Laza Kostić - Santa Maria della Salute

Santa Maria della Salute - Prvi put objavljeno kao završna pesma u jubilarnom izdanju celokupnih Kostićevih pesama od 1909. godine. Zbog toga se ta pesma s pravom naziva Labudovom pesmom. Pesma je posvećena rano preminuloj Lenki Dunđerskoj, koja se, u svom mladalačkom oduševljenju za čuvenog pesnika, zaljubila u Kostića početkom devedesetih godina 19. veka. Pesnik se obazrivo povukao smatrajući da je to trenutan i prolazan zanos mlade devojke. Ali snažno osećanje simpatije prema njoj ostalo je i dalje u pesniku i njena rana smrt (umrla je vrlo mlada, 1895. godine od tuberkuloze) izazvala je duboku tugu u njemu. Za jubilarno izdanje svojih pesama on je nekoliko meseci spremao ovu pesmu (od marta do jula 1909. godine) i njom završio svoj pesnički rad.

Pesma po kojoj bi, jednoj jedinoj, Kostić ostao veliki umetnik i s kojom se kod nas retko koja može uporediti jeste Santa Maria della Salute. Pisana na kraju života, posvećena uspomeni mlade devojke koja je umrla, stvarana u toku nekoliko meseci, ta pesma je remek - delo umetnika koji je pred kraj života rešio da se zauvek rastane sa svojom lirom. Ona je u sebi spojila dva motiva koje je Kostić još ranije opevao: motiv starca čije je srce prepuklo kada otpevao svoju poslednju pesmu (Stari cigo) i motiv zvezde - životnice koja se u silnoj žudnji sudara s voljenom zvezdom Danicom (Moja zvezda). I ta dva motiva, tako umetnički lepa i tako inventivno retka, spojena su i obrađena ovde s izvrsnom veštinom, s retko uspelim izrazom. Ta pesma i po svojoj zamisli, i po kompoziciji, i po gradiciji osećanja, koja u zadnjoj strofi, u divnoj slici pomerenih zvezdanih puteva i usijanih sunaca ljubavi, dostiže neslućen intezitet - pokazuje da je Kostić po stepenu svog talenta mogao da bude na visini velikih evropskih pesnika.

Zanimljiva je predistorija pesme Santa Maria della Salute. Stvaralački impulsi za nastanak pesme potekli su iz tri osnovna izvora, ali su oni opet u uskoj međusobnoj vezi. U svojim pedesetim godina Laza Kostić je upoznao devetnaestogodišnju Lenku Dunđerski, kćerku prijatelja Laze Dunđerskog. Kostić je bio slavan pesnik, poznata ličnost, krupan i vrlo lep čovek, lepo odeven, gospodstvena držanja, vrlo obrazovan i elokventan. Devojka je zavolela zrelog gospodina, a pesnik je bio ludo zaljubljen. Nastale su borbe u pesniku, sukob osećanja i razuma. Beži od Lenke i svojih osećanja u manastir Krušedol i tu provodi pet godina. Laza Dunđerski predlaže prijatelju da se oženi bogatom udovicom Julom Palanačkom što ovaj i učini 1895. godine. Iste godine umire Lenka Dunđerski. Da bi pobegao od nesreće i tuge, odlazi sa ženom u Veneciju. Tamo posećuje crkvu Gospe od Spasa iz 17. veka. Izuzetna lepota crkve zadivila je pesnika. U tom trenutku u njemu se sreću i stapaju u jedno divljenje prema crkvi i neprebolna ljubav prema Lenki. Iz toga susreta dveju lepota počela je da klija pesma, ali istovremeno je narastalo kajanje što je nekada osuđivao gradnju crkve drveta iz slovenskih šuma po Dalmaciji. U pesmi Beseda (1865) Kostić je pevao o tragici srpskoga bora koga je Mletačka nemilosrdno sekla i odvozila u Italiju. Godine 1879. napisao je pesmu Dužde se ženi: u njoj žali za posečenim srpskim borovima koji su ugrađeni u crkvu Gospe od Spasa. Živeo je pesnik u braku bez ljubavi, patio je za Lenkom, susretao se s njom u snovima, vodio na francuskom jeziku svoj dnevnik jave i snova, sazrevala je u njemu, u toku dvadeset godina ćutanja, poslednja pesma, Santa Maria della Salute, njegova labudova pesma; pojavila se na svet 1909. godine.

Pesma Santa Maria della Salute ima bogatu sadržinu koja se postepeno smenjuje tokom pesme -  smenjivanje motiva praćeno je smenjivanjem osećanja, raspoloženja i psiholoških stanja lirskog subjekta. U skladu sa ovim promenama menja se ton i smenjuju se osobenosti različitih lirskih vrsta - molitva, pokajnica, elegična ispovest, snoviđenja, ljubavna pesma, apokoliptično viđenje, himna.

I - II
Obraćanje Bogorodici i traženje oproštaja za sve ono što je ranije govorio o njenom hramu - odricanje od misli iz pesama Beseda i Dužde se ženi; ton molitve i pokajanja; sakrralna leksika; skrušenost.

II - IV
Da bi uverio Bogomajku da je mnoge grehe okajao, kazuje uzaludnim pokušajima, izneverenim očekivanjima od zivota, porazima. Ipak, ne krivi druge jer "sve je to s ove glave, sa lude". Ton je elegičan, pun gorčine i bola; elegija.

V - VI
U tom sumraku pojavljuje se "moja vila", draga neviđene lepote koja "svaku mi mahom zaleči ranu"; trenuci sreće i svetlosti; louavna pesma.

VII - IX
Sukob ljubavne sreće i razuma; preispitivanja, unutrašnji sukobi ("dve se u meni pobiše sile"), odricanje od ljubavi i bekstvo; smrt drage; apokaliptična slika sloma; ljubavna pesma.

X - XIII

Umrla draga se javlja u snu; lirska priča o susretima sa dragom; snoviđenja; pesme kao deca susreta sa dragom; ljubavna pesma.

