Banović Strahinja - Analiza pesme

Poznato je da u našoj narodnoj književnosti postoje pesme izuzetne lepote, toliko vredne da je i jedan svetski književni velikan, kakav je bio Gete, učio srpski jezik, da bi ih čitao u originalu. Među takvim pesmama nalazi se i epska pesma Banović Strahinja, koju je ispevao i Vuku Karadžiću u pero kazao Starac Milija. Po svojoj složenosti, kompozicijskoj celovitosti, svrsishodnosti motiva i njihovoj međusobnoj funkcionalnoj povezanosti,ona spada u remek - dela naše epike.

Mnogo naših pesama u naslovu nosi ime kakvog epskog junaka, ali je malo onih koje su tako dosledno tematski usredsređene na njegov lik kao što je to pesma Banović Strahinja. Već prvi stih nam kazuje da je u središtu pažnje narodnog pevača ličnost, a ne događaj, sukob, osobina vredna uzdizanja i pohvale... Sva događanja i sukobi koji slede, podređeni su ličnosti junaka i imaju funkciju njegovog osvetljavanja iz različitih uglova.

Uvod u pesmu sličniji je pripovedačkoj nego guslarskoj književnosti:

Netko bješe Strahiniću bane,

bješe bane u malenoj Banjskoj,

u malenoj Banjskoj kraj Kosova,

da takoga ne ima sokola.

Jednog jutra bane podranio...

U skladu sa početkom oblikuje se celovita struktura pesme, kako na formalnom tako i na unutrašnjem planu: ekspozicija, zaplet, kulminacija, peripetija, rasplet, epilog, uključujući i dve veoma funkcionalne epizode, ili digresije (majčino pismo i sudbina starog derviša) sadrže motive koji se međusobno ogledaju jedni u drugima i tako postižu umetnički efekat vredan poštovanja. Na osnovu toga zaključujemo da se narodni pevač nije jednostavno služio stereotipom guslarskog pevanja,  već na umetnički način povezuje sloj sveta dela sa slojem značenja i ideja koje proističu iz njega. I kada koristi takozvane "stajaće motive" ili epske stereotipe, on to čini svrsishodno, dajući im dublja umetnička značenja i funkciju.

Već prva reč "netko" pojačava našu pažnju i upućuje nas na nameru pevača da nam dokaže da njegov junak nije bilo ko, već nesvakidašnja, neponovljiva ličnost. On će tu nameru dosledno i uspešno i ostvariti.

Uvod ili ekspozicija pesme sadrži u sebi nekoliko stereotipnih epskih motiva koji se gradacijski nižu jedan za drugim:

- Motiv opremanja junaka (bana) za put: U opisu brižnog pripremanja za putovanje oslikan je status junaka, njegova otmenost, izgled, prefinjenost odevanja, ali i važnost putovanja koje mu predstoji.

- Motiv gozbe (čest u našoj epici): Dugim opisom banovog boravka i gozbe u Kruševcu predočen nam je ugled junaka, gostoprimstvo njegovih domaćina, ali i gospodstvo i raskoš srpskih plemića, čiji  domovi i maniri nimalo ne zaostaju za evropskim. Radnja se ovde prilično zaustavlja (retardira), pa i sam pevač ima potrebu da primeti: Pozadugo bane gostovao, pozadugo bane začamao. Čitajući pesmu saznajemo svrhu tog predugog dvorenja i tetošenja predragog gosta, kog domaćini vole više "no svu zemlju našu carevinu"! Motiv gozbe ima i skrivenu, mnogo važniju svrhu – on je sredstvo karakterizacije porodice Jugovića i ostale kruševačke vlastele, koje će pevač predstaviti u pravom svetlu, veštom upotrebom kontrasta na početku zapleta pesme.

- Motiv glasnika (uobičajeni motiv u narodnoj epici kojim se junaci obaveštavaju o događajima kojima nisu prisustvovali): Pojavom glasnika okončava se uvod i banovo "čamanje" u tazbini. Glasnik donosi pismo (još jedan stalni motiv u našoj narodnoj epici) čiji sadržaj će prouzrokovati početak nove etape u razvoju radnje – zaplet.

Pismo koje glasnik donosi banu Strahinjiću predstavlja pesmu za sebe. U ovoj epizodi, koja izlazi iz toka započete priče, detaljno se opisuju događaji u Banjskoj, mada su mogli biti sažeti u nekoliko informativnih rečenica. Ipak, kada bolje razmislimo, uočavamo višestruku funkciju ove digresije. Radnja ove epske pesme dešava se u predvečerje Kosovskog boja, Turci zaposedaju srpske zemlje, a srpska vlastela se bezbrižno gosti u Kruševcu. Slika Banjske je u kontrastu sa slikom prestonice čiji je zadatak da brine o svoj srpskoj zemlji.

Osim što pokreće radnju i, neosporno, kritikuje stanje u državi, motiv pisma doprinosi i emocionalno - psihološkoj i moralnoj karakterizaciji glavnog junaka. Po njegovom držanju vidimo da je duboko pogođen vestima. Ojađan je, osramoćen, sa osećanjem krivice što nije zaštitio majku i ženu koju voli. Povređena su njegova osećanja i njegova čast. Ali, ma koliko skrhan bolom u naoko beznadežnoj situaciji, ban ne gubi odvažnost; on je dosledan svemu što smo o njemu saznali s početka pesme. On je odgovoran, častan, hrabar, mudar, domišljat, obrazovan (govori mnoge jezike), vičan vojnim veštinama, pa i lukav kada je to potrebno. O svemu tome saznajemo iz njegovog razgovora sa tastom, dok uzaludno pokušava da od njega izmoli pomoć, koju su mu neštedimice obećavali onda kada mu nije bila potrebna.

Zaplet započinje motivom izdaje. Jug Bogdan odbija da pošalje devet Jugovića sa banom Strahinjićem na Kosovo (gde mu se nalazi oteta kćer). U novom svetlu, pažnja, razmetanje u ukazivanju počasti, obećanja, verbalna junačenja Jugovića i ostalih prestonih plemića, dobija novo, sasvim suprotno značenje. Vidimo nedoslednost, licemerje, kukavičluk kao i dvostuko poimanje roditeljstva i obaveze prema muškoj i ženskoj deci: - Ne dam đece vodit na Kosovo, makar šćeri nakad ne vidio. Štaviše, način na koji Jug Bogdan sagledava udes koji je zadesio nesrećnu ljubu Strahinjinu, uvredljiv je i sablažnjiv i utoliko neshvatljiviji što dolazi iz usta njenog oca. (Mada je u vreme o kom pesma govori bilo društveno prihvatljivo na takav način govoriti o ženi čija čast je ukaljana, ne može se poreći zapanjujuća neosetljivost jednog plemića prema svojoj nemoćnoj kćeri koja nezasluženo strada.)

