Zlatna jabuka i devet paunica

Naslov pripovetke Zlatna jabuka i devet paunica samo prividno ukazuje na temu. Motiv "zlatne jabuke" je na početku pripovetke, od njega započinje dešavanje u priči: krađa jabuka. Pokušaj da se otkrije tajna nestanka jabuka povod je da se uvede drugi motiv: "zlatne paunice" i paunica/devojka. Tu se susreću mladost, lepota i ljubav. Ali tu je i prvo zlo: bratska zavist i ljubomora. Pa drugo zlo: "prokleta babetina" odseca devojci/paunici kosu i ova se više ne pojavljuje. Tu je zaplet. Carević ne može da preboli nestanak devojke i odlučuje da pođe u svet u potrazi za njom. Tada počinje zamršena, složena, napeta i zanimljiva priča o potrazi za lepotom i ljubavlju (tema), o dobru i zlu, o čovekovoj moći da savlada sve preireke. Pripovedač uvodi u priču životinje, zmajeve, veštice, čudotvorne predmete. Ovakve pripovetke, u kojima se opisuju fantastična bića i fantastični događaji, nazivaju se bajke.

Bajka je zasnovana na fantastičnim predstavama, ali uvek sadrži i činjenice iz stvarnog života. Ona govori o običnom i svakodnevnom životu, o ličnostima koje su moguće i verovatne, o situacijama koje su doživljene ili o kojima se moglo čuti da su se dogodile, o postupcima koji izazivaju odobravanje i oduševljavanje, o nevoljama koje su snalazile čoveka u njegovom svakodnevnom sukobljavanju sa prirodnim ili društvenim silama. Na tu stvarnu osnovu nadgrađuje se svet fantazije. Ova fantastična nadgradnja ima više podsticaja.

1. Neke pojave u prirodi i životu čovek nije mogao ni umeo da racionalno objasni, pa je sve to objašnjavao delovanjem vanprirodnih bića i nevidljivih i neshvatljivih sila oličenih u bogovima, vilama, aždajama, zmajevima, đavolima, vukodlacima, vampirima.

2. Fantastika je sredstvo da se pobegne iz ružne i tegobne stvarnosti u svet obilja, bogatstva, lepote i sreće.

3. Fantastično, slikom lepote, bogatstva i sjaja, izaziva osećanje divljenja i oduševljenja, uživanje u lepotama, opuštanje. Sve te slike iz bajke nadoknada su za ono što čovek ne može da ima u životu.

Akteri priče

Narodni pripovedač je u ovu priču uveo veliki broj likova-aktera priče: carević, zlatne paunice, baba-carica, baba-veštica, čovek, pustinik, zmaj. Tu su i životinje sa natprirodnim moćima (ribe, lisica i vuk) ali i životinje sa moćima da se preobražavaju u druge životinje (kobila i ždrebe). Neki od aktera zbivanja poznati su iz ljudskog iskustva, dakle postoje u stvarnom životu - carević, carica, pustinjak, čovek. Drugi akteri proizvod su mitoloških predstava i pripovedačeve mašte - zmaj, zlatne paunice, čudotvorne životinje.

Carević poseduje niz pozitivnih osobina:

- upornost

- postojanost

- hrabrost

- snalažljivost

- vernost

- požrtvovanost

- odlučnost

- plemenitost.

Ove ga osobine predočavaju kao čoveka iz stvarnog života jer su sve navedene osobine svojstvene ljudskom biću. I on će ponekad ispaštati zbog svoje dobrote i plemenitosti (kao i čovek iz svakodnevnog života) - oslobađa zatvorenog zmaja, ali mu ovaj otima paunicu - caricu. Međutim, kao i svako ljudsko biće, carević ima i neke negativne osobine. Najizrazitija je surovost - daje da se baba rastrgne a slugu izdajnika kažnjava odsecanjem glave. Ipak, ovaj junak se pamti po onome što je pozitivno jer je to dominantno. Poseban utisak ostavljaju i pamte se neke njegove osobine: plemenitost (pomaže bespomoćnim životinjama, oslobađa okovanog zmaja), vernost i postojanost (skoro cela pripovetka opisuje carevićevo traganje za paunicom - devojkom - ženom i njegovu upornost da je izbavi iz nevolje).