XIV - XV

Sjedinjenje sa božanskom dragom pobeđuje tamu i ništavilo, iz beznjenice dospeva se u raj; kosmički doživljaj ljubavi sa umrlom dragom; ekstaza; hiperbolične slike sreće; himna.

Susret sa hramom Gospi od Spasa u Veneciji probudio je pokajanje za sve ono što je pesnik ranije pesmom govorio o građenju hrama: on je žalio borove koje su Mleci sekli po slovenskim šumama i gradili svoju Veneciju i hramove u njoj. To je bio protest mladog pesnika ne samo zbog seče šuma: borovi su simbolizovali Srbe - sve one koji su ginuli na granicama zapadne civilizacije štiteći je od najezde Turaka. Pesnik je bio zadivljen lepotom hrama i u tom trenutku shvatio da je lepše "nositi lepotu" i postati stub koji će nositi svodove crkve, nego pretvoriti se u pepeo "grejući svetsku grehotu", "tonuti u brodu" i "trunut u plotu" - "zar nije lepše vekovat u te". Promena stava prema hramu nije došla slučajno. Našao se pred njim neposredno posle smrti Lenke Dunđerski. Lepota hrama poistovetila se sa lepotom mrtve drage - hram i draga postali su jedno. U tom trenutku je shvatio kako je počinio dva greha prema dvema lepotama - prema hramu kada je žalio slovenske borove i prema dragoj kada je pobegao od njene ljubavi. Molitveni ton je naglašen, leksika je sakralna: MAJKO SVETA, BLAŽENOJ, NEBESNICE, VRELO MILOSTI, SAGREŠI, KAJAN, PREČISTE SKUTE.

Reči upućene Bogomajci podstiču da se otvori srce i u njemu sagledaju ne samo gresi nego i stradanja i patnje, porušeni snovi, izneverene nade - svim tim patnjama on je okajao sve moguće grehove. Međutim, on ne jadikuje, ne krivi druge, jer, što je duši lomilo krilo,/te joj u jeku dušilo let,/sve je to s ove glave, sa lude". Sledeća slika i ispovest, lirska priča o ljubavi, nastaje iz dva podsticaja. Osnovni podsticaj je u stihu "sve je to s ove glave, sa lude" - priča će pokazati kakav je veliki greh počinila ta luda glava. Drugi podsticaj je u mraku životnog poraza, koji će biti potisnut pojavom "moje vile" - drage koja iznenada ulazi u život i prosvetljava ga.

Peta i šesta strofa su ljubavna pesma o trenucima sreće i svetlosti:

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zori svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid:
što ću od milja, od muke ljute
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih visina stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute.

To je priča o prvom viđenju drage i o začuđenosti njenom neviđenom lepotom. Cela slika je metafora: draga se ne spominje, pred lirskog subjekta pojavljuje se vila. Samim tim je istaknuta devojčina lepota jer su vile simboli ženstvenosti i lepote. Ona "granu" (kao proleće), "svanu" (kao dan), "ko pesma slavlja u zorin svit". Posle onoga mraka iz prethodne slike, sinula je svetlost, obodrila i zalečila sve rane. Iznenadno bogatstvo lepote pogled je najčudesniji i najtopliji, on bi stopio led svih visina; pogled razgoreva ljubav, duša je uznemirena jer se u njoj mešaju "jade pa slade, čemer pa med". Snaga lepote je izbezumila lirskog subjekta, hiperbolične slike su se slile u produženu strofu - umesto oktave, šesta strofa je nona: taj "suvišni" stih ("svu večnost za te, divni trenute") hiperbolom iskazuje vrednost trenutka kada se dogodilo "ona me glednu".

Četvrta poetska celina (VII - IX strofa) izražava nevericu, unutrašnja preispitivanja i sukobe suprotnih sila. Prvo se javlja neverica da njega može da snađe takva sreća, snažno izražena uzastopnim retoričkim pitanjima:

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?

Ova pitanja ne proističu samo iz trenutka kada je sagledao lepotu drage; ona imaju uporište u negativnom životnom iskustvu da je sve snove slomila java i pretvorila u "pep'o i pra'". Više je elemenata koji podupiru nevericu: jadan je po onome što mu je život sve oduzeo; toliko dobrote i lepote nikada nije osetio; on je star, "na dnu života" a ona je voćka 'što sad tek zre" - razdvaja ih nesklad njegovog vremena koje je proteklo i njenog vremena koje tek dolazi. Ostalo mu je da zažali što ta lepota nije njemu "sazrela pre" i da traži oproštaj zbog "grešne zalute" u predele života koji mu ne pripadaju. To je agens da u njemu nastane sukob protivstavljenih sila: mozga i srca, pameti i slasti. Taj sudar je predočen izvanredno bogatim metaforama: besni oluj (mladost, ljubav) i stari hrast (starost, pesnik). Mozak i razum su pobedili srce i ljubav (slast):

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.

To je kraj pozne ljubavi za koju nije bilo dovoljno sigurnosti, hrabrosti i moralne snage. Kada taj čin sagleda pošto je sve prošlo, vidi da nije dobro postupio: - utekoh mudro od sreće, lud. Mudrost je pobedila, sreća je poražena, došla je tragedija i posvedočila da mudrost nije bila mudrost nego ludost. Njena smrt izazvala je apokaliptički slom:

Pomrče sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
o, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

Ova apokaliptička slika, hiperbolama vasionskih razmera, pokazuje snagu duševnog loma koji je izazvala smrt voljene devojke. Tu se završava lirska istorija ovozemaljske ljubavi i započinje istorija onostrane ljubavi koja se događa u snovima.

