obično čini herojsko doba, prošlost koja je uzvišenija i sjajnija od sadašnjosti. Epsko pesništvo tog tipa uvek tvrdi da saopštava istinu - ta tvrdnja se potkrepljuje pouzdanošću predanja ili čak božanskim nadahnućem.

Naracija je obično u versifikovanom obliku, a osnovna celina je stih, a ne strofa. Govori imaju važnu ulogu u pripovedanju. Možda je najupadljivije obeležje dominantna uloga tipičnih elemenata jezika - stalnih epiteta i ponavljanih formula - i tipičnih prizora - naoružavanja za bitku, odlazaka, svadbi i pogrebnih obreda.

Epsko pesništvo je zanatska umetnost koja se prenosi sa učitelja na učenika, često sa oca na sina. Pevač mora biti naoružan poznavanjem pripovednog blaga svog naroda i potpunim vladanjem svim formulaičnim elementima. On ne zna neki utvrđen tekst i svoju pesmu iznova sastavlja za svaku priliku, mada se u najvećoj meri drži onoga što su on ili drugi pevali u nekoj ranijoj prilici. Nije vezan za neki fiksiran tekst koji treba jednostavno reprodukovati, neprekidno unosi promene, obično proširujući nešto što je već jednom pevao.

Upoređujući saznanja koja imamo o raznim nacionalnim epovima dolazimo do prilično pouzdane predstave o praoblicima homerskih epova za koje možemo pretpostaviti da su postojali u Grčkoj i u grčkim naseobinama u Maloj Aziji nekoliko vekova pre nego što su Ilijada i Odiseja dobile svoj sadašnji oblik. Ono što, međutim, ne možemo lako utvrditi je u kakvom su odnosu sami homerski epovi kakve ih poznajemo prema toj praksi usmene poezije - tzv. homersko pitanje.

Homersko pitanje

Homersko pitanje je pitanje o autorstvu Ilijade i Odiseje. U istoriji proučavanja ovih epova razlikuju se dve grupe teorija o njihovom postanku: analitičke, u kojima se osporava postojanje Homera kao autentičnog autora, i unitarističke koje insistiraju na tome da je Ilijadu i Odiseju napisao jedan autor.

Analitičke teorije polaze od ideje da umetnička vrednost Ilijade počiva u pojedinim odlomcima koje je nepoznata ruka sastavila u celinu. Glavne teze analitičara - da je pismo bilo nepoznato u doba Homera, da su epovi dugo kružili u usmenom predanju i da je Pizistratova redakcija bila od velike važnosti za tekst - razvile su se u brojne hipoteze o nastanku konačnog oblika Ilijade i Odiseje, koje pak možemo podeliti u tri grupe. Teorija proširenja podrazumeva da je na početku postojao plan, jezgro epa, i da je neka Prailijada vremenom porasla do sadašnjeg oblika. Teorija o pesmama je pošla pod ruka sa romantičarskom predstavom o "duhu naroda" koji stvara pesmu i o organskom rastu takve epike; prema ovoj teoriji, Ilijada je sastavljena od šesnaest pojedinačnih pesama (teorija o pesmama je pretrpela težak udarac kada su drugi naučnici naglasili razliku između epske pesme i epske epizode). Pod teorijom kompilacije podrazumevamo ideju da sastavni delovi Ilijade jesu ne pesme nego mali epovi raznih veličina i vrednosti.

Unitaristi su, sa druge strane, osporavali relevantnost logičkih nedoslednosti u homerskim epovima, ukazujući na brojne takve protivrečnosti u modernim književnim delima čije autorstvo niko ne dovodi u pitanje. Od samog početka, unitaristi su se pozivali na opšte jedinstvo radnje Ilijade, a zatim su došle na red pojedinosti kompozicije tog epa. Interpretacija, koja se svojom minucioznošću htela meriti sa onom koji su pokazivali analitičari, trudila se da utvrdi brojne korelacije, aluzije na prošlo i buduće, ekonomiju naracije ili namerno usporavanje radnje kao svedočanstva svesne zamisli jednog jedinstvenog umetnika. Naravno, ni unitaristi kao autora Ilijade kakvu poznajemo ne vide pojedinca koji je čitavu zamisao stvorio na osnovu svoje umetničke mašte, nego čoveka koji se poslužio obiljem prethodnih oblika i tradicijom koja dopire daleko u prošlost.

ILIJADA - Istorijska i mitska građa

Skoro svaki ep zasnovan je na istorijskim događajima, obrađenim sa mnogo slobode u pogledu likova, radnje i vremena, pa se, proučavajuči Ilijadu, prvo moramo zapitati kakva veza postoji između epa i stvarnosti.

Mikenske glinene pločice predstavljaju svedočanstvo o odnosima između Troje i matice Grčke, a ti odnosi teško da su uvek bili samo prijateljski. Moguće je da je zajednički pohod vladara iz kontinentalne Grčke protiv Troje pod vrhovnim vođstvom vladara Mikene činio istorijsko jezgro Ilijade. Međutim, o takvom pohodu ni danas nema pouzdanih podataka - postoji samo nepregledan niz hipoteza i njihovog pobijanja. Homerova priča o Troji sadrži mnogo elemenata koji sasvim sigurno nisu izvorno bili vezani za istoriju tog grada. U Ilijadi su se na okupu našli junaci iz vrlo različitih mesta i razdoblja, što je omogućilo da se u kazivanje uključi veliki korpus priča iz grčke (pra)istorije.