Slika sa kojom je, izvan svih svojih očekivanja, suočen ban Strahinjić (pognute glave devet šuraka, skrenuti pogledi pašenoga, tastova krutost i neumoljivost) u njemu izaziva ogorčenje i prigušeni bes. Ali i u toj situaciji do izražaja dolazi njegov karakter. Njegov temperament vrlo slikovito je dočaran žustim opremanjem i  energičnim sedlanjem konja. Ponosan i razočaran u dojučerašnje prijatelje, neće više progovoriti ni reči. Uputiće im samo pogled  pun prekora, ali neće uspeti da uhvati nijedan pogled za uzvrat.

Kad pijahu vino i rakiju,

svi se fale za dobre junake...

Al'da vidiš jada u nevolji!

Banu jutros nema prijatelja.

Ovi stihovi dobiće svoju punu dimenziju u banovom susretu sa čovekom slične sudbine (turskim dervišem) koji će svojim iskazom upotpuniti njihov sadržaj i dati im univerzalno značenje. Na ovaj način narodni pevač u priču uvodi još jedan tipski, ali veoma vešto oblikovan i u kontekstu pesme višestruko značajan motiv – motiv usamljenog viteza:

Viđe bane da mu druga nema,

sam otide poljem kruševačkim.

Njegovu usamljenost i izdaju koju su mu ljudi počinili, narodni pevač pojačava motivom jednog neobičnog prijatelja u nevolji. Uz njega je ostao jedino pas, hrt Karaman, koji će biti tu, da mu pomogne i kada mu život bude ugrožen. Pred nama je arhetipski prizor: junak, konj i pas u potrazi za pravdom.

Banovo tumaranje u potrazi za vinovnikom njegove iznenadne nesreće pesnik će zaustaviti još jednom epizodom. Na prvi pogled to je priča o starom dervišu koga za bana vezuje davno učinjeno dobročinstvo; ipak, ona je mnogo više od toga.

Uprkos tome što je ban Strahinjić preobučen u tursko ruho, što vešto oponaša Turčina i tečno govori njegovim jezikom, derviš ga prepoznaje. (Njegova znamenja, konj, pas i junačka  lepota nadaleko su poznata.) Mada izražava bojazan da je ban došao po otkup koji mu duguje njegov nekadašnji zarobljenik (na čiju se sudbinu sažalio i u čija obećanja je velikodušno poverovao) derviš mu istovremeno iskazuje izraze iskrenog poštovanja. Sve što će on o banu reći predstavlja neposrednu karakrerizaciju glavnog junaka kao velikodušnog, plemenitog i darežljivog čoveka koji veruje ljudima i saoseća u nevolji. Ipak, to nije jedina funkcija ove epizode.

Slika derviša, usamljenog, zapuštenog i uz to pijanog (što je protivno njegovoj veri i običajima) iza koje sledi i priča o uzrocima takvog jadnog stanja u kome ga ban zatiče, predstavlja svojevrsno sredstvo poređenja dva junaka. Kada govori o čovečnosti, pesnik se ne rukovodi pripadnostima bilo koje vrste (što spada u očekivane stereotipe u narodnoj epici) već je posmatra kao individualnu vrednost. Narodni pevač je vešto uspostavio sudbinsku paralelu između dvojice ljudi koje su izdali bližnji. Ban i derviš se nalaze na suprotnim stranama, pripadaju zaraćenim narodima, veruju različitim bogovima, ali im je sudbina podudarna. Uspostavljanje ove paralele celoj pesmi daje univerzalni karakter. Ljudi ne vole stradalnike gde god da su. Okreću im leđa ili ih zaobilaze. Dok su uticajni, ugledni i moćni, ljudi imaju sve, pa i prijatelje. Kada ih napusti sreća, napuštaju ih i ljudi. Stari derviš to jednostavno definiše jednom jezgrovitom sentencom: - Nesta blaga nesta prijatelja. Ovaj stih je njihov "zajednički imenilac".

Banović Strahinja je ostao sam i narodni pesnik želi da to ponovo naglasi. Ima nečeg filozofskog u pesničkoj slici kojom se potencira usamljenost čoveka pod kapom nebeskom:

Ban udari, vodu prebrodio,

i primi se na konju đoginu,

primi s'bane uz Goleč planinu;

on je ozdo, a sunašce ozgo,

te obasja sve polje Kosovo

i obasja svu carevu vojsku.

Podoban suncu u svojoj čistoti i čestitosti, usamljeni ban je suprotstavljen nesrazmernoj sili turske vojske, ali i opštem  slepilu  i samodovoljnosti  klase kojoj pripada. Izgubio je sve, osim svoj lični integritet. A da je to najvažnije što jedan čovek može da poseduje svedoče i reči kojima mu derviš odaje priznanje i bodri ga da u svoju vrednost ne posumnja:

Stahin-bane, ti sokole srpski,

tvome đogu i tvome junaštvu

svud su brodi  đe gođ priđeš vodi.

Središni deo radnje ili kulminacija,  kao i svi ostali stukturni elementi ove pesme, građen je kao složena i višeznačna celina koja se razvija u gradacijski komponovanom prepletu emocija i događanja. Počinje slikom nežnosti i ljubavi pod čadorom Vlah-Alije, čime se postiže efekat izneverenog očekivanja. Oteta ljuba Strahinjina nije zlostavljena ropkinja koja pati i strada. Naprotiv, Vlah-Alija se prema njoj ophodi sa ljubavlju i pažnjom. Slika usnulog čoveka sa glavom u krilu žene, osim što govori o njegovom osećanju samouverenosti, sigurnosti i bezbrižnosti, ukazuje i na poverenje u Strahinjinu ljubu. U prvi mah, čitalac će u pomenutom prizoru prepoznati samo  još jedan motiv izdaje, ali nije sve tako jednostavno i jednostrano. Pred nama se otvara prostor za brojne analize i pronalaženje motivacije za tu izdaju.

Prepoznavši svoga muža u daljini, Strahinjina ljuba se nije obradovala. Umesto toga, prožeo ju je samrtni strah. Ona ga ne očekuje kao spasioca već kao egzekutora. Zašto? Davno je prošlo vreme njenog čekanja i nadanja. - Pozadugo je bane začamao u Kruševcu, a u tom kontekstu već odavno u njenim mislima odzvanjaju reči njenog oca, koje nije čula, ali ih zna:

Strahin-bane, ti moj zete mili,

Viđeh jutros da pameti nemaš...

Znaš li zete, ne znali te ljudi! –

Al' ako je jednu noć noćila,

Jednu noćcu s njime pod čadorom,

Ne može ti više mila biti:

Bog j' ubio, pa je to prokleto,

Voli njemu nego tebe sine;

Neka ide, vrag je odnesao!

Boljom ću te oženiti ljubom...!

To je običajno pravo. Teško i nepravedno prema ženama u svim patrijarhalnim kulturama, pa i našoj. Od žene, koja nema instrumente moći i fizičku snagu kojom bi se mogla suprotstaviti, očekuje se da životom brani svoju čast i čast svoje porodice. Sa stanovišta tog morala ona je imala samo jednu mogućnost: da umre. Ona je izabrala život i zato je kriva. Od muškarca se, kao što vidimo na primeru njenog oca i braće, ne očekuje isto. Jedini koji, ne samo u ovoj pesmi, nego u celoj našoj narodnoj epici, uviđa tu nepravilnost jeste ban Strahinjić. Ali njegova ljuba to ne zna. Zato se i obraća Vlah-Aliji rečima:

Nu se digni, glavu ne digao...

