Ivan Cankar - Desetica

Crtice iz moje mladosti Ivana Cankara zbirka je crtica sa živopisnim autobiografskim motivima. U ovoj zbirci pripovjedaka nalaze se crtice iz najranijeg Cankarovog života i sjećanja na sunčano doba djetinjstva i prve dane mladosti. U njima je iznio svu svoju ljubav i toplu, zanosnu čežnju za domom i Vrhnikom. S dubokom istinitošću i ljepotom opisao je naivne diječije igre i oživio lica iz života kojim je i sam živio.

Izatkano iz snova i mašte, djetinjstvo malih Cankarovih junaka puno je ljubavi i sunca na kome se griju i dočaravaju svoje naivne svjetove. Zaklanjaju se od svijeta u tople kutke svojih dječijih snova. A iz snova bude se kao već odrasli, zreli mali ljudi. Sumor i tuga koja je protkana u ovim pričama je svojevrstan bol što njihovo djetinjstvo nije bilo vedrije i radosnije. Dječaci i djevojčice Cankarovih priča postaju tako mali heroji života koji ih melje poput žrvnja, a sunce i svjetlost koje stalno prizivaju zrače vjeru i nadu u život koji je vječan i neuništiv.

Ivan Cankar je u mnogim svojim pripovetkama pisao o majci direktno i uvek s osećanjem beskrajne ljubavi. Za ličnost majke vezani su sadržaji gotovo svih pripovedaka iz zbirke Crtice iz moje mladosti. Pripovetka Desetica iz ove zbirke slika topao, osećajan i prisan doživljaj majke koja ga je napajala ljubavlju dok je bio setan, često melanholičan u godinama školovanja u nepoznatom gradu.

Desetica je pripovetka koja napisana u prvom licu. Pripovedač ili narator je odrastao dečak koji se seća svog teškog detinjstva i trenutaka kada je bio usamljen zato što se nalazi daleko od svoje kuće i od svoje porodice. Najveću radost su mu tada donosila majčina pisama. Iz epiloga ove pripovetke saznajemo da majke više nema i da pripovedaču ona mnogo nedostaje.

Ispičaću vam priču o dečaku koji je imao dvanaest ili trinaest godina i školovao se daleko od svoje kuće. On je živeo u velikoj sobi sa četiri starija dečaka i imao je gazdaricu, koja ga umesto njegove majke svako jutro budila za školu.

Dečak je bio tužan i usamljen. Iako je dve godine delio sobu sa istim dečacima nije sa njima bio blizak. Osećao je da ga oni gledaju popreko i da ga ne smatraju svojim pravim drugom. Zbog toga je bio potišten i ćutljiv. Izbegavao je vesele razgovore u sobi i često je vreme provodio sam sa svojim mračnim mislima. U školi se osećao se kao stranac. Nije imao drugove i nikoga nije mogao da zavoli. Znao je da se puno razlikuje od drugih dečaka. Oni su bili bogati, a on je bio siromašan i nije imao šta da jede. Osećao se bedno i poniženo. Glad i usamljenost su od njega napravili očajnog i uplašenog dečaka. Bilo ga je strah od svega. Plašio se i gazdarice i nastavnika. Smatrao ih je svojim neprijateljima, tuđim i neljubaznim. U jednom trenutku je poželeo da umre, a onda se desilo nešto što je promenilo njegov život. Dobio je majčino pismo u kome je bila jedna srebrena desetica. Znao je da mu je majka poslala zadnju paru koju je imala. Kao da je iz daljine videla njegov bol i koliko mu je teško u tom tuđem neprijateljskom svetu.

Majčino pismo je vratilo dečaku osmeh na lice. Nekoliko nežnih reči i jedna izlizana desetica pružili su mu sigurnost i nadu u bolje sutra. Nije više osećao prazninu u svom srcu. Shvatio je da nije sam, da postoji neko koga puno voli i zbog koga vredi živeti. Zbog svoje majke i njene ljubavi njegov život je opet imao smisla.