Postoje i elementi sasvim druge vrste, na primer otmica Helene kao razlog za opsadu Troje - iza toga se krije drevni minojski mit o otmici boginje plodnosti. Olimpski panteon (koji je baš posredstvom epa postao jedan od konstitutivnih elemenata grčkog pesništva) je verovatno oblikovan prema mikenskom uređenju. Vidimo mnogo sličnosti između homerskih prizora na Olimpu i onih u Agamemnonovom taboru. Priče iz raznih mitskih ciklusa koje su živele u tradiciji usmene junačke epike takođe su inkorporirane u strukturu Ilijade. Naročito su zanimljiva mesta koja se odnose na tebanski krug priča (preciznije - na događaje opisane u Eshilovoj tragediji Sedmorica protiv Tebe i one koji su usledili: trijumf epigona), jer se tu iza bogato razrađenog mita krije istorijsko suparništvo između dva velika centra moći mikenske epohe. Ukazivanja na druge mitove postoje i na onim mestima gde govorniku treba neki primer da bi pojačao svoju argumentaciju. Najznačajniji primer nalazi se u devetom pevanju Ilijade u kom je izložena priča o Meleagru - tu nailazimo na motiv gneva koji ima centralno mesto u motivacijskoj strukturi Ilijade (Ahilejev gnev). Pored Ilijade i Odiseje, deo trojanskog ciklusa bio je i ep Etiopida, koji nije sačuvan, ali nam je njegov sadržaj poznat iz drugih izvora: opisivao je kasnija dela i smrt Ahileja, a njegova borba sa etiopskim kraljem Mnemonom imala je u njemu važno mesto.Mnogi elementi radnje ponavljaju se u sličnom obliku u Ilijadi (u stvari, Etiopida je verovatno mlađa i od Odiseje, ali se u njoj nalaze mnogo stariji elementi).

Sadržaj Ilijade
Ovaj kratki pregled radnje prati samo osnovni zaplet i svrha mu je da jasno pokaže koherentnost kompozicije Homerovog epa. Izostavljen je sadržaj epizoda koje bi trebalo posebno izložiti i protumačiti. Prepričavanje koje sledi ne treba i ne može da zameni čitanje Ilijade.

U središtu prvog pevanja je Ahilejev gnev i sukob sa Agamemnonom. Saznajemo da je pre toga Agamemnon, kako bi umilostivio Apolona, morao da vrati u Troju kćerku njegovog sveštenika, ali je zato sebi uzeo drugu devojku, Briseidu, koja je bila Ahilejev počasni dar. Došlo je do žestoke svađe i Ahilejevog zaklinjanja da više neće učestvovati u borbi. Nakon odvođenja Briseide, Ahilej poziva svoju majku, boginju Tetidu, da mu pomogne da se osveti, posredujući kod Zevsa.

U drugom pevanju Zevs šalje Agamemnonu san kojim mu naređuje da napadne Troju. Približava se kraj devete godine rata i Agamemnon, na opštem skupu vojske, ispituje kakvo je raspoloženja boraca. Ideja o povratku u Grčku je mnogima privlačna, ali Odisej i Nestor opet vraćaju ljudima spremnost za borbu. Sledi precizan izveštaj o grčkim vojnim silama (katalog brodova) i kraći popis Trojanaca i njihovih saveznika.

U trećem pevanju dolazi do usporavanja koje na kratko zaustavlja porast napetosti i odlaže opštu bitku: izgleda da će se sve rešiti dvobojem između Parisa i Menelaja. Sve se opet zakomplikuje božanskom intervencijom - Afrodita spasava Parisa, a Agamemnon objavljuje pobedu svog brata i kraj pohoda, zahtevajući da Trojanci vrate Helenu i oteto blago.

Na Olimpu Zevs takođe izjavljuje da je rat završen, zadirkujući Heru i Atenu koje (iz razloga koji ćemo kasnije saznati) zahtevaju da Troja bude uništena. Na Herin zahtev Zevs pristaje - jer nema drugog načina da održi svoje obećanje dato Tetidi - da pošanje Atenu u tabor Trojanaca, gde ona navede Pandara da prekrši primirje gađajući strelicom Menelaja (četvrto pevanje).

Od četvrtog do sedmog pevanja pojačava se napetost i nižu se opisi borbi, u kojima na obe strane učestvuju i bogovi. U sedmom pevanju Atena i Apolon odluče da to prekinu još jednim dvobojem. Borba između Hektora i Ajanta ostaje neodlučna, pa ih glasnici razdvoje. Ovog puta su Trojanci spremni da vrate blago, kako bi se završio rat, ali ne i Helenu. Grci ne pristaju. Grade zid oko brodova.