Pretposlednja poetska celina (X - XIII strofa) opeva susrete sa mrtvom dragom. Lirski subjekt je pometen ("u srcu slomljen, zbunjen u glavi"), sleđena je duša od bola, jedina toplina živi u sećanju na dragu ("spomen je njezin sveti mi hram"), ali u snu, ona se javlja, dolazi mu, kravi dušu, otvara mu saznajne vidike suštine života i smrti, nestajanja i trajanja, stvarnog i transcendentalnog života ("kroz nju sad vidim, od nje sve znam, / za što se mudrački mozgovi mute"). Njene posete donose miline, rajska osećanja, ljubav. Tragovi tih susreta su pesme koje pripadaju samo njima jer "to se ne piše, to se ne poje/(...) to razumemo samo nas dvoje/(...) to tek u zanosu proroci slute". Ni reč ni pesma ne mogu da iskažu lepotu trenutaka njihovih sastanaka - to su snoviđenja, halucinantna stanja. Skoro dvadeset godina je prošlo a da pesnik nije ništa napisao što bi bilo lirska pesma - kao da je smrću Lenkinom presahnula inspiracija. Ali su tu dnevnici koji svedoče o snovima i snoviđenjima: oni su bili sredstvo da se da odušak napetim grudima i prigušenom bolu. Za toliko godina ćutanja nataložilo se mnogo toga što se ne piše i ne poje, sleglo se u jednu složenu, sržnu pesmu, koja će ugledati svet pod naslovom Santa Maria della Salute.

Završna poetska slika data je u samo jednoj, ali proširenoj strofi koja je nastala spajanjem XIV i XV strofe. Tako je i čisto formalnim versifikacijskim sredstvom označeno sjedinjenje lirskog subjekta sa umrlom dragom. Sjedinjenje će doći kada dođe kraj života, kada dođe do susreta u onostranom svetu i kada će mu ona reći "Evo me naj!". To sjedinjenje pobeđuje tamu i ništavilo, pobeđuje beznjenicu i otvara put u njen zagrljaj ravan raju. A onda dolazi hiperbolična slika sreće, ekstaza, kosmički doživljaj ljubavi:

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Nesreća i tama ovostranog života prevladana je (i ublažena) eksplozijom sreće, lepote i svetlosti u onostranom životu. Pesma, dakle, nema pesimistički kraj: u njoj je snaga i dinamika optimizma, tvoračkog optimizma ne samo za sebe nego i za druge ("da u sve kute zore zarude"). Time je smrt nadvladana.

Ljubavna tuga je ovde dobila mistični smisao samim izborom arhetipskog motiva mrtve drage: ovde je reč o sveljubavi izvan prostora i vremena dostupnih ljudskom umu. Žena je ovde doživljena kao božansko idealno biće. Baš u vreme kada se ova pesma verovatno već oblikovala u osnovnim obrisima, u Knjizi o Zmaju, 1902. godine, Laza Kostić je pisao:

- Nije pesnikov ideal u živom stvoru od majke rođenom već u njegovoj duši, u njegovoj zamisli o najlepšoj, najboljoj, najdušnijoj, najljubavnijoj ženi il' devojci... Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al' ova duševna samoniklica ostaje večita. Kad pesnik umre, ona ga otprati, ona ide s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi...

To je njegovo srce preživljavalo pa mu se takva situacija i prisnivala. U dnevnicima je zapisivao svoj noćni roman sa mrtvom Lenkom Dunđerski:

- a to osetim da me obuzima i prožima neko više biće, grudi mi se raširiše da puknu, i osetim sasvim jasno da je Ona sišla da mi uzme dušu. Bio sam na vrhuncu nebeske sreće i već ugledah raj sa Njom - kada se probudih.

Refren bata Santa Maria della Salute ima posebno mesto u strukturi pesme. Imamo li u vidu da je ovaj stih istovremeno i naslov pesme, onda je jasno da on ima izuzetno mesto u značenjskom sistemu pesme kao centralni simbol, kao simbol koji je u sebe ujezgrio veliki broj značenja. U njemu je sinteza božanskog hrama i hrama lepote, crkve i žene, Bogomajke i zemaljske devojke, božanskog i zemaljskog, skrušenosti i divljenja, molitve i ushićenja. Crkva Gospe od Spasa pretočena u stih Santa Maria della Salute simbolizuje pre svega lepotu, umetnost i kulturu zapadne civilizacije; ona simbolizuje lepotu, umetnost i poeziju uopšte, kao proizvod čovekove stvaralačke delatnosti; simbol je Lenke Dunđerski, idealne drage, umrle drage, koja je sama za sebe simbol hrama lepote; simbol je prožimanja telesne i duhovne ljubavi; simbol je, preko lika Bogorodice, nastajanja i rađanja; simbol je vekovitosti, trajanja u vremenu, neuništivosti; simbol jedinstva realnog i transcendentalnog; simbolizuje sveopštu, kosmičku ljubav.

_________________________________

Laza Kostić - Santa Marija della Salute

Zanimljiva je predistorija pesme Santa Maria della Salute Stvaralački impulsi za nastanak pesme potekli su iz tri osnovna izvora, ali su oni opet u uskoj međusobnoj vezi. U svojim pedesetim godinama Laza Kostić je upoznao devetnaestogodišnju Lenku Dunđerski, kćerku prijatelja Laze Dunđerskog. Kostić je bio slavan pesnik, poznata ličnost, krupan i vrlo lep čovek, lepo odeven, gospodstvena držanja, vrlo obrazovan i elokventan. Devojka je zavolela zrelog gospodina, a pesnik je bio ludo zaljubljen. Nastale su borbe u pesniku, sukob osećanja i razuma. Beži od Lenke i svojih osećanja u manastir Krušedol i tu provodi pet godina. Laza Dunđerski predlaže prijatelju da se oženi bogatom udovicom Julom Palanačkom što ovaj i učini 1895. godine. Iste godine umire Lenka Dunđerski. Da bi pobegao od nesreće i tuge, odlazi sa ženom u Veneciju. Tamo posećuje crkvu Gospe od Spasa iz 17. veka. Izuzetna lepota crkve zadivila je pesnika. U tom trenutku u njemu se sreću i stapaju u jedno divljenje prema crkvi i neprebolna ljubav prema Lenki. Iz toga susreta dveju lepota počela je da klija pesma, ali istovremeno je narastalo kajanje što je nekada osuđivao gradnju crkve od drveta iz slovenskih šuma po Dalmaciji. U pesmi Beseda (1865) Kostić je pevao o tragici srpskoga bora koga je Mletačka nemilosrdno sekla i odvozila u Italiju. Godine 1879. napisao je pesmu Dužde se ženi: u njoj žali za posečenim srpskim borovima koji su ugrađeni u crkvu Gospe od Spasa. Živeo je pesnik u braku bez ljubavi, patio je za Lenkom, susretao se s njom u snovima, vodio na francuskom jeziku svoj dnevnik jave i snova, sazrevala je u njemu, u toku dvadeset godina ćutanja, poslednja pesma, Santa Maria della Salute, njegova labudova pesma; pojavila se na svet 1909. godine.