Eto k nama Strahinića bana,

Sad će tvoju glavu ukinuti,

Sad će mene oči izvaditi.

(kazna za žensko preljubništvo)

Iza tog neočekivanog uvoda sledi očekivani, stalni motiv, koji se prirodno nadovezuje na tok radnje – borba između bana Strahinjića i Vlah-Alije. Narodni pevač razvija sliku borbe punu epskih stereotipa: - kavga se započinje vređanjem; opisuje se oružje i posebnost njegove izrade; junaci se bore kopljima dok ih ne polome; potom u borbi iseku sablje specijalno iskovane; bore se letnji dan do podne; popada ih pena bela i krvava...

Ali u toj stereotipnoj slici punoj preterivanja, pevač se čuva pristrasnosti i nastoji da bude objektivni posmatrač. Mada se služi hiperbolama, koje su u opisima ove vrste uobičajeno stilsko sredstvo, pevač ni u jednom trenutku ne zaboravlja da se pred njim nadmeću dva ravnopravna borca. On ne stoji na strani svoga junaka, ne pripisuje mu nadljudske moći i nesvakidašnje veštine, ne favorizuje ga u odnosu na njegovog omraženog protivnika. Štaviše, njegov protivnik je lukav i vešt borac, u nekoliko navrata nadmoćniji i na domaku bobede. Ban u trenucima gubi snagu i koncentraciju i konj mu spasava glavu svojim veštim manevrima. Na nogama ga održava jedino upornost. Ipak, bes koji ga je hranio jenjava, pa ban posustaje. U njegovoj iznemoglosti prepoznajemo i nalet malodušnosti i sumnje. Njegova ljuba stoji po strani i ban više nije siguran da ceo ovaj njegov poduhvat ima smisla. Zato svoju sudbinu stavlja njoj u ruke:

Ljubo moja, – tebe bog ubio! –

koje jade gledaš na planini?

No ti podbi'  jedan komat sablje,

udri, ljubo mene ja Turčina;

misli, ljubo, koga tebe drago.

Zašto ban stavlja svoju glavu na kocku? Možda time daje  svojoj ljubi najveći zalog ljubavi koji jedan čovek može dati ženi. A možda mu u mislima odzvanjaju tastove reči o ženskom neverstvu koje ga nagrizaju sumnjom:

Al'ako je jednu noć noćila,

jednu noćcu s njime pod čadorom,

ne može ti više mila biti:

Bog j'ubio, pa je to prokleto,

voli njemu nego tebe sine.

Šta ako je njegova ljuba voljom pošla za Turčina, ako ga je iskreno ljubila...? Hoće li ban moći da se bori sa ljubomorom i gnevom gledajući je pored sebe i zamišljajući je u naručju Vlah-Alije?

Zato odlučuje da tu buduću agoniju preseče odmah, njenom rukom. Iskušavajući ženinu ljubav i privrženost, nadao se da će dobiti potvrdu koju je tražio. Nije ni pretpostavljao da će u njenoj duši biti prostora za dilemu. Reči Vlah-Alije, kojima je ubeđuje da život poštedi njemu, a ne svom mužu, na različit način čuju Strahinja i njegova ljuba. Za njega i narodnog pevača to su lukave reči za lakoverne žene, a za njegovu ljubu – realnost:

Dušo moja, Strahinjina ljubo!

nemoj mene, no udri Strahina,

nigda njemu mila biti ne ćeš,

prijekorna biti do vijeka:

koriće te jutrom i večerom,

đe si bila sa mnom pod čadorom;

mene biti mila do vijeka,

odvešću te Jedrenetu gradu,

narediću tridest sluškinjica,

nek ti drže skute i rukave,

raniću te medom i šećerom,

okititi tebe dukatima

savrh glave do zelene trave;

Udri sade Strahinića bana!

Njen izbor (da udari upravo bana) deluje kao šok i kao otrežnjenje. Vlah-Alija je nasrnuo na njegovu čast, ali ona je otišla korak dalje – nasrnula je na njegov život. U smrtnoj opasnosti setio se jedinog iskrenog i odanog bića koje ima na ovom svetu – svog psa.

Prepade se Strahiniću bane,

đe pogibe ludo i bezumno,

a nešto se bane domislio,

viknu bane iz bijela grla

nekakoga hrta Karamana...

Hrt će priteći u pomoć svome gospodaru, a mi ćemo biti u prilici da se uverimo i u iskrenost Turčinovih osećanja prema Strahinjinoj ljubi, dok je nemoćan gleda kako se otima razbesnelom psu iz čeljusti:

... a Turčinu oči ispadoše,

koliko mu nešto žao bješe,

te on gleda šta se čini š njome.

Ženin neočekivani postupak probudio je u klonulom Strahinjinom telu ubilački, zverski nagon. Time je kulminacija radnje dovedena do krajnje tačke – klimaksa. Ban je, poput zveri, zubima zaklao svoga suparnika. Sve izdaje, sav bol, bes, očaj i osujećenost kulminirale su u ovom neljudskom činu.

Ono što pada u oči kada je reč o građenju lika Strahinjine ljube, jeste uzdržanost narodnog pevača. Nema reči kritike, pogrde i osude. Ni u jednom trenutku on se ne služi izrazima koji su bili uobičajeni u ovakvim prilikama (kuja, guja i slično). On naprosto kaže: - Žensku stranu lasno prevariti. Po banovim daljim postupcima zaključujemo da je i on sam tako razmišljao. Ali pred nama ostaje dilema i potreba da objasnimo ovo razmimoilaženje između dvoje supružnika. Zašto ga je izneverila nakon svega što je zbog nje pretrpeo?

Između bana i njegove ljube stoji duboki nesporazum. Ban je naprosto podrazumevao obostranu ljubav i lojalnost. Ona je, međutim, svoj način razmišljanja uklopila u stereotipe u okviru kojih je vaspitavana i u novonastaloj situaciji ne ostavlja mnogo prostora za delikatne analize supružničkih veza i uzajamnih osećanja. Svoj život verovatno nije birala, kao ni sve žene njenog vremena, niti je mogla smatrati da njen život za nekoga predstavlja toliku vrednost. Ona čak ni ime nema, što znači da se celokupni njen identitet ostvaruje posredno, kroz ulogu nečije žene, kćeri, sestre. Kada je zarobljena i to je izgubila, jer nikoga nije bilo da taj njen identitet potvrdi. Između čega je trebalo da bira? Između povratka u dom, gde je čeka  nož kojim će je oslepeti kao preljubnicu i izdajicu svoje vere i roda, i života ovde gde su je na silu prisvojili, ali joj pružaju sve na šta u domu već odavno ne može da računa. Da li je mogla da  razmišlja o Strahinjinim motivima,  usred egzistencjalnog straha koji je preplavio njenu svest?