Istaknuto mesto u pripoveci ima paunica - carica, koja održava celu osu pripovetke do kraja - ona je agens koji podstiče carevića na akciju. Lik paunice - carice, iako je prisutan u celoj pripoveci, skoro od prvih stranica pa do poslednje, nije dovoljno izdiferenciran i upečatljiv. U njenom liku dominiraju tri osobine: lepota, vernost careviću, snažna ljubav. Lepota je predočena epitetom "zlatna", izričitim opisom ("nije bilo lepše u svemu carstvu") i posredno (njena izuzetnost privlači i zmaja, koji je stalno proganja i otima). Ona je verna careviću: tri puta je svraćala njemu kada je dolazila po zlatne jabuke, tri puta ga je budila na jezeru, stalno beži sa carevićem, iskušava zmaja. Njena ljubav je snažna - snaga te ljubavi iskazana je onim tri puta ponovljenim pozivom: "Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!" Reči "hrana", "srce" i "duša" prosto greju toplinom koja iz njih zrači.

U svakoj bajci životinje imaju značajnu ulogu u životu i delovanju junaka, razvijanju priče, gradnji sižea. U ovoj bajci pojavljuju se različite životinje kao akteri priče sa značajnom sižejnom funkcijom. Tri životinje (riba, lisica, kurjak) odigraće važnu ulogu u ispoljavanju karaktera glavnog junaka (dobrota) i razvijanju priče - pomažu careviću da savlada teške prepreke i izbavi se - od zla. Kobila poseduje moć preobražavanja i bitan je agens u jednoj epizodi jer njeno preobražavanje dinamizira priču i podstiče razvijanje još jedne misaone niti - dobro se dobrim vraća. Konji poseduju izuzetnu snagu, njihova brzina je ravna letu ptica, poseduju moć govora i dobru meru razložnosti i mudrosti. Moć pretvaranja i preobražavanja poseduje više životinja: konji, kobila. A to je osnovna karakteristika životinja koje postaju akteri priče u bajci.

U pripoveci je opisan zmaj koji poseduje ogromnu snagu. U ljudskom iskustvu (i stvarnosti) takvo biće ne postoji. Čovek je uobličio ovo fantastično biće da bi u njemu oličio zlo koje snalazi čoveka. Jedno ovakvo biće bilo je neophodno da bi se uvela u priču i razvila nova epizoda a time priča još više zaplela i postala napeta i zanimljiva.

Pripovedanje

Stereotipni početak i završetak karakteristika je svake narodne bajke i to se može smatrati stalnim mestom. Ako se uporede ovi segmenti u nekoliko bajki, primetiće se da oni liče jedan na drugi, da su nekada potpuno istovetni. Nekoliko primera će to rečito pokazati.

Zlatna jabuka i devet paunica

Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku.

Otidu sretni u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svojega veka.

Aždaja i carev sin

Bio jedan car pa imao tri sina.

I onde je živeo i carovao do svoga veka.

Bijaše jedan car,i imađaše tri sina i tri kćerke.

Baš - čelik

Carević onda uze svoju ženu pa ode s njom kući.

Uvodna rečenica prvog primera sastoji se iz dva dela, dve rečenice. Prva je stereotipna, druga je inicijalna jer uvodi inicijalni motiv (zlatna jabuka) koji će pokrenuti događanja. Završna rečenica isto tako ima dva dela: prvi je stereotip o srećnom završetku, drugi ostavlja mogućnost za domišljanje nastavka priče ("ostanu carujući do svoga veka").

Kao što se u više bajki pojavljuju isti počeci i završeci, tako se ponavljaju, prenose iz jedne bajke u drugu istovetne situacije, odnosi među akterima priče (relacije) ili opisi. Poredbeno čitanje ove tri bajke otkriće mnoge istovetnosti. To dolazi otuda što narodni pripovedač, koji zna na desetine pripovedaka, kada oblikuje novu priču, uzima iz prethodnih gotove opise, situacije ili relacije.