Santa Maria della Salute - kompozicija

Pesma Santa Maria della Salute ima bogatu sadržinu koja se postepeno smenjuje tokom pesme - smenjivanje motiva praćeno je smenjivanjem osećanja, raspoloženja i psiholoških stanja lirskog subjekta. U skladu sa ovim promenama menja se ton i smenjuju se osobenosti različitih lirskih vrsta - molitva, pokajnica, elegična ispovest, snoviđenja, ljubavna pesma, apokaliptično viđenje, himna.

I - II Obraćanje Bogorodici i traženje oproštaja za sve ono što je ranije govorio o njenom hramu - odricanje od misli iz pesama Beseda i Dužde se ženi; ton molitve i pokajanja; sakralna leksika; skrušenost.

III - IV Da bi uverio Bogomajku da je mnoge grehe okajao, kazuje o uzaludnim pokušajima, izneverenim očekivanjima od života, porazima. Ipak, ne krivi druge jer sve je to s ove glave, sa lude. Ton je elegičan, pun gorčine i bola; elegija.

V - VI U tom sumraku pojavljuje se moja vila, draga neviđene lepote koja svaku mi mahom zaleči ranu; trenuci sreće i svetlosti; ljubavna pesma.

VII - IX Sukob ljubavne sreće i razuma; preispitivanja, unutrašnji sukobi (dve se u meni pobiše sile), odricanje od ljubavi i bekstvo; smrt drage; apokaliptična slika sloma; ljubavna pesma.

X - XIII Umrla draga se javlja u snu; lirska priča o susretima sa dragom; snoviđenja; pesme kao deca susreta sa dragom; ljubavna pesma.

XIV - XV Sjedinjenje sa božanskom dragom pobeđuje tamu i ništavilo, iz beznjenice dospeva se u raj; kosmički doživljaj ljubavi sa umrlom dragom; ekstaza; hiperbolične slike sreće; himna.

Sadržina i značenje - Santa Maria della Salute ispevana je u obliku apostrofe - to je obraćanje Gospi od Spasa, Bogorodici; ovaj oblik apostrofe direktno je izražen u tri početne strofe stihovima oprosti, majko sveta, oprosti, sintagmama tipa blaženoj tebi, vokativima (nebesnice). Od četvrte strofe pa do kraja nema ovakvog eksplicitnog obraćanja, ali je u svesti čitaoca ostala apostrofna inercija tako da se cela pesma doživljava kao velika apostrofa. Međutim, kako se tokom pesme menja sadržina, menjaju se slike, osećanja i raspoloženja, sve više se apostrofa poopštava: sada to nije više obraćanje Bogorodici, nego mrtvoj dragoj, ljubavi, ženi uopšte, božanskoj dragoj.

Susret sa hramom Gospi od Spasa u Veneciji probudio je pokajanje za sve ono što je pesnik ranije pesmom govorio o građenju hrama: on je žalio borove koje su Mleci sekli po slovenskim šumama i gradili svoju Veneciju i hramove u njoj. To je bio protest mladog pesnika ne samo zbog seče šuma: borovi su simbolizovali Srbe - sve one koji su ginuli na granicama zapadne civilizacije štiteći je od najezde Turaka. Pesnik je bio zadivljen lepotom hrama i u tom trenutku shvatio da je lepše nositi lepotu i postati stub koji će nositi svodove crkve, nego pretvoriti se u pepeo grejući svetsku grehotu, tonuti u brodu i trunut u plotu - zar nije lepše vekovat u te, Promena stava prema hramu nije došla slučajno. Našao se pred njim neposredno posle smrti Lenke Dunđerski. Lepota hrama poistovetila se sa lepotom mrtve drage - hram i draga postali su jedno. U tom trenutku je shatio kako je počinio dva greha prema dvema lepotama - prema hramu kada je žalio slovenske borove i prema dragoj kada je pobegao od njene ljubavi. Molitveni ton je naglašen, leksika je sakralna: MAJKO SVETA, BLAŽENOJ, NEBESNICE, VRELO MILOSTI, SAGREŠI, KAJAN, PREČISTE SKUTE.

Reči upućene Bogomajci podstiču da se otvori srce i u njemu sagledaju ne samo gresi nego i stradanja i patnje, porušeni snovi, izneverene nade - svim tim patnjama on je okajao sve moguće grehove. Međutim, on ne jadikuje, ne krivi druge , jer, što je duši lomilo krilo, "te joj u jeku dušilo let, sve je to s ove glave, sa lude". Sledeća slika i ispovest, lirska priča o ljubavi, nastaje iz dva podsticaja. Osnovni podsticaj je u stihu sve je to s ove glave, sa lude - priča će pokazati kakav je veliki greh počinila ta luda glava. Drugi podsticaj je u mraku životnog poraza, koji će biti potisnut pojavom moje vile - drage koja iznenada ulazi u život i prosvetljava ga.

Peta i šesta strofa su ljubavna pesma o trenucima sreće i svetlosti:

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

ko pesma slavlja u zori svit;

svaku mi mahom zaleči ranu,

al težoj rani nastade brid:

što ću od milja, od muke ljute

Santa Maria della Salute

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih visina stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu',

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dušu, sve svoje žude,

svu večnost za te, divni trenute!