Možda zbog toga što je razumeo njene razloge, možda zbog nečeg što je tek planirao da ostvari ili čak, uprkos svemu, zbog bezrezervne ljubavi, ban ne ubija svoju ljubu nevernicu. Završetak radnje se tako odlaže.

Deo kompozicije koji sledi nazivomo peripetija. Funkcija peripetije je da produži priču, unese novu dramatiku i neizvesnost nakon vrhunca radnje, kada nam se učinilo da je konflikt razrešen. Ali, nije ban Strahinjić jedino sa Vlah-Alijom u konfliktu. Štaviše, to što mu je on učinio nažao nema istu moralnu težinu, ma koliko ga skupo koštalo, kao ono što su mu učinili ljudi kojima je verovao. Zato ban odlazi u Kruševac po svoju ljudsku i moralnu satisfakciju.

Peripetija ima još jednu funkciju. Ona je stilsko ogledalo u kome će se ogledati Jugovići i ostala kruševačka gospoda. Njihova srdačnost i zagrljaji, kakve smo imali priliku da posmatramo i na početku pesme, sada imaju sasvim novu konotaciju.

Viđe njega starac Jug Bogdane,

a srete ga devet milih šura,

ruke šire, u lice se ljube,

za lako se upitaše zdravlje.

Nema stida, nema izvinjenja, niti osećanja krivice; tazbina se ponaša kao da nema nikakvu odgovornost za sve što se njihovom milom zetu dogodilo.

Slika o njima se u potpunosti zaokružuje kada im ban Strahinjić saopšti kako se prema njemu ponela njihova kćerka i sestra. Junaci na rečima pohitaće da se pokažu i na delu; da nemoćnu i prestrašenu ženu, neimenovanu ljubu Strahinjinu, iseku svojim svijetlim oružjem i kazne je kako pristoji i kako običaj nalaže:

Planu Juže, kako oganj živi,

viknu Juže đece devetoro:

Povadite nože devetore,

na komate kuju iskidajte.

Silna đeca baba poslušaše,

te na svoju sestru kidisaše.

Banovo razočaranje je time upotpunjeno. On prema ovakvoj rodbini može da oseća jedino zgađenost i prezir. U razrešenju radnje on to i pokazuje.

Rasplet ove pesme je jedinstven u našoj narodnoj epici. Ban nije dopustio da se pogubi njegova neverna ljuba. Sa stanovišta narodne epike, ovakav postupak sasvim je neočekivan (u patrijarhalnom modelu ponašanja nema mesta za praštanje ženskog neverstva i izdaje; žene su rastrzane "konjma na repove", oslepljivane, sakaćene). Sa aspekta same priče koja se pred nama odvija, njegov postupak je, međutim, sasvim logičan. Da je želeo da pogubi ljubu, učinio bi to sam, u afektu, kada je takav postupak bio potpuno opravdan. Zašto je onda dolazio u Kruševac? Da proveri hoće li iko imati hrabrosti da mu pogleda u oči i da u potpunosti definiše svoj budući odnos prema tazbini. Ali ne samo to. Došao je da ih kazni pred svetom, onako kako su zaslužili. Bez grubih reči i oružja. Da ih kazni sramotom. Eto obrazloženja zašto su se tako hitro Jugovići latili oružja, da ubiju Strahinjinu ljubu – hteli su njenom krvlju da operu svoju čast, svoj ugled, da sa sebe skinu bruku, ali i odgovornost za sve što se dogodilo. Ban je došao upravo zato da bi im to uskratio:

Al' je ne da Strahiniću bane,

šurevima riječ govoraše:

Šure moje, devet Jugovića!

što se, braćo, danas obrukaste?

Na koga ste nože potrgnuli?

Kad ste, braćo, vi taki junaci,

kamo noži, kamo vaše sablje,

te ne biste sa mnom na Kosovu.

da činite s Turcima junaštvo,

desite se mene u nevolji?

Poslednji stihovi ove pesme, u kojima ban saopštava svoju konačnu odluku, kao i mnogi prethodni, mogu se tumačiti na različite načine.

Ne dam vašu sestru poharčiti,

bez vas bih je mogao stopiti,

al' ću stopit' svu tazbinu moju,

nemam s kime ladno piti vino;

No sam ljubi mojoj poklonio.

Već u prvi mah, jasno nam je da iskaz bana Strahinjića ima dvojako značenje i težinu – on je istovremeno izraz velikodušnosti i osude (prema ženi je velikodušan, a tazbinu osuđuje). Ali, opet, njihov smisao se ne može tako pojednostaviti. Nakon svega, ostaje otvoreno pitanje, da li je ban Strahinjić oprostio ili je samo poklonio život svojoj ženi (jer život se može pokloniti i bez oproštaja greha).

Pozicija stihova i izbor reči veoma utiču na smisao tog iskaza. Redosled stihova, kao i leksički izbor Starca Milije, sugeriše nam da je reč o oproštaju, uz pretpostavku da je pevač načinio grešku: "no sam ljubi mojoj oprostio". Međutim, pošto je pevačev leksički izbor takav da ostavlja nedoumicu, i redosled stihova pomalo narušava logiku i stvara utisak nedovršenosti, nameće se i drugačiji zaključak. Ako načinimo malu stilsku intervenciju i stihove rasporedimo onako kako logički slede, nametnuće se i promena spornoga stiha, a time i novo značenje:

Ne dam vašu sestru poharčiti,

bez vas bih je mogao stopiti,

No sam ljubi (mojoj) život  poklonio;

al' ću stopit' svu tazbinu moju,

nemam s kime ladno piti vino.

Kako god da tumačimo značenje ovih stihova nećemo doći do konačnog odgovora. Zašto nam je onda potrebno da ga tražimo? Zato što od toga zavisi naša konačna predstava o neponovljivoj ličnosti bana Strahinjića. Ako je zaista oprostio svojoj ženi, onda je pred nama primer čovečnosti koji nadrasta sve manjkavosti i slabosti ljudske prirode, pa i sopstveni bol zbog učinjene nepravde. Ako joj je poklonio život, onda je pred nama uzor hrišćanske vrline, čovek koji kaznu za učinjenu  nepravdu predaje u ruke Bogu, koji ne kažnjava, ali ne zaboravlja. U prvoj varijanti, kazna (koja ne podrazumeva samo fizičko, nego i moguće psihičko, tiho kažnjavanje prikriveno od očiju javnosti) je isključena. U drugoj varijanti ona se ne podrazumeva, ali se i ne isključuje.

Sve i da pronađemo odgovor na ova pitanja, ne možemo razrešiti brojne dileme koje iz toga proističu. Da li je, uprkos svemu, Strahinjina ljuba kažnjena? Ili je možda nezasluženo nagrađena? Jedno je izvesno: Kakve god da su namere i razmišljanja njenog muža, predstoji joj život pun tihe patnje, kajanja, krivice i srama. Za nju će njegova nežnost biti veća kazna od prekora i svaki zalogaj za njegovom trpezom težak kao šamar. Njena kazna je u njoj samoj, kako god da posmatra svoj udes.