U osmom pevanju Zevs zabranjuje bogovima da se mešaju u borbu i obelodanjuje svoj plan za budućnost: ahejska vojska će i dalje stradati, Hektor će ostati nezaustavljiv sve dok se, nakon Patroklove smrti, Ahilej ne vrati u bitku.

Agamemnon u devetom pevanju ponavlja predlog da se rat prekine i da se vojska vrati kući, ali druge vođe, pre svega Diomed, ne pristaju. Zatim pokušava da se pomiri sa Ahilejem: šalje mu poklone po Odiseju, Ajantu i Feniksu, koji imaju dužnost da ga ubede da pristane da se vrati u borbu. Ahilej je dirnut njihovim govorima, ali ne pristaje.

Deseto pevanje je opis noći pred bitku: niko ne spava i šalju se špijuni. Od jedanaestog do osamnaestog poglavlja izlaže se opis bitke koja traje ceo jedan dan i  završava tako što Hektor ubija Patrokla, koji je na sebi imao Ahilejevo oružje.

Osamnaesto i devetnaesto pevanje posvećeni su Ahileju, čiji bojni poklič rasteruje Trojance od odbrambenog zida i Patroklovog leša, i prekida bitku. Tetida i Nereide ga teše zbog gubitka najboljeg prijatelja, Hefest mu pravi novo oružje. Miri se sa Agamemnonom, slede pripreme za veliku bitku. Više puta se nagoveštava (a Tetida mu to jasno kaže) da će i sam Ahilej uskoro umreti.

Od dvadesetog do dvadeset drugog pevanja traje bitka u kojoj Ahilej besni kao požar među suvim drvećem, a bogovi, uz Zevsov pristanak, rade šta im je volja. Ahilej ubija Hektora i odvlači njegovo telo.

U dvadeset trećem pevanju sahranjen je Patroklo, oko čijeg groba Ahilej dvanaest dana za redom, po tri puta povlači Hektorov leš , nakon čega se, u dvadeset četvrtom pevanju, umešaju bogovi. Ahilej predaje mrtvog Hektora Prijamu. Njegovom sahranom se završava Ilijada.

Vreme u Ilijadi

Aristotel u Poetici ističe genijalnost plana Ilijade: Homer ne pripoveda čitavu istoriju rata, nego izdvaja jedno parcijalno zbivanje i oživljava ga brojnim epizodama. Motiv Ahilejeve srdžbe postao je ujedno i priča o Troji.

Bilo je izračunato da radnja epa traje pedesetak dana, ali ako odbijemo intervale neaktivnosti kao što je devet dana kuge, dvanaest dana gošćenja bogova kod Etiopljana i dvanaest dana mrcvarenja Hektorovog tela - preostaje svega nekoliko dana koji su nabijeni obiljem radnje velike napetosti. U tom kratkom vremenskom rasponu Homeru je pošlo za rukom da napravi ogledalo čitavog rata protiv Troje. Iza kratke ekspozicije sa opisom svađe slede opširniji prikazi čitavog Trojanskog rata. Započinjanje nove faze rata omogućava pesniku da ubaci elemente koji bi prirodno trebalo da se nađu na samom početku ratnih operacija, kao što je predlog da se rat reši dvobojem. Homer se često služi i nagoveštavanjem budućih događaja koji će imati tragičan ishod: pad Troje i smrt Ahileja. Iako se naracija prekida pre pada Troje, mi tako potpuno izjednačavamo trojanski otpor sa Hektorom, da njegova smrt znači i propast grada. Ahilej stoji pod senkom rane smrti još od prvog razgovora s majkom (prvo pevanje), ta pretnja se ponavlja i sve oštrije naglašava do kraja epa.

________________________________

Homer je bio slijepi grčki pjesnik. Najvjerojatnije je živio u 12. stoljeću prije Krista u Smirni. Vrlo je vjerojatno da je napisao dva najveća antička epa: Ilijada i Odiseja, iako mnogi osporavaju mogućnost da je on autor tih djela. O Homeru nemamo vjerodostojnih vijesti. Njega ljudi smatraju ne samo najvećim starogrčkim pjesnikom već začetnikom europske književnosti. Dijela koja su se sačuvala pod njegovim imenom najstarija su od svih europskih književnosti. Zbog činjenice da o Homeru neznamo mnogo, mašta čitalaca stvarala je o Homeru različite kombinacije. Ne može se sa sigurnošću utvrditi gdje se Homer rodio i kada, a ni to je li uopće postojao pjesnik s tim imenom. Po nekim podacima iz Odiseje kojima se dodiruju neki događaji i političke i trgovačke povijesti, koji sežu u 7. st. pr. Kr. moglo bi se zaključiti da je Homer živio u vrijeme ili nešto prije tih događaja. Predaja o Homeru govori da je bio slijep i da je pjevao do kraja života. Iz Odiseje bi se moglo zaključiti da je njen pjesnik pripadao aristrokraciji, jer je prožet njezinim duhom i pogledima.

Homer - Ilijada 

Homer - Ilijada - prepričano 

Homer - Ilijada - sastav

Homer - Odiseja

Homer - Odiseja - prepričano

Književnost - Homersko pitanje