Santa Maria della Salute.

To je priča o prvom viđenju drage i o začuđeiosti njenom neviđenom lepotom. Cela slika je metafora: draga se ne spominje, pred lirskog subjekta pojavljuje se vila. Samim tim je istaknuta devojčina lepota jer su vile simboli žen- stvenosti i lepote. Ona granu (kao proleće), svanu (kao dan), ko pesma slavlja u zorin svit. Posle onoga mraka iz prethodne slike, sinula je svetlost, obodrila i zalečila sve rane. Iznenadno bogatstvo svetlosti i radosti zbunjuje: Što ću od milja, od muke ljute. Od sve njene lepote pogled je najčudesniji i najtopliji, on bi stopio led svih visina; pogled razgoreva ljubav, duša je uznemirena jer se u njoj mešaju ,jade pa slade, čemer pa med. Snaga lepote je izbezumila lirskog subjekta, hiperbolične slike su se slile u produženu strofu - umesto oktave, šesta strofa je nona: taj suvišni stih (svu večnost za te, divni trenute) hiperbolom iskazuje vrednost trenutka kada se dogodilo ona me glednu.

Četvrta poetska celina VII-IX strofa) izražava nevericu, unutrašnja preispitivanja i sukobe suprotnih sila. Prvo se javlja neverica da njega može da snađe takva sreća, snažno izražena uzastopnim retoričkim pitanjima:

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Ova pitanja ne proističu samo iz trenutka kada je sagledao lepotu drage; ona imaju uporište u negativnom životnom iskustvu da je sve snove slomila java i pretvorila u pep'o i pra'. Više je elemenata koji podupiru nevericu: jadan je po onome što mu je život sve oduzeo; toliko dobrote i lepote nikada nije osetio; on je star, na dnu života a ona je voćka što sad tek zre - razdvaja ih nesklad njegovog vremena koje je proteklo i njenog vremena koje tek dolazi. Ostalo mu je da zažali što ta lepota nije njemu sazrela pre i da traži oproštaj zbog grešne zalute u predele života koji mu ne pripadaju. To je agens da u njemu nastane sukob protivstavljenih sila: mozga i srca, pameti i slasti. Taj sudar je predočen izvanredno bogatim metaforama: besni oluj (mladost, ljubav) i stari hrast (starost, pesnik). Mozak i razum su pobedili srce i ljubav (slast):

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',

utekoh mudro od sreće, lud,

utekoh od nje - a ona svisnu.

To je kraj pozne ljubavi za koju nije bilo dovoljno sigurnosti, hrabrosti i moralne snage. Kada taj čin sagleda pošto je sve prošlo, vidi da nije dobro postupio: utekoh mudro od sreće, lud. Mudrost je pobedila, sreća je poražena, došla je tragedija i posvedočila da mudrost nije bila mudrost nego ludost. Njena smrt izazvala je apokaliptički slom:

Pomrče sunce, večita stud,

gasnuše zvezde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud

o, svetski slome,

o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

Ova apokaliptička slika, hiperbolama vasioiskih razmera, pokazuje snagu duševnog loma koji je izazvala smrt voljene devojke. Tu se završava lirska istorija ovozemaljske ljubavi i započinje istorija onostrane ljubavi koja se događa u snovima.

Pretposlednja poetska celina (X - XIII strofa) opeva susrete sa mrtvom dragom. Lirski subjekt je pometen (u srcu slomljen, zbunjen u glavi), sleđena je duša od bola, jedina toplina živi u sećanju na dragu (spomen je njezin sveti mi hram), ali u snu, ona se javlja, dolazi mu, kravi dušu, otvara mu saznajne vidike suštine života i smrti, nestajanja i trajanja, stvarnog i transcendentalnog života (kroz nju sad vidim, od nje sve znam, /za što se mudrački mozgovi mute). Njene posete donose miline, rajska osećanja, ljubav. Tragovi tih susreta su pesme koje pripadaju samo njima jer to se ne piše, to se ne poje /(...) to razumemo samo nas dvoje/(...) to tek u zanosu proroci slute. Ni reč ni pesma ne mogu da iskažu lepotu trenutaka njihovih sastanaka - to su snoviđenja, halucinantna stanja. Skoro dvadeset godina je prošlo a da pesnik nije ništa napisao što bi bilo lirska pesma - kao da je smrću Lenkinom presahnula inspiracija. Ali su tu dnevnici koji svedoče o snovima i snoviđenjima: oni su bili sredstvo da se da odušak napetim grudima i prigušenom bolu. Za toliko godina ćutanja nataložilo se mnogo toga što se ne piše i ne poje, sleglo se u jednu složenu, sržnu pesmu, koja će ugledati svet pod naslovom Santa Maria della Salute

Završna poetska slika data je u samo jednoj, ali proširenoj strofi koja je nastala spajanjem XIV i XV strofe. Tako je i čisto formalnim versifikacijskim sredstvom označeno sjedinjenje lirskog subjekta sa umrlom dragom. Sjedinjenje će doći kada dođe kraj života, kada dođe do susreta u onostranom svetu i kada će mu ona reći Evo me naj! To sjedinjenje pobeđuje tamu i ništavilo, pobeđuje beznjenicu i otvara put u njen zagrljaj ravan raju. A onda dolazi hiperbolična slika sreće, ekstaza, kosmički doživljaj ljubavi:

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamoli ljude,

zvezdama ćemo pomerit pute,

suncima zasut seljenske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute

Nesreća i tama ovostranog života prevladana je (i ublažena) eksplozijom sreće, lepote i svetlosti u onostranom životu. Pesma, dakle, nema pesimistički kraj: u njoj je snaga i dinamika optimizma, tvoračkog optimizma ne samo za sebe nego i za druge (da u sve kute zore zarude). Time je smrt nadvladana.