Uloga epiloga u ovoj celovitoj epskoj stukturi može se priposati poslednjim stihovima. Iako je nedvosmisleno jasno da nam je predstavio nesvakidašnjeg junaka, narodni pevač ima potrebu da to još jednom naglasi, kao da želi da nas podstakne na se njime pozabavimo i nakon čitanja pesme:

Pomalo je takijeh junaka,

ka' što bješe Strahiniću bane.

Sa uverenjem da je narodni pevač sasvim u pravu, zaista još dugo o njemu razmišljamo. I mada ničim ne možemo osporiti njegovu posebnost i njegovo junaštvo, pitamo se: Da li je ban Strahinjić, nakon svega, pobednik ili gubitnik?

- Pobedio je Turčina, ali uvek će ga mučiti misao da Vlah-Alija i dalje živi u sećanju njegove žene.

- Moralno je porazio svoje izdajnike, ali se neće osloboditi gorčine, ni praznine koju su za sobom ostavili dojučerašnji prijatelji.

- Vratio je ženu koja mu po zakonu pripada, ali će uvek sumnjati da mu pripada dušom.

- Vraća se u Banjsku, ali ga tamo, umesto doma, čeka zgarište.

Ako odgovor na ovo pitanje tražimo u stihovima starca Milije, nećemo ga naći, kao što ga nismo pronašli ni za neka prethodna pitanja i dileme. Ova pesma ne daje odgovore. Ona postavlja pitanja i traži odgovore od nas. Njena lepota je upravo u toj otvorenosti u kojoj nema konačnih razrešenja. Zato i zaslužuje da joj se ponovo vraćamo.

Banović Strahinja - Analiza pesme - lektira

__________________________________

Premda sadrže više legendarnog nego istorijskog, pretkosovske pesme sačuvale su neka značajna obeležja vremena o kojem pevaju, što pokazuje da je i ova,najstarija epoha narodne pesme upamćena. EPSKE NARODNE PESME su vrsta narodnih pesama u kojima je opevan neki važandogađaj, istorijske ličnosti, junaci neobične snage i snalažljivosti, doživljaji iz njihovogživota, njihovi megdani sa drugim junacima i slično. Srpske narodne epske pesme sedele na pesme dugog stiha (bugarštice) i na pesme kratkog stiha (deseteračke).Epske pesme su podeljene u 9 ciklusa:

- Neistorijski ciklus

- Pretkosovski ciklus

- Kosovski ciklus

- Ciklus Marka Kraljevića

- Pokosovski ciklus

- Hajdučki

- Uskočki ciklus

- Ciklus pesama o oslobodjenju Srbije

- Ciklus pesama o oslobodjenju Crne Gore

Pretkosovski ciklus - pesme ovog ciklusa pevaju o dogadjajima i junacima preKosovskog boja. U najznačajnije sakupljače narodnih epskih pesama kod nas spada VukKaradžić. Pesme je sakupljao najviše od Filipa Višnjića i starca Milije. Pesmu Banović Strahinja, koja inače pripada pretkosovskom ciklusu, prikupio je od starca Milije. Postoji oko 20 varijanti ove pesme, ali Vuk je ovu zapisao. Starac Milija je dao primer kako se, od pesme koja ima uobičajenu radnju, može ispevati veliko umetničko delo, koje sadrži epsku smirenost, ubedljivost i neku vrstu verodostojnosti. Pesma govori o duhovnoj veličini opraštanja kroz lik Banovića kao simbola - nosioca ovevrline. U pesmi Banović Strahinja istaknute su posebno moralne, čak mnogo više nego fizičke osobine glavnog lika, po kome je ovo izuzetno delo i dobilo naziv. Pesma počinje pohvalom, i pohvalom se i završava, a kroz celu pesmu se gradi lik Strahinjića Bana.

Netko bjese Strahinjiću Bane!

Ovim rečima počinje pesma. Tematski, pesma počinje u klasičnom epskom stilu. U prvom delu pesme opisuje se život, običaji i društveni odnosi epskog sveta, svetakulta junaštva: odlazak muža u tazbinu (bez žene), uzajamno spoljašnje poštovanje srpske gospode, odnos muškarca i žene u takvom svetu (žena služi muža), gošćenje srpske vlastele... No, dalje piše:

... Pozadugo bane gostovao,

pozadugo bane začamao,

ponosi se bane u tazbini...

Strahinja se na neki način pomalo gordo poneo. Zaboravio je na oprez, ostavio jesvoj dom bez zaštite, jer mu je bilo važnije da ispoštuje dotadasnje norme ponašanja, da poseti svoju tazbinu i da s njima "pije rujno vino". Pri tom nije ni pomišljao na to da Turci dolaze, i sve postaje tragičnije u svetlu činjenice da se radnja odigrava u predvečerje Kosovske bitke. Onda mu stiže pismo od majke u kom mu ona saopštava kakvo je pravo stanje u njegovoj zemlji: javlja da su mu dvori poharani, sluge pobijene, a da mu je žena oteta i da Vlah-Alija:

Ljubi tvoju ljubu pod čadorom,

A ja, sine, kukam na garištu,

A ti vino piješ u Kruševcu!

Zlo ti vino napokonje bilo!

Tu sledi otrežnjenje, sledi sticanje svesti o ozbiljnosti situacije. Tu je prikazan kontrast u kom se ističe neshvatanje srpske vlastele jer oni "piju rujno vino" a Turci su došli na Kosovo, ali u rečima Jug-Bogdana najbolje prikazuju glavne nedostatke epskog sveta:

Volimo te, Strahiniću bane,

no svu zemlju našu carevinu.

Al' da vidiš jada na nevolji!

Banu jutros nema prijatelja...

On, sada kao pravi tragični junak, koji mora da ide da se bori protiv Turaka da bi povratio izgubljeno, ostaje sam. Nekadašnje prijatelje zamenjuje pas. Hrt Karaman je jedini prijatelj čoveka koji se rastao od epskog sveta i kulta junaštva.

Banović Strahinja, preobučen u Turčina, polazi na Kosovo. Jedna od najlepših epizoda u srpkoj epskoj narodnoj poeziji je susret Bana sa usamljenim dervišom. Ova epizoda se javlja samo u varijanti pesme koju je Starac Milija ispevao Vuku i karakteristična je po tome što se u jednoj epskoj pesmi susreću dva ne epska, već tragična junaka. Derviš je, isto kao Strahinja, usamljenik u polju Kosovu kome su Turci, dok je bio u Banovoj tamnici, opljačkali sve kod kuće.

No bijaše jedan stari derviš,

Bijela mu prošla pojas brada,

Šnjime nema nitko pod čadorom,

Bekrija je taj nesrećan derviš,

Pije Turčin vino kondijerom,

No sam lije, no sam čašu pije,

Krvav derviš bješe do očiju.

Derviš prepoznaje Strahinju.