Sažimanje priče vrši se tako što se istovetne situacije ne predočavaju više puta, nego se o njima ukazuje upućivanjem na prethodnu situaciju. Kada najmlađi sin sačuva jabuke (ta situacija je detaljno opisana), za sutrašnju ponovljenu situaciju kaže se: "i sačuva je opet onako". Zmaj, kada kazuje carici o poreklu svoga konja, kaže: "U toj i toj planini ima jedna baba, pa ima dvaiest konja sa jaslima da ne znaš koji je od koga lepši". Izraz "u toj i toj planini' često se javlja u narodnom pripovedanju u različitim varijantama - mesto, čovek, događaj. Ima ga u obliku "takav i takav čovek", "takvo i takvo selo", itd. Ovakvi izrazi su suštinsko obeležje proznog narodnog kazivanja - ne imenuju se junaci i akteri priče, ne imenuju se geografski pojmovi - naselja, lokaliteti, predeli. Sadržina bajke nije lokalizovana u vremenu i prostoru: ono što je ispripovedano moglo se dogoditi u bilo kome vremenu i na bilo kome prostoru. Borba između dobra i zla nikada i nigde nije okončana; zla će uvek biti i uvek se može pobediti upornošću, dovitljivošću i hrabrošću. Ni junaci ne nose ljudska imena već opšta imena - carević, carica, baba, pustinjak. Važno je dobro koje se čini, nije važno ime onoga ko dobro čini, niti mesto i vreme gde se i kada to činilo: događa se svima, svuda i u svim vremenima.

Lepota kazivanja

Narodni pripovedač se usredsređuje na događaj i junaka, na smisao prikazanih zbivanja, pojava i postupaka. On nastoji da priča bude zanimljiva i napeta kako bi održala pažnju i znatiželju slušalaca i čitalaca. To postiže dovođenjem junaka u niz opasnih i neizvesnih situacija, stavljajući ga pred različite prepreke, uvođenjem epizoda, hronološkim razvijanjem fabule koja ide ka razrešenju.

U narodnim pripovetkama dat je "uzor narodnog jezika u prozi". Lepota kazivanja izvire iz govornog stila koji je blizak svakodnevnom govoru običnog naroda, koji je i tvorac pripovetke. Jezik je čist narodni jezik. Slike su raskošne, bogate bojama i svetlošću, oblikovane dobro odabranim rečima. Usmeno prozno kazivanje odlikuju sledeća umetnička sredstva i postupci.

Bogate slike

Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje.

Ponavljanje

Ovo je karakterističan postupak u narodnoj poeziji i prozi: isti predmeti, pojave i radnje ponavljaju se više puta. Najčešći vid ponavljanja je trojstvo ili utrostručavanje:

- tri careva sina,

- tri dolaska zlatnih paunica,

- tri pozivanja zaspalog carevića: hrano, srce, dušo,

- tri babe: "prokleta babetina", baba-carica, baba-veštica,

- tri životinje (riba, lisica, kurjak),

- tri dobra,

- tri čarobna predmeta (krljušt, dlaka, dlaka),

- tri čaše vode i tri obruča na buretu,

- tri kobilina pretvaranja.

Od stalnih brojeva javljaju se još dvanaest (dvanaest konja, dvanaest podruma) i devet (devet zlatnih paunica). Ponavljanja su motivisana različitim umetničkim razlozima i imaju različite funkcije: korišćenje gotovih slika i opisa; ostvarivanje epske širine; isticanje težine zadatka ili prepreka; isticanje upornosti i vernosti mladog carevića.

Hiperbola

U bajkama se predočavaju predmeti, pojave i ličnosti kao veći i jači nego što su uistinu. Tako su ovde konji toliko .snažni da prosto lete - "baš kao ptica". Sve fantastične slike su nastale preuveličavanjem ljudskih ili životinjskih moći, a sve sa ciljem da se ostvari osnovni smisao pripovetke - pred čovekom se postavljaju nesavladive i neviđene prepreke, ali on uspeva da ih savlada. I njegova upornost, izdržljivost i hrabrost hiperbolisani su.