Pripovetka - Desetica

Tema pripovetke - Sećanje pisca na detinjstvo, život daleko od kuće i osećanja koja su izazvala majčino pismo i desetica u njemu.

Glavni likovi - usamljeni dečak, gazdarica, drugovi iz sobe

Janez je glavni lik i pripovjedač. Iz današnje perspektive govori o svom djetinjstvu i odrastanju. Prikazan je kao hipersenzibilan dječak s velikom naklonošću prema majci. Uz to zanesen je ljepotom prirode i ljubavi prema životinjama. Djelo je prožeto njegovim osjećajima: od straha prema tuđem i nepoznatom, ljubavi, snovima i težnjama za boljim i sretnijim životom, žaljenjem, grižnjom savjesti. Posebnu naklonost pokazuje i prema rodnom kraju. Iako je njegov život tamo bio pun gorčine i težio je odlasku u Ljubljanu, kada je taj dan napokon došao, uvidio je pravu vrijednost mjesta u kojem je rođen.Majka je bila seljanka i živjela je težak život u siromaštvu

Majka je bila seljanka i živjela je težak život u siromaštvu. Nije bila pismena, već je od djece naučila osnovno pisati i čitati. Majka je prikazana kao nesebično biće s beskrajnom ljubavi prema svojoj djeci. Cijeli svoj život odricala se svega samo da bi svojoj djeci omogućila čak i više od vlastitih mogućnosti. Nakon gubitka zemlje koju su zakupili, oboljela je i ubrzo umrla. Majčina dobrota i ljubav često je idealizirana, a njezin lik prikazan je bez bilo kakve mane.

Poruka - Mali znak pažnje i ljubavi i najtužnijem čoveku vraćaju osmeh na lice. Ne stidi se svojih roditelja i uvek ih poštuj jer su oni zaslužni što postojiš.

Crtica - djelo koje pripada ovoj književnoj vrsti, sadrži tipične značajke crtice: sažetost, visok emotivni naboj i naglasak na doživljaju.

_________________________________

Ivan Cankar - Desetica

Majčinska ljubav nije uteha, ona je svetlost. - Simona Vej

Ponekad mračno i teško padne čoveku na dušu tihi nejasni strah, koji mu oduzme svu snagu, svu radost, sve pouzdanje. Gorčine svakodnevnog života odjednom postanu silne, nesnosne; javi se savest, udari po srcu kao čekićem i svi gresi, i oni najmanji, već zaboravljeni, iziđu pred oči. Zašto živeti dalje? Pa sve je, sve, sve je izgubljeno... I bojažljiva ruka dršćući se pruža za rukom posestrimom, plašljivo oko se obazire i traži prijateljski pozdrav.

Taj trenutak nije suđen samo čoveku koji je prešao dug put i već sluti smrt i grob. U najlepše jutro dune hladnoća na dušu, tako da sve misli padnu na tle kao da su od kamena. Zakuca gvozdenim prstom u veselo veče u bučnom društvu; ruka koja je držala čašu klonu, oči se rašire, smeh se sledi na usnama... Tako i dete ponekad iznenada usred mirne igre vrisne, uzdrhti i u nepojmljivom strahu privije se uz majku.

Bilo mi je dvanaest ili trinaest godina; išao sam u treći razred realke. Jednog jesenjeg jutra probudio sam se rano; tek je svitalo, u sobi je bio sumrak. Soba je bila velika, pa ipak mi se toga jutra učinila uska i tesna, sva nabijena i pretrpana stvarima, kao pri selidbi. Uza zidove stajala su četiri kreveta, među njima police za knjige, veliki drveni kovčezi koji su ličili na sanduke, ormani za odelo, na sredini ogroman sto pokriven knjigama i sveskama. Sve je to u sumraku dobilo čudne, izobličene, nekako neprijateljske oblike i činilo utisak neopisive bede i žalosti. Na ostalim posteljama ležali su moji drugovi; svi su još spavali čvrstim jutarnjim snom; lica su im bila vrela, zajapurena, usta poluotvorena. Bili su stariji od mene; već druga godina kako stanujemo i spavamo u jednoj sobi, a ipak im nisam pravi drug; gledali su me popreko, ni sam ne znam zašto. Bili su to seljački sinovi, snažni, bučni, veseli; a u meni je bilo, negde sasvim na dnu, nešto gorko i turobno, što je možda i nehotice izbijalo i u rečima i u očima.