Iako je u Banovoj tamnici proveo nekoliko godina, Strahinju pamti po dobru:

I ako sam bio u tamnici,

Dosta si me vinom napojio,

Bijelijem ljebom naranio,

A često se sunca ogrijao,

Puštio si mene veresijom.

Strahinja kasnije pronalazi Vlah-Aliju i započinje dvoboj dva velika junaka. Tokom borbe sa Vlah Alijom do izražaja dolazi negova srčanost i ogromna upornost koja upotpunjuje sliku njegove snage. Takođe, vidimoi koliko je veliko njegovo iskustvo i fizicka snaga kao posledica mnogih borbi koje su ostale iza njega. Banovo potpuno otrežnjenje - jer možda je tinjala vera u vernost ljubinu - nastaje onog trenutka kada ona, pred dilemom da li da pomogne Banu ili Vlah-Aliji, udara Strahinju mačem poglavi. Vlah-Alija je najbolji turski borac, ne sluša nikoga, čak ni turskog cara, radi kako mu se prohte, ceo mu se život sastoji od ubijanja, pića i žena. On je svojeglav i gord, a u otetoj Strahinjinoj ženi je pronašao trenutni mir koji ni po koju cenu ne želi da izgubi.

Ipak, uporedo najbolju i najtajnovitiju stranu ovog lika predstavlja činjenica da jeposle izdaje, za razliku od svih likova opisanih u epskoj poeziji, oprostio svojoj ženi, koja je osim što je provela noć sa drugim muskarcem, i lakomisleno poverovala u obećanja i uveravanja Vlah Alije, držala stranu suprugovog protivnika u najkritičnijim trenutcima njihove borbe. Ovaj njegov gest samo jos više iskazuje dobrotu, plemenitost i čistoću njegove duše, koja ga prati tokom cele ove pesme. Ovde se razvija rasprava o tome zašto je oprostio svojoj ženi.

Sa jedne strane je Strahinja, junak koji je poznat po svojoj dobroti i pravičnosti. Sve do borbe sa Vlah-Alijom, imao je nadu da ga ljuba Anđelija jos uvek u stvari voli, mada, to se pokazalo kao netačno. Pa, zašto joj je onda oprostio? Najprihvatljivije objašnjenje bibilo to da je on, opraštajući joj, hteo da u njoj izazove osećaj krivice i kajanja, a da pritom sebe proslavi kao čoveka većeg morala od drugih ljudi (u ovom slucaju: prvo od njenog oca i braće koji su hteli da je ubiju. Devet Jugovića nije pošlo sa njim po sestru, ona je najverovatnije bila zapostavljana od strane porodice, pored tolikih sinova, i nije imala dobar odnos sa ocem, zato su svi prema njoj postupili i tako olako hteli da je ubiju. Verovatno su se stideli njenog namernog neverstva, nisu hteli da strahinji pokažu pravo lice porodice, da su je tako odgajili i da su u stvari svi dvolicni i da misle samo na sebe).

A, sa druge strane je ljuba Anđelija, čije postupke neki odobravaju a neki ne. Ona je izdala muža, i to je, čini se neoprostivo, ali, to se svodi na primitivno misljenje ljudi o superiornom položaju muškaraca u odnosu na žene, jer, niko se nije osim Banović Strahinje stavio u njen položaj. Što nas dovodi do zaključka da ju je on stvarno, istinski voleo, i da je hteo sve da joj oprosti, smatrajući da ju je on "bacio" u ruke Turcina.

Naime, na početku pesme stoji da on odlazi u tazbinu, ali ne vodi nju, kod njenog rođenog oca i braće. Ona ostaje da čuva kuću. Kada su Turci došli, spalili su i razrušili sve, a to Strahinja nije znao, i Vlah-Alija ju je odveo.

On ju je odveo na Kosovo polje, na kome je bila ogromna vojska. Možda se ona iuplašila, videla šta se sprema Srbiji, a Turčin joj je svašta obećavao, pa je prirodno htela za sebe sigurnost, a i da se na neki način osveti Strahinji i porodici sto nisu bili tu. Zato je i pokusala da ubije Strahinju dok su se borili njih dvojica, a možda i zato što je, manje verovatno po mom misljenju, bila stvarno zaljubljena u Turčina. Ali, šta se krije iza ovog gesta spašavanja njenog života? Da li je on to uradio samo zato što je tolika moralna velicina ili zato što bi za nju najgora kazna bila da ostane živa (Ona bi ostala omražena od strane svih)... ili oboje? A, njena izdaja sa druge strane, nije mogla biti veća: provela je noć i prihvatila turčina, i to jos neprijatelja. Kako je onda možemo pravdati?

Kako kaze Jug-Bogdan:

Al' ako je jednu noc nocila,

jednu noćcu s njime pod čadorom,

ne može ti više mila biti.

Dilema se krije i u poslednjim stihovima:

Nemam s kime ladno piti vino;

no sam ljubi mojoj poklonio.

Da li je on nju toliko voleo, da joj je sve dao, hteo sve sa njom da deli, ili se toliko razočarao u druge ljude, da mu je samo ona ostala? Mislim da bi nastavak cele pesme bila epizoda u kojoj Anđelija oduzima sebi život. Čitaocima je stavljeno do znanja koliko su neki gestovi upečatljivi ukoliko su oni dobrii plemeniti.

Banović Strahinja je Djurađ Straćimirović Balšić. Tast mu nije bio Jug Bogdan, nego knez Lazar Hrebeljanović. Strahinja nije bio na Kosovu uz tasta Lazara, jer je već bio turski vazal. Žena mu je bila Jelena, treća Lazareva kći. Na Kosovu nije bio pomoć tastu jer nije smeo, kao tadašnji turski vazal, a žena ga nije prevarila, nego je još posle njegove smrti ostala da se bori oko desetak godina sa Mlečićima radi odbrane njegovih teritorija, tako da ostaje pitanje šta je narodni pevač hteo i ovom pesmom da kaže. Da, naravno, ne poklapaju se činjenice, ali istrgnuta iz konteksta istorije, priča je divna, pa recimo i aktuelna, a lik Strahinje fascinantan.

"Iskliznuće" epskog junaka iz njegovog epskog sveta, centralna je tema pesme Banović Strahinja. Banović Strahinja je, u stvari, tragičan junak, a ova pesma, za koju se kaže da je biser srpske epike, završava se:... Pomalo je takijeh junaka ka sto bješe Strahiniću bane.

__________________________________

Banović Strahinja - Analiza pesme

Književni rod - narodna epika
Književna vrsta - epska narodna pesma, Pretkososvskog ciklusa pesama

O narodnoj epskoj pesmi Banović Strahinja - Opšte je poznato da je ovo jedna od najlepših epskih narodnih pesama, ali ne po lepoti kazivanja, već po događaju koji opisuje i činjenici da je epski narodni junak učinio ono što se retko događalo – oprostio svojoj ljubljenoj ženi preljubu.
Epsku narodnu pesmu "Banović Strahinja" Vuk Karadžić je zapisao, čuvši kazivanje Starca Milije.