Gradacija

Ovo je uobičajeno stilsko sredstvo za uobličavanje umetničkih slika i likova u bajci, ali i uobičajeni postupak u komponovanju bajke.

1. Trojica braće po starještvu: najstariji, srednji, najmlađi.

2. Tri oslovljavanja carevića: hrano, srce, dušo.

3. Kobila se pretvara u ribu, lisicu, kurjaka.

4. U kompoziciji bajke primenjen je gradacijski postupak:

- rešavanje problema branja jabuka,

- traženje paunice i prepreke babe - carice,

- nalaženje paunice carice,

- zmaj kao protivnik,

- služenje kod babe - veštice,

- savladavanje poslednje prepreke i izbavljenje paunice carice.

Jezik

Pored STALNIH EPITETA, što je sasvim uobičajen postupak usmenog pevanja i pripovedanja (zlatna jabuka, zlatna paunica, veliki dvori, krasna devojka, krasan konj), ovde ima i epiteta sa snažnim emotivnim nabojem i dubljim smislom. Pripovedač ne krije svoj negativan stav prema "prokletoj babetini" - i pridev i imenica nose negativne emocije. Za carevića će pripovedač tri puta reći: "siromah" - kazivač priče duboko saoseća sa njegovim patnjama.

Snažna ljubav, privrženost i toplina istaknuti su gradacijskim ređanjem reči kojima paunica-carica budi carevića:

Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj dušo!

Ovde su reči poređane idući od konkretnog ka apstraktnom, ali svaka reč ne iskazuje jednak stepen ljubavi i nežnosti.

Rečenica je kratka, najčešće asindetska, jezgrovita:

On se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom, pa leže spavati.

Četiri rečenice, obilje literarnih informacija, odsustvo komentara, sve je svedeno na lapidaran opis situacije.

Jezgrovitost rečenice ogleda se i u tome što jedan isti pasus zatvara jednu i otvara novu situaciju:

Sutradan, kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe, pa mu ona kaže sve što je čula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi, i došavši k njoj, reče joj... 

Misao o dobru

U svakoj bajci se sukobljavaju dobro i zlo, odnosno čovek se bori da pobedi zlo i donese sebi i drugima mir, sreću, ljubav i sigurnost. U toj borbi čovek uvek izlazi kao pobednik, pa su bajke pune optimizma i vere u čoveka i njegovu fizičku i duhovnu snagu.

U bajci Zlatna jabuka i devet paunica čovek (carević) sreće se sa dva zla. Jedno potiče od ljudi: bratska zavist i neverstvo (izdaja) sluge. Ova dva zla junak lako savladava, ali su mu ona donela drugu nevolju - mora da traga za paunicom/devojkom. U traganju uspeva, ali svojom nesmotrenošću (i snažnom ljudskom radoznalošću) oslobađa ogromnu silu (zmaja) koji će mu zadati mnogo muka. Ali, carević savladava i to zlo, izbavlja caricu - ženu i nastavlja da živi u miru, sreći, ljubavi i - bogatstvu.

Carević je oličenje dobra i plemenitosti. Iako je opterećen mislima o carici i njenoj sudbini, carević će izbaviti od zla tri životinje: ribicu, lisicu i kurjaka. Ta mu se plemenitost vraća onda kada mu je pomoć najpotrebnija - kada treba da savlada prepreke koje postavlja baba - veštica. I životinje su nosioci zla (kobila, zmaj), ali i dobra (riba, lisica, kurjak).

U sukobu dobra i zla i ishodu toga sukoba nalazi se smisao i poruka (ideja) bajke.

- Čoveku je urođena (prirodna) težnja za lepotom, srećom i ljubavlju.

- Do cilja se dolazi upornošću, požrtvovanjem, hrabrošću i dobrotom.

- Dobro čini - dobro ti se vraća.

- Čovek savladava sve prepreke ili: čoveku se ništa nije otelo.