Ljubavna tuga je ovde dobila mistični smisao samim izborom arhetipskog motiva mrtve drage: ovde je reč o sveljubavi izvan prostora i vremena dostupnih ljudskom umu. Žena je ovde doživljena kao božansko idealno biće. Baš u vreme kada se ova pesma verovatno već oblikovala u osnovnim obrisima, u Knjizi o Zmaju, 1902. godine, Laza Kostić je pisao:

Nije pesnikov ideal u živom stvoru od majke rođenom već u njegovoj duši, u njegovoj zamisli o najlepšoj, najboljoj, najdušnijoj, najljubavnijoj ženi il' devojci... Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al' ova duševna samoniklica ostaje večita. Kad pesnik umre, ona ga otprati, ona ide s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi...

To je njegovo srce preživljavalo pa mu se takva situacija i prisnivala. U dnevnicima je zapisivao svoj noćni roman sa mrtvom Lenkom Dunđerski:

Na to osetim da me obuzima i prožima neko više biće, grudi mi se raširiše da puknu, i osetim sasvim jasno da je Ona sišla da mi uzme dušu. Bio sam na vrhuncu nebeske sreće i već ugledah raj sa Njom - kada se probudih.

Refren Santa Maria dekka Salute ima posebno mesto u strukturi pesme. Imamo li u vidu da je ovaj stih istovremeno i naslov pesme, onda je jasno da on ima izuzetno mesto u značenjskom sistemu pesme kao centralni simbol, kao simbol koji je u sebe ujezgrio veliki broj značenja. U njemu je sinteza božanskog hrama i hrama lepote, crkve i žene, Bogomajke i zemaljske devojke, božanskog i zemaljskog, skrušenosti i divljenja, molitve i ushićenja. Crkva Gospe od Spasa pretočena u stih Santa Maria della Salute simbolizuje pre svega lepotu, umetnost i kulturu zapadne civilizacije; ona simbolizuje lepotu, umetnost i poeziju uopšte, kao proizvod čovekove stvaralačke delatnosti; simbol je Lenke Dunđerski, idealne drage, umrle drage, koja je sama za sebe simbol hrama lepote; simbol je prožimanja telesne i duhovne ljubavi; simbol je, preko lika Bogorodice, nastajanja i rađanja; simbol je vekovitosti, trajanja u vremenu, neuništivosti; simbol jedinstva realnog i transcendentalnog; simbolizuje sveopštu, kosmičku ljubav.

Santa Maria della Salute - jezik i versifikacija - Laza Kostić je važio za dobrog znalca srpskog jezika, koji je uvek umeo da nađe pravu reč za pravo mesto. Ali on nije ostajao na onome što je nalazio u rečniku ili imao u svom jezičkom znanju - stalno je istraživao, otkrivao, stvarao nove reči. Bio je i ostao poznat po KOVANICAMA kojima je obilovala njegova poezija; zbog njih je i napadan, posebno zbog nasilnih ili besmislenih kovanica koje se nazivaju KALAMBURI. U ovoj pesmi ima nekoliko kovanica koje su nastale skraćivanjem reči, pretvaranjem jedne kategorije reči u drugu, spajanjem dve reči: KAJAN, UGOD, SVIT, GLED, ZALUTE, BEZNjENICA.

METAFORE su vrlo bogate i funkcionalne:

preda me granu - divna mi svanu

slatka voćko - besni oluj.

stari hrast

HIPERBOLE su izraz snažnih osećanja, apokaliptičkog doživljaja ili sagledavanje kosmičke harmonije:

svih visina stopila led - pomrča sunce

gasnuše zvezde - raj u plač briznu

zvezdama ćemo pomerit pute - suncima zasut seljenske stude.

Pesma je ispevana u OKTAVAMA, strofama od osam stihova. Dva su izuzetka.

- VI strofa je NONA (strofa od devet stihova); to se dogodilo pod pritiskom snažnih osećanja očaranosti lepotom drage - to je zahtevalo dodatni stih, koji je umetnut između sedmog stiha i refrenskog stiha na kraju strofe.

- Poslednja, četrnaesta strofa, takođe je proizvod sadržinskemotivne supstance pesme koja je proizvela dve promene. Prvo, pod pritiskom ekstatičnog poleta stihova

Iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

potisnut je refren jer se njegova mirna, milozvučna melodija koja vodi smirenom tonu (kadenci - kada se spušta glas, završava misao, nastaje pauza koju označava tačka) ne može da usaglasi sa snažnom intonacijom gornjih stihova - intonacija je označena i znakom uzvika. Drugo, opšte sjedinjenje u kosmosu tražilo je sjedinjenje, slivanje, poslednje dve strofe u jednu. Tako je XIV strofa ostala bez refrena (ostala na sedam stihova) a XV je dobila još jedan stih i prešla u nonu. Ravnoteža je tako održana: strofa nastala stapanjem dve strofe ima šesnaest stihova (7 + 9).

Pesma je ispevana u dva stiha: u parnom lirskom desetercu (5/'/5) i neparnom devetercu - neparni stihovi su deseterci, parni su deveterci. Refrenski stih je deseterac.

1 2  3/  4   5 // 6  7 /  8  9 10

Zar nije/ lepše//nosit/ lepotu

u -u  /  -  u  // - u  / - uu

1  2  3 / 4  5 // 6  7 / 8  9 10

Vodova /tvojih //postati/ stub

-  u  u/ - u // - u  u/ -

Ovakvu strukturu stiha ima cela pesma osim dva izuzetka; 1,5 i XII, 1. Izuzetak je i poslednja strofa (nona) koja je sastavljena isključivo od deseteraca pa je i spoljašnji vizuelni lik strofe promenjen u odnosu na ostale strofe.

U svim oktavama ostvaren je isti raspored rima. To je kombinacija ukrštene i paralelne rime: ABABABVV. Svi deseterci imaju zatvorenu mušku rimu - jednosložna je, završava se na suglasnik; izuzetak je samo III i VI strofa.