Mesto i vreme radnje - Banjska, pred sam početak Kosovskog boja.

Osnovna tema jedne od najpoznatijih pesama Pretkoskovskog ciklusa je vrlo česta u epskim narodnim pesmama, a to je tema otete žene. Međutim, ova pesma nosi i dublji sloj osnovne teme, a to je muževljev oproštaj ženi za počinjeno neverstvo.

Analiza pesme - Za epsku narodnu pesmu Banović Strahinja se sa pravom često kaže da je remek delo srpske narodne epike.

Ono što je posebno zanimljivo kod nje, osim teme jeste i dosledna usredsređenost na glavnog junaka. I na samom početku pesme, čitaocu je jasno da će u pesmi biti govora upravo o liku čuvenog epskog junaka, a ne o nekoj njegovoj osobini ili, pak događaju u kome je učestvovao.

Da ne bude zabune, naravno da se u pesmi opisuju ljudi i događaji u kojima je junak učestvovao, ali samo zato da bi čitaocu bilo jasnije ko je i kakav je, zapravo Banović Strahinja.

Zatim nas narodni pevač upoznaje sa izgledom i manirima glavnog junaka u trenutku kada se on priprema na put. Sledi mu motiv gozbe, te blaga stagnacija radnje, jer je "Pozadugo bane gostovao"...

Poseban deo u pesmi je trenutak kada glasnik donosi pismo glavnom junaku, u kome saznajemo šta se sve događa u Banjskoj dok je Banović Strahinja odsutan. Ovaj motiv nas dovodi do zapleta radnje, posredno, a direktno do zaplet dovodi saznanje o izdaji, tj. motiv izdaje. U trenutku kada mu je potrebna pomoć, Banaović Strahinja doživljava dvostruku izdaju: jednu od strane žene koju voli, a drugu od njenog oca, čuvenog Jug Bogdana koji odbija da mu dozvoli da povede njegovih devet sinova na Kosovo, kako bi spasili sestru, odnosno ženu Banović Strahinje. U tom trenutku Jugo Bogdan izgovara: - Ne dam đece vodit na Kosovo, makar šćeri nikad ne vidio, čime narodni pevač jasno prikazuje različite aršine patrijarhalne sredine prema muškoj i ženskoj deci.

Banović Strahinja, u tom trenutku pokazuje svoj pravi karakter, jer doživljava veliko razočarenje, pa je besan i ogorčen, ali to vešto prikriva, čime veličina njegove ličnosti opet dolazi do izražaja. Zatim žurno sedla i oprema konja i nakon toga ne izgovara ni reči više svojim dojučerašnjim prijateljima i rođacima, koji su ga razočarali, izdali i napustili u odsudnom trenutku njegova života. Jedino što će ikada više dobiti od njega jeste prekoran pogled. Ali, niko neće imati hrabrosti da mu uzvrati, jer su svi od sramote spustili ssvoje poglede. Ovaj zanimljiv momenat u pesmi je opisan u sledećim stihovima: - Kad pijahu vino i rakiju, svi se fale za dobre junake... Al' da vidiš jada u nevolji, Banu jutros nema prijatelja!

Narodni pevač vrlo vešto uvodi i još jednu ličnost, takozvanog "usamljenog junaka – viteza" , odnosno turskog derviša na koga nailazi glavni junak pesme.
Kulminacija pesme je saznanje da verna ljuba Banović Strahinje nije oteta, već je dragovoljno u čadoru Vlah Alije. U tom trenutku, očekivanja glavnog junaka su apsolutno izneverena. Kada ga je ugledala u daljini, njegova ljubljena žena se ni malo nije obradovala, jer nije očekivala da dolazi kao spasilac, već kao čovek koji će je kazniti.

Mada, nije sve tako jednostavno kao što izgleda... Ona je odavno prestala da se nada da će doći da je spasi, jer se on predugo zadržao u Kruševcu, a i svesna je, iako nije čula reči svog oca, da su bile pune osude i da je pokušavao da odvrati svog zeta da ode da je spase. Prema nepisanim pravilima tadašnje sredine, koja je bila izuzetno patrijarhalna, ona je trebalo da brani svoju i čast svoje porodice, što je podrazumevalo da je imala jednu jedinu mogućnost u datoj situaciji, a to je da oduzme sebi život, ali nikako da pristane da bude ljubavnica nekog Turčina.

Radnja pesme dalje prati sukob dva junaka, Banović Strahinje i Vlah Alije. Narodni pevač ni u ovom trenutku ne daje nadmoćnost glavnom junaku, već pokušava da realno pripoveda, jer je reč o dva podjednako snažna junaka. Međutim, u trenutku kada posustanu obojica, jedan zbog nedostatka snage, drugi zbog emocija i pitanja koja ga muče, Banović Strahinja odlučuje da prepusti dalju sudbinu svojoj ljubljenoj i kaže joj: "Ljubo moja, – tebe bog ubio! – koje jade gledaš na planini? No ti podbi' jedan komat sablje, udri, ljubo mene ja Turčina, misli, ljubo, koga tebe drago."

Ono što će dodatno poraziti glavnog junaka, jeste odluka njegove ljube, koja je nakon jazivanja Vlah Alije, odabrala da udari upravo Banović Strahinju. U prvom trenutku potpuno zbunjen, uvređen i razočaran njenom odlukom, Banović Strahinja poziva u pomoć jedino biće koje ga nije izdalo: njegov verni pas Karaman, koji nasrće na Banovu ljubljenu. Vrlo je zanimljiv i ovaj trenutak, jer se vidi da omraženi Turčin ipak gaji iskrena osećanja prema Strahinjinoj ženi. U ojađenom glavnoj junaku se budi bes i zverski nagon za preživljavanjem i osvetom, te kulminira sve loše što mu se desilo u prethodnom periodu, sve izdaje, razočarenja, očaj, bes... i on ubija Vlah Aliju.

Iako ga je Vlah Alija prilično povredio, Banović Strahinja oseća da to nije ništa naspram uvreda od svojih najbližih: počev od žene, preko njene porodice i prijatelja. Zato odlučuje da ode u Kruševac i ispriča im šta se desilo, ali i da im saopšti svoju odluku. U trenutku kada se sreće sa svojim tastom i šuracima, primećuje se da nema reči izvinjenja za prethodnu izdaju. Kada im glavni junak ispriča šta se desilo i kako je njegova ljubljena žena postupila, Jug Bogdan kaže svojim sinovima da treba da kazne sestru za tak postupak i zahteva od njih da izbade svojih devet noževa i da je iskidaju na komade. U tom trenutku, Banović Strahinja počinje da oseća pravi prezir i zgađenost prema njima, što se i vidi u razrešenju radnje.

Ono što ovu pesmu čini posebnom i jedinstvenom u našoj narodnoj epskoj tradiciji jeste rasplet. Sasvim neočekivano, ak ose uzme u obzir čitavo narodno epsko stvaralaštvo našeg naroda, Banović Strahinja odlučuje da oprosti svojoj ženi i ne dozvoljava da je pogube, čime je svrstan u red najpozitivnijih junaka našeg epskog stvaralaštva.