Pitanja, zadaci i vežbe

1.Carević poseduje niz pozitivnih osobina.
U nekoliko rečenica obrazložite (i dokumentujte) svaku od navedenih osobina: - upornost, hrabrost, vernost, snalažljivost, požrtvovanost, plemenitost, postojanost, odlučnost.

2. Carević surovo postupa sa babom koja je devojci - paunici odsekla kosu i sa slugom izdajnikom.
- Da li je carević mogao drugačije da kazni babu i slugu?

- Da li pripovedač osuđuje ove carevićeve postupke? Na osnovu čega izvodite takav zaključak?

3. Objasnite smisao, značenje i simboliku reči koje paunica upućuje careviću:

Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj dušo!

- Koji je tip gradacije primenjen; uzlazni ili silazni? Obrazložite!

- Koje su versifikacijske osobenosti ovih rečenica?

4.Kazivač priče će jednom reći za slugu "nesretni sluga", a za carevića će tri puta ponoviti reč "siromah".

- Kakav smisao ima epitet "nesretni"?

- Kako objašnjavate ovakav stav: "Carev sin, siromah..."?

5. U šemu nisu uneti svi motivi iz bajke.

- Pročitajte pažljivo bajku i pronađite motive kojih nema u šemi. Dopišite ih!

__________________________________

Zlatna jabuka i devet paunica

Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i cveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: Kud se to deva rod s naše jabuke! Na to će peću najstariji sin: Ja ću noćac čuvati jabuku, da vidim ko je to bere. I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i kaže mu sve po istini. Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prođe kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu. Carev sin opcinjen lepotom devojke dade joj jabuke ali on je zamoli da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima.

Kad ujutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo i pohvali najmlađega sina. Kad bude opet uveče, najmlađi carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noćuzaredom uspevao da sacuva jabuke, braca mu pozavidese. U tome se još nađe nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude uveče, ta se baba prikrade pod jabuku pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku. Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin pa poviče: Šta je to? Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi da je bace u tamnicu.

Paunice više ne dođu na jabuku i zato je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu i da se ne vraha kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu naći drugu devojku koju god hoće u svemu carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu.

Idući tako zadugo po svetu, dođe jedanput na jedno jezero i onde nađe jedne velike i bogate dvore i u njima jednu babu, caricu i jednu devojku babinu kćer pa zapita babu: Zaboga, bako, e da li ti što znaš za devet zlatnih paunica? A baba mu stane kazivati: E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati. Ali on jedva čekajući da vidi paunice nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatrapiri pa mu reče: Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat pa će zaspati te se neće moći s paunicama razgovarati. Nesretni sluga tako i učini: kad iziđu na jezero, on nađe zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo! A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu: Šta je, jesu li dolazile? A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale ujezero, a deveta njemu na konja i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah čujući to, zavapi od tuge.

Kad bude drugi dan ujutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nađe zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo! Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: Jesu li dolazile? A sluga mu odgovori: Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati pa više nikad ovde neće doći. On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti.

Kad treći dao svane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego sve stane trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane buditi i grliti: Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo! Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda reče paunica sluzi: Kad ti ustane gospodar, kaži mu neka smakne gornji klin na donji pa će me onda naći. S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi pa zapita slugu: Jesu li dolazile? A sluga odgovori: Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kažem da smakneš gornji klin na donji pa ćeš je onda naći. Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu.

Posle toga počne sam putovati po svetu i tako putujući zadugo, dođe ujednu planinu i onde zanoći u jednoga pustinika pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba! Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo vala upravo da ideš pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prođeš one vratnice, drži desno pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori. Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se i zahvali pustiniku pa pođe kako mu je kazao. I tako putujući naiđe na velike vratnice i prošavši ih, odmah uzme desno i tako oko podne ugleda grad gde se beli i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dođe na vrata, onde ga zaustavi straža i zapita ko je i otkuda je pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka pa uzevši se s njim po ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje i on ostane živeti onde kod nje. Posle nekoga vremena pođe carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma pa mu reče: U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi nipošto niti ga otvoraj, ne šali se glavom! S otim ona otide.