U prozore je udarala kiša, sasvim tiho, kao mekim prstima; lila je već nedelju dana u dugim, tankim mlazevima; to je bila ona kiša koja čoveka rastužuje, čini tupim i zastre mu sve vedre slike a otkriva druge, nepoznate, u sivo ruho zavijene.

Vazduh u sobi bio je težak, zagušljiv, zaudaralo je na ostatke slabe večere, na kišu, na neokupana, znojava tela, na otrovni dah bolesnika.

Sve sam to video i osetio u jednom jedinom trenutku. I svega me je prožeo gorak, nemilosrdan bol. Taj teški, otrovni zadah u sobi učinio mi se odjednom kao slika i obeležje moga života. Čitavoga života, od prvih žalosnih uspomena pa do kraja, daleko u bezdanu budućnost koju sam jasno video pred sobom. Toliko me je bilo strah da sam se jedva usuđivao da dišem; ležao sam potpuno mirno, očiju široko uprtih u sumrak. To je bilo kao u snu, kad čovek u jednom jedinom trenutku preleti godine i decenije - sve je to jedna jedina slika, u jednom jedinom okviru, a lica hiljadu, razrogačene oči gledaju ukočeno, kao iz večnosti. Svi gorki časovi se vraćaju i srce ih u sećanju oseti devet puta teže nego što ih je osetilo prvi put. Sećanje ide daleko, odgrće sve zavese. Sećao sam se događaja koji su se desili kad sam tek prohodao i kad su me još oblačili u dugačku nespretnu suknjicu. Vratile su se večeri kad bih zaspao uplakanih očiju; vratila su se jutra kad sam se budio ne otvarajući oči da ne bih video dan, da ga nikada više ne bih video. Potištenost se prelila u očajanje, u nemi užas pred životom, u saznanje da put nezadrživo vodi nizbrdo, u bezdanu dubinu, i da nema spasa. Nisam mogao ni da jeknem, ni da zajecam; srce mi je nešto stezalo nemilosrdnom silom.

Gazdarica je ušla u sobu.
- Dečaci, ustajte!

Bila je velika i debela, podbula lica; bojao sam je se kao nečeg neprijateljskog, zluradog; ona je to, verovatno, i znala, jer ni ona mene nije volela. A toga jutra bila mi je još strašnija, ogromna kao planina, mračna i tuđa; uzdrhtao sam kad me je ošinula malim sivim očima, i brzo sam ustao.

Bilo mi je hladno dok sam se oblačio; i gladan sam bio; nisam imao doručak, dok su ga ona trojica imala; iz kuhinje je prijatno mirisala kafa. Kod kuće sam rekao da ujutru dobijam kafu tamo negde u Šenpeterskoj ulici, a to nije bilo istina. Postalo mi je teško i čudno kad sam na stolu ugledao velike, pune šolje, iz kojih se slatko i toplo pušilo; pored svake šolje bio je komad belog hleba sa porumenelom, dobro pečenom korom, koja rska pod zubima.

Šta bih sad i kuda bih?, pomislio sam. Kod kuće nisam mogao da ostanem, a ne bih ni mario; radije bih u ponoć išao u mrtvačnicu. U prozor je tiho udarala kiša. Kad bih samo pola sata išao ulicama, bio bih mokar do kože i svi bi znali u čemu je stvar. A škole me je bilo strah; učenje mi nije zadavalo brige, ali tamo mi je sve bilo tuđe, neljubazno; stajao sam pred nastavnikom kao razbojnik pred sudijom.