_________________________________

Laza Kostić - Santa Maria della Salute

Nesrećna ljubav

Njemu je bilo već 50 godina, njoj tek 20. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini, Laze Dunđerskog. Iako nisu bili bliski po godinama rodila se obostrana ljubav. Lenka je bila opčinjena slavnim pesnikom, a on njenom mladošću i lepotom. Ipak, u pedesetoj godini čak se i odvažni Laza Kostić plašio da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom devojkom. Umesto romanse, cvetalo je prijateljstvo. Usledile su zajedničke vožnje kočijama po gradu i slušanje klavira. Shvatajući da je razlika u godinama isuviše velika i da je takva ljubav prosto nemoguća, Laza beži u manastir Krušedol. Na predlog njenog oca ženi se bogatom naslednicom Julijanom Palanački iz Sombora, a te iste 1895. godine umire Lenka u svojoj 24-oj godini.

Zvanično je prihvaćena priča da se Laza oženio bogatom somborskom miradžikom, samo da bi nekako zaboravio Lenku, dok je ona u kratkom roku preminula u Beču od tifusne groznice. Ipak, nezvanični podaci tvrde, da je Lenka preminula pri abortusu, koji je sprovođen u Beču, a da je priču o tifusnoj groznici iskonstruisala porodica, kako bi se izbegla sramota i kako bi devojačko ime ostalo neukaljano. Lenka je potom sahranjena u porodičnoj grobnici Dunđerskih u Srbobranu.

Laza je za Lenkinu smrt saznao na bračnom putovanju u Veneciju, gde između ostalog posećuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandioznom lepotom crkve Laza Kostić će 14 godina u sebi nositi ovu pesmu, sve dok nije dobila puni sjaj i postala oproštajna pesma, jedna od najlepših u srpskoj poeziji.

Fatalna sudbina

Kostić je imao nesreću da se pod starost zaljubi beznadežno u nedostižno. Pre te fatalne ljubavi, prva njegova važna ljubav za koju istoričari znaju završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić imao 21 godinu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega. Izgleda da su one, ili njihove majke, na vreme shvatile i razmotrile prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, možda malo bezbojnim, ali postojanim.

Lenka i Juca, Kostićeva supruga, ne mogu se porediti bez opasnosti da se jednoj ili drugoj ne nanese neka nepravda. Kad su se venčali, Julijani Palanački je bilo 46, a Lazi 54 godine. Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela 25 godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, koji su jurišali na miraz, a nikome nije govorila koga to ona čeka. U braku između Juce i Laze ne može se reći da nije postojalo naklonosti, ali ljubavne strasti zasigurno nikada nije bilo. Juca iako je bila predobra žena, nije mogla da nadomesti Lenku i njeno užasno odsustvo.

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Santa Maria della Salute važi za najlepšu ljubavnu, elegičnu pesmu Laze with semenax Kostića. Nastala 1909. godine, sada 9. juna, slavi svoju stogodišnjicu. Laza ju je nosio u sebi punih četrnaest godina. Ona je izraz ljudskog pokajanja, proizašla iz intimne drame ostarelog čoveka, koji pred kraj života preispituje sebe, svoje principe, strahove, nadanja i postupke.

Ona se može razumeti, samo ako se razume život Laze Kostića. Njegova društveno neprihvatljiva ljubav prema 30 godina mlađoj devojci i njegove intimne misli, koje su na čistom francuskom jeziku ostale zapisane u ličnom dnevniku, u kome stoji: - Znate, za mene L. nije sasvim mrtva... ona dolazi da me vidi u snu. Ali kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To baš ona bude tu. Ona udesi san. Ona uđe u moju pamet, moju dušu za minut jedan, i iziđe iz nje sa snom.

Pesma počinje obraćanjem pesnika Gospi od Spasa u čije ime je podignut hram. Bogorodica je svetost, "majka sveta", blažena i vrelo milosti. Ushićen lepotom hrama on traži oprost za sve svoje grehe. Njegov greh je dvostruki: napisao je 1879. godine pesmu Dužde se ženi, u kojoj govori o zidanju istog hrama i žali za posečenim dalmatinskim borovima koji se u njega ugrađuju; i kao drugo, šest godina ranije, 1872, pisao je negativno o kultu Bogorodice u katoličkoj veri.

Posle ovakvog uvoda, pesnik pravi zaokret i počinje da ispoveda sebe i svoju intimu. Govori o svom stradanju, čežnjama i nadama koje je gruba stvarnost sasvim poništila. Međutim, za sve muke koje su ga zadesile, krivicu vidi u sebi. Od ovog trenutka pesnik u slikama, nudi slike svojih patnji i promašenosti. Saznajemo da je sve počelo sa iznenadnom pojavom mlade žene, koja je zauvek ušla u njegov život. On ispisuje hvalospev njoj i njenoj lepoti, sa njom je došla svetlost, ali su došle muke i patnja. Ona je zlatna voćka koja je sazrela kasno. Njena mladost i njegova starost našli su se u vreme kada jedno isključuje drugo. U njemu se sukobljavaju razum i osećanja. Razum će na kraju nadvladati srce i pesnik će se povući, a ona umire.

Dok pesnik stoji pred hramom, pred likom Bogorodice, shvata da je u njemu još jedan hram. To je hram podignut na uspomenama, hram na sećanjima na Lenku. Preko hrama se dakle uspostavlja veza sa nebeskim, momenta kad počinje približavanje jave i sna. U tom snu oni su kao muž i žena – čulno se nije ugasilo, s tim što je ona sad starija od njega; ne po godinama već starija po smrti. Oni imaju i decu – njegove pesme su im deca.

Pošto ona pripada onostranom svetu i odatle pristiže u njegove snove, on u njenom javljanju vidi znak da treba da joj se pridruži. Tu se pesnik ne plaši smrti, on je čak priželjkuje, jer tamo je raj u kome ona obitava.

U tom susretu on već vidi neslućenu sreću i uskrsnuće ljubavi koja je toliko jaka i sveprožimajuća. Ljubav za divljenje i za večnost.

________________

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoje zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

što ti zemaljski sagreši stvor:

Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,

svodova tvojih postati stub,

nego grejući svetsku grehotu

u pep'o spalit srce i lub;

tonut o brodu, trunut u plotu,

đavolu jelu a vragu dub?