Carev sin ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu? Pa onda stane otvorati podrume sve redom. Kad dođe na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvorati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno pa iz njega iziđe glas: Zaboga, brate, molim te, umreh od žeđi, daj mi čašu vode! Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Zatim opet izađe glas iz bureta: Zaboga, brate, umreh od žeđi! Daj mi još jednu čašu vode! Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta: Zaboga, brate, umreh od žeđi! daj mi još jednu čašu vode! Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dođu sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide usvet da je traži.

I tako putujući po svetu za dugo, dođe na jednu vodu pa idući pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: Pobogu da si mi brat, baci me u vodu! Ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku pa kad ti zatrebam, samo je protri malo. Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu. Posle nekoga vremena idući tako po svetu nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: Pobogu da si mi brat, pusti me iz ovih gvožđa! Ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri. On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti. Opet tako idući preko jedne planine nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu: Pobogu da si mi brat, pusti me! Ja ćy tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri. On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka pa ga zapita: Zaboga, brate, e da li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara? Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje vala da je tamo. Onda mu carev sin zahvali pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev. Kad uđe u zmajeve dvore, nađe svoju ljubu i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Najposle se dogovore da beže. Brže-bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju: Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati? Konj mu odgovori: Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se. Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima i za tili čas ih stigne. Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu reče: Ti idi zbogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj ako ti je život mio. On siromah pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag pa sutradan opet u zmajev dvor i nađe caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda reče carev sin njojzi: Kad dođe zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bismo li mu kako utekli. S otim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umilavati i previjati se oko njega i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga?! A on joj odgovori: E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, vala da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe pa tu kobilu i ždrebe vala čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu.

Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi i došavši k njoj reče joj: Pomozi bog, bako! A ona mu prihvati boga: Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro? On joj reče: Rad bih u tebe služiti. Onda mu baba reče: Dobro, sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu. Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila i ovaj je kolac sve jednako vikao: Daj, baba, glavu. Baba mu ovo sve pokaže pa mu reče: Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu pa nisu mogli kobile sačuvati. Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi. Kad bude uveče usedne on na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu i tako tražeći je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo međuprstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode: Šta je, pobratime? A on joj odgovori: Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je. A ribica mu reče: Eno je među nama, stvorila se riba a ždrebe ribić; nego udri ularom po vodi i reci: dura, ba-bina kobila! Onda on udari ularom po vodi govoreći: Dura, babina kobila! A ona odmah postane kobila kao što je i bila i iziđe sa ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem: U ribe, kurvo! A kobila joj odgovori: Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijateli pa me prokazaše. Onda opet baba: A ti u lisice! Kad bude pred noć, on usedne na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku i protre je, a lisica u jedan put te preda nj: Šta je, pobratime? A on odgovori: Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je. A lisica mu odgovori: Evo je među nama, stvorila se lisica a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila! On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći: U lisice, kurvo! A ona joj odgovori: Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji pa me prokazaše. Onda opet baba: A ti u kurjake!

Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspa na kobili, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu; ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame kurjačju dlaku i protre je, a kurjak ujedan put te preda nj: Šta je pobratime? A on mu reče: Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je. A kurjak mu reče: Evo je među nama, stvorila se kurjačica a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.

Kad dođe kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem govopeću: U kurjake, kurvo! A kobila joj odgovori: Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazaše. Onda baba iziđe napolje a carev joj sin reče: E, baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili. Baba mu odgovori: ,,Sinko, što je pogođeno ono vala da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš. A on reče babi: Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi. Onda ga baba stane odvraćati: Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja! Ali on jednako ostane na svome govoreći: Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno. Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa pođe vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici: Spremaj se što brže. I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja pa hajde s bogom putovati. Posle malo kad zmaj dođe i vidi da carice nema, rekne svome konju: Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati? A konj mu odgovori: Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, nećeš ga stići. Kad to zmaj čuje, odmah sedne na konja pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori: Ne bojte se, ne treba bežati. Kad jedanput, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom: Zaboga, brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući. A ovaj mu odgovori: A što si lud te nosiš tu alu. Nogama u vreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom. Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži. Onda carica usedne na ovoga konja i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.