S knjigama pod pazuhom iziđoh na ulicu. Vlaga se odmah uvuče u cipele i stresoh se od zime. Kiša mi je sipala u lice, knjige sam sakrio pod kaputić. Ulice su bile sumorne, sive; sve je bilo sivo, kuće, ljudi, misli, sav svet; trotoar je bio klizav, po ulicama su se skupljale i razlivale velike bare; kad bi prolazila kola, prskalo je na obe strane i ljudi su se sklanjali; neba nije bilo, siva magla visila je do mokrih krovova. Ljudi koje sam sretao bili su svi mrki, nepristupačni, kao da u glavi skrivaju mračne misli, ružne brige, žurili su kraj mene, svi su gledali u zemlju.

Nisam išao pravo prema školi, još je bilo suviše rano. Išao sam ulicama, a nisam gledao nikuda, niti sam što tražio. Katkad su iz otvorene pekarnice zamirisale tople sveže zemičke, one zlatnožute; jedanput zarskaš, pa je nestane. Kiša je tiho padala; iz oluka po uglovima je curilo, bare su rasle, prekrivale ulice od trotoara do trotoara; čim bih koraknuo, šljapnulo bi i voda mi je u cipelama brizgala već između prstiju.

Školska zgrada bila je vrlo visoka i vrlo gospodstvena; bio sam pred njom kao prosjak pred dvorcem. Prozori su gledali mrko i strogo kao učitelji. Kad sam ušao u predvorje, oborio sam glavu i bilo mi je teško. Tako bi čovek ušao u hram neprijatelja, ruku svezanih na leđima, sav bedan i ponižen. Noge su mi bile teške, išao sam polako po stepenicama, pognut, kao što idu starci.

U učionici je bilo vrlo toplo, ali mirisalo je tuđe, neprijatno, sam bog zna kako, kao posle reči „Ruhe!" Kad čovek ugleda te uredno i brižljivo poređane klupe, najednom više nije čovek nego đak i broj u prozivniku. Bol ti kljuje u srcu, bije u potiljak - a ti misli kad li je rođen Klopštok.

Nisam uopšte znao koji je nastavnik na času ni šta govori; čitavo vreme samo jedna misao bila je u meni: „Ama završi već jednom, to ionako nije ništa; prestani!" - Kraj mene je sedeo moj debeli drug, sin ljubljanskog krč¬mara, i bez prestanka jeo. Sakrivao se iza širokih leđa onoga ispred sebe i jeo. Imao je okruglo, zadriglo lice i zle, tvrdičke oči; debele ruke bile su mu večito masne, jer je samo jeo i jeo. Meni je u grudima bilo suvo i prazno, jezik mi je bio krut.

U deset, za vreme odmora, svi su otišli da kupe kobasice kod vratara ili da se jure po dvorištu. Ja nisam znao kuda bih. U srcu me peklo što sam sam, sa¬svim sam. Najradije bih uzviknuo, mada sam bio dete: - Bože, daj da umrem!
Priđe mi drug i reče: - Hej, imaš pismo!

Zaista, na tabli je bilo napisano moje ime. Pođoh vrataru teškim, umornim koracima, kao starac.

Kad sam primio pismo, ruke su mi drhtale i sakrio sam se kod prozora da nijedno nedostojno oko ne vidi to sveto pismo. Krupna, draga, nevešta slova pokazivala su majčinu ruku. Otvarao sam ga polako, i vrlo čudno, na srcu mi je bilo i radosno i teško. Unutra su bila ona ista krupna, teška, nevešta slova: „Dragi sine!" Jer mati je tek od nas dece naučila da piše: da se ne bi stidela. Kad sam raširio pismo, nešto zveknu na pod; sagoh se i uzeh; bila je desetica.

Ona tanka, izlizana, srebrna desetica, kakvih već odavno nema. Kad sam je uzeo u ruku, obuzelo me blaženo osećanje. Sve je uzdrhtalo, zatalasalo se u meni, podiglo me uvis, kao u plamenu ljubavi. Video sam onu dragu, uvelu, drhtavu ruku koja je među prstima držala poslednju deseticu i najzad je spustila u pismo. Jer desetica je bila poslednja, to sam znao, kao da je na njoj bilo zapisano.