Zar nije lepše vekovat u te,

Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,

mnoge sam grehe pokaj'o ja;

sve što je srce snivalo mlado,

sve je to jave slomio ma',

za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,

sve je to davno pep'o i pra',

na ugod živu pakosti žute,

Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al' ipak neću nikoga klet;

što god je muke na mene bilo,

da nikog za to ne krivi svet:

Jer, što je duši lomilo krilo

te joj u jeku dušilo let,

sve je to s ove glave sa lude,

Santa Maria della Salute.

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

k'o pesma slavlja u zorin svit,

svaku mi mahom zaleči ranu,

al' težoj rani nastade brid:

što ću od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu',

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dušu, sve svoje žude,

- svu večnost za te, divni trenute! -

Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voććka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute,

Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast.

Dugo su bojak strahovit bile,

k'o besni oluj i stari hrast:

Napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak održa vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',

utekoh mudro od sreće lud,

utekoh od nje - a ona svisnu.

Pomrča sunce, večita stud,

gasnuše zvezde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud -

O svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezin sveti mi hram.

Tad mi se ona odonud javi,

k'o da se bog mi pojavi sam:

U duši bola led mi se kravi,

kroz nju sad vidim, od nje sve znam

zašto se mudrački mozgovi mute,

Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,

ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire pute

Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,

samo što nije briga i rad,

sve su miline, al' nežežene,

strast nam se blaži u rajski hlad;

starija ona sad je od mene,

tamo ću biti dosta joj mlad

gde svih vremena razlike ćute,

Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag;

to se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava

o tog života hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno: "Evo me, naj!"

Iz ništavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamo li ljude,

zvezdama ćemo pomerit pute,

suncima zasut seljenske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.

________________________________

Laza Kostić (1841 - 1910), najzanimljivija i najistaknutija pjesnička ličnost druge polovine 19. vijeka u Srbiji. Po vremenu u kome je živio i stvarao. Kostić je romantičar, ali je mnogim svojim ostvarenjima postao preteča modernog pjevanja 20. vijeka. Rođen u bogatoj građanskoj porodici, materijalno obezbjeđen, mogao je da se posveti čitanju i učenju, tako da je za svoje vrijeme bio jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca, poliglota i erudita. Kao doktor prava, službovao je u Novom Sadu i bio bliski saradnik Svetozara Miletića i politički veoma aktivan u pokretu Omladine srpske. Zbog svoje političke djelatnosti proganjan je i hapšen od austrijskih vlasti. Nekoliko godina živi u Srbiji kao gimnauijski profesor, a potom odlazi u Crnu Goru na poziv kneza Nikole, gdje ostaje sedam godina.

Znao je više jezika: grčki, latinski, engleski, engleski, njemački, francuski, ruski, mađarski. U originalu je čitao antičke pisce, kao i najistaknutije pisce evropskih književnosti i filozofije. Zato ga je odlikovala široka književna kultura, velika erudicija, dijalektički um. Bio je prvi koji je počeo sistematski da populariše Šekspirova djela kod Srba: prevodio ga je i komentarisao punih pedeset godina pišući prikaze i referate o njegovim dramama "Romeo i Julija", "Car Lir", "Hamlet", "Ričard III".

Laza Kostić, kao pjesnik, filozof i estetičar, razvio je i teorijski obrazložio svoju originalnu poetiku. Osnovni poetički princip je ukrštaj kao jedinstvo suprotnosti:ukrštanje tema, motiva, formi, pjesničkih slika, ritmova, zvukova.

Na svim područjima na kojima se pojavljivao kao stvaralac, Lazu Kostića pratili su nesporazumi i nerazumevanja. Veliki pesnik, autor stihova koje danas jednodušno svrstavamo među najlepše na srpskom jeziku - dovoljno je setiti se njegovih epskih pesama Minadir, Đurđevi stubovi, Samson i Dalila, Dužde se ženi, Preljubnica, ili, pak, lirskih poema Poslednja ruža i Santa Maria della Salute, bisera njegove lirike Moja zvezda, Spomen na Ruvarca, Prometej, Među javom i med snom, Na ponoćnoj lađi, Pevačka himna Jovanu Damaskinu, tragedija Maksim Crnojević i Pera Segedinac – Kostić je bio briljantan književni i pozorišni kritičar, esejista, filozof i prevodilac sa više jezika. Kada se sve to uzme u obzir, neminovno se mora postaviti pitanje zašto su ga za života zaobilazila priznanja, sustizale negativne, pa čak i podsmešljive kritike, kao i osporavanja njegovog prevodilaštva.

Živeći svoj život uistinu među javom i med snom, Laza Kostić imao je sudbinu Prometeja o kome je i pevao. Iako su ga okivali pravilima i propisima već u njegovo vreme zastarelih poetika i književnih teorija, nisu uspeli da mu onemoguće maštu i sputaju prkosne zanose i pesničke uzlete: razbio je okove u koje su ga bacili. Vreme posle smrti skinulo je okove i definitivno donelo priznanje njegovom velikom delu. Ali, ostalo je još dovoljno prostora za nova procenjivanja i analize njegovog književnog rada, pri čemu svakako polazna osnova mora biti studija Zanosi i prkosi Laze Kostića, autora sličnog mu po stvaralaštvu, pesnika i novinara Stanislava Vinavera.

U Somboru je, u proleće 1909. godine, nastala i poslednja Kostićeva pesma, izuzetne jezičke, stilske i duhovne lepote i nenadmašne osećajnosti, čuvena Santa Maria della Salute, nadahnuta ljubavlju prema prerano umrloj Lenki Dunđerski. Ovu pesmu mnogi smatraju i najlepšom ljubavnom pesmom spevanom na srpskom jeziku. Laza Kostić je umro u Beču, 26. novembra 1910. godine.

Lenka Dunđerski - Dnevnik

Laza Kostić - Među javom i med snom