Sakrio sam se sasvim u kut da me niko ne bi video. Iz srca, iz grudi, iz čitavog tela provalio je plač, tresao me kao u groznici. Ali kad sam se stepenicama vraćao u učionicu, bilo je u meni svetlo, svetlo. Mati je iz daljine videla moj bol, i smešeći se pogledala na mene, kao što bi pogledalo samo drago sunce. I gle, čudo božje, zaista su se oblaci rasturili i veselo sunce zasjalo je kroz prozor.
Majke više nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve do noći.

Pripovedanje u prvom licu - U želji da uspostavi neposredniji odnos prema događajima i likovima, pripovedač priča u prvom licu (jednine). Stiče se utisak da se to o čemu priča baš njemu dešava. On je istovremeno i učesnik u događajima.

Deskripcija - Zapazio / la si da u priči Desetica ima mnogo opisa. Pročitaj ponovo sledeći odlomak.

Bila je velika i debela, podbula lica; bojao sam je se kao nečeg neprijateljskog, zluradog; ona je to, verovatno, i znala, jer ni ona mene nije volela. A toga jutra bila mi je još strašnija, ogromna kao planina, mračna i tuđa; uzdrhtao sam kad me je ošinula malim sivim očima, i brzo sam ustao.

Deskripcija (opis) je prikazivanje prirode, ljudi i pojava koje se zapažaju čulima, i ukazivanje na karakteristične pojedinosti ili osobine.

Pejzaž - Pejzaž je slikoviti opis prirode, stvarnog ili izmišljenog predela.

Enterijer – unutrašnjost neke prostorije (sobe) ili građevine; prikazivanje unutrašnjosti uopšte (na slici, filmu i sl.). Pronađi u priči primere za enterijer.

Manje poznate reči

desetica – novčić, deseti deo forinte, starog austrijskog novca

Klopštok – nemački pisac iz 19. veka

realka – srednja škola u kojoj su se pretežno učile prirodne nauke. Trećem razredu realke danas odgovara sedmi razred osnovne škole

Ruhe (na nemačkom) – mir

turoban – neraspoložen, natmuren

zemička – hlepčić od belog pšeničnog brašna

___________________________________

Ivan Cankar se rodio 10. svibnja 1876. g. u Vrhniki, pokraj Ljubljane. Srednju školu je završio u Ljubljani, a zatim je otišao u Beč da uči tehniku. Studije nije završio, ostao je književnik i živio od književnog rada. U domovinu se vratio 1909. g. Za dvadeset godina rada napisao je tridesetak knjiga objavljujući pjesme, pripovijetke, romane, drame, eseje i kritike. Za poznavanje Ivana Cankara najvažnija je njegova proza. Najpoznatije pripovijetke su mu: Vinjete, Knjiga za lakomisne ljude, Kuća Marije pomoćnice, Sluga Jernej i njegovo pravo, Grešnik Lenart, Moj život i Slike iz snova. Cankar je napisao i tri romana: Tuđinci, Na klancu i Martin Kačur. Cankar je u svojim djelima prikazivao ljude u borbi za malo sreće u životu povezivajući njihovu sudbinu u snažnu cijeline. Posebno poglavlje u djelu Ivana Cankara je sjećanje na djetinjstvo. Uz likove dijece svuda je i lik majke. Ivan Cankar umro je 11. prosinca 1918. godine.

Ivan Cankar - Čvarkov kolač 

Ivan Cankar - Datule

Ivan Cankar - Domovino ti si kao zdravlje 

Ivan Cankar - Grijeh 

Ivan Cankar - Kralj Betajnove

Ivan Cankar - Lisac

Ivan Cankar - Moj život

Ivan Cankar - Najraniji doživljaj

Ivan Cankar - Naš laz

Ivan Cankar - Šalica kave

Ivan Cankar - Suhe kruške

Ivan Cankar - Sveta pričest

Ivan Cankar - Usred života