Ono što čitalac ne može da sazna u pesmi jeste da li je glavni junak poklonio svojoj ćeni život ili je, ipak uspeo i da joj oprosti.

Motivi u pesmi - Pesma je, kao i druge epske pesme bogata motivima, pa ćemo zato navesti samo neke od njih: motiv opremanja junaka, odnosno bana na put u kome čitalac može da vidi osobine glavnog junaka, poput; izgleda, držanja, njegove otmenosti.
Svakako je najzanimljiviji motiv glasnika, koji je takođe izuzetno čest u našim narodnim pesmama. Ovaj motiv je vrlo zanimljiv, jer nas vodi ka zapletu radnje.

Karakterizacija likova u pesmi - Vrlo je zanimljiv način građenja lika žene Banović Strahinje. Naime, narodni pevač uopšte ne koristi termine koji se uobičajeno koriste za žene koje izdaju svoje muževe, poput: zmija, guja, kuja, nesretnica i slično. Naprotiv, on, kao i glavni junak čini se, pokušava da razume, a možda i opravda njene postupke. Karakterizaciju glavne junakinje iz ugla narodnog pevača najbolje oslikava stih: - Žensku stranu lasno prevariti.

Ne treba zaboraviti ni kako je narodni pevač okarakterisao druge narodne junake, poput Jug Bogdana i njegovih devet sinova. Iako su važili za velike junake, narodni pevač ih prikazuje kao ljude koji su jaki samo na rečima i kojima je lakše da ubiju žensko čeljade, kako bi sprali mrlju sa svoje časti, kada su izdali svog zeta.

Lik Banović Strahinje - Prva asocijacija na Banović Strahinju jeste da je on junak koji je oprostio neoprostivo – prevaru voljene žene. O njegovoj junačkoj lepoti se čulo nadaleko, a i o njegovoj hrabrosti. Banović Strahinja je na prvom mestu pošten čovek, plemenit, darežljiv i vrlo poštovan čovek.

Poruka pesme - Posebnost ove pesme je u njenoj otvorenosti. Naime, ona čitaocu ne daje odgovore na brojna pitanja koja se nameću, jer ona, zapravo postavlja pitanja. Osnovna poruka ove pesme je da treba uvek praštati. Pa čak i kada deluje nemoguće i suprotstavlja se utvrđenom društvenom mišljenju.

__________________________________

Konj Djogin - konj ljudske pameti

Netko bješe Strahinjiću bane', kaže narodni pevač. Netko, a ne bilo ko.

Đogin, tako je bilo ime slavnom konju junaka Banović Strahinje, nije imao premca po onome što je bio, što je značio i što je ostao u srpskom epu. Đogin je bio, po mnogo čemu, ispred svih srpskih, legendarnih konja: lepote neizmerne, pameti ljudske. Mnoge, od svojih čuvenih megdana, Banović Strahinja je dobio uz pomoć svog Đogina. Taj pametni i snažni konj spašavao je svoga gospodara i onda kada je ovaj bio totalno izgubljen. 'Uzmahuje i snagom i glavom, te u sedlo baca gospodara!'

Đogin je iz carske ergele. On je venčani dar Jug-Bogdana zetu iz Banjske. Jedini miraz. Najveći srpski megdandžija nije mogao dobiti vredniji poklon. Njegov tast, potomak Nemanjića, najkrupnija figura na carskom dvoru, najuticajniji čovek carstva, kao vrli poznavalac konja, odabrao je u carskoj ergeli ždrebe sa najboljim pedigreom.

Velmoža iz Banjske, koji je do tada promeni mnogo konja, prepaznao je u tom ždrebetu budućeg bojnog konja. Pokazalo se da je taj konj vredniji i verniji od žene, jedine Nemanjićke koja je izdala, a koja se udala za najplemenitijeg srpskog plemića Banović Strahinju.

Đogin je odgajan u Banjskoj. Tamo u beskrajnim ravnicama Kosova, treniran je po svim pravilima trenaže tog doba, hranjen i timaren najbolje, trčao sa najboljim konjima, učestvovao u improvizovanim dvobojima vitezova.

Banović Strahinja je, kažu, najveći duelista nemanjićke Srbije. Taj strašni i divni junak našeg epa, naš Ahil, nosilac našeg etosa, nad čijom sudbinom i lepotom karaktera zasuzi oko jednog Getea, nije nikad izgubio dvoboj.

Onaj najslavniji, koji se odigrao na Goleč planini sa Vlah-Alijom, ušao je u pesmu, kao dvoboj sa najdubljom etičkom osnovom: to je bila borba za čast, ne za slavu. Da savlada tog silnog poturčenjaka (jer ima dokaza da je Vlah-Alija islamizirani Mladen Moravac) pomogao mu je i njegov konj Đogin.

Ima konja Đoga od megdana, što ga danas u Srbina nema, u Srbina, niti u Turčina.

Đogin je znao sve što treba da zna jedan konj u takvim prilikama.

Soko Đogo pade na kolena iznad njega koplje preletelo.

Koliko je Đogin bio dobar konj, najbolje govore reči jednog Turčina, koji je dobro poznavao Strahinju i njegovog konja: - Tvome Đogu i tvome junaštvu, svud su brodi gde god dođeš vodi! 

Banović Strahinja je poginuo na Kosovu, kao i ostali srpski junaci. Legenda kaže da je bio teško ranjen i da ga je njegov Đogin izneo sa poprišta i galopom poneo u Banjsku. Ali, kad je osetio da mu je u sedlu umro gospodar, stao je, tri put zarzao, a onda laganim hodom krenuo prema dvoru slavnoga ratnika. Konj je strepeo da mu sa leđa ne padne na zemlju mrtav čovek. Takav konjski instikt ima prirodu ljudske pameti. Tek trećeg dana posle kosovske bitke Đogin je stigao u Banjsku, s mrtvim Strahinjom na leđima. S čuđenjem i velikom žalošću sluge su dočekale mrtvog gospodara.

Banović Strahinja je jedini srpski junak koji je umro u sedlu svoga konja. Ta činjenica je dobila mitološko značenje u predanju. Niti je bilo pametnijeg konja, niti boljeg junaka.

Kad je rangirao kosovske junake, narodni pevač je Banović Strahinju stavio ispred svih drugih pa čak i Srđe Zlopogleđe. Ono što je Strahinji pripisano nije pripisano ni Homerovom Ahilu.

Legenda još kaže da je Đogin jedne noći, tajno, posle sahrane velikog bana napustio Banjsku i otišao u Goleč planinu (nije razjašnjeno kako je i ko ga je odrešio u konjušnici). Kažu da su ga mnogi čobani i lovci godinama viđali kako u zoru, kad se deli dan od noći, galopom trči s kraja na kraj Gazimestana.

Mnogi veruju da taj sjajni konj i danas trči Kosovom. Prestaće, kažu, da trči tek onda, kad Srbi uspostave svoje carstvo i njime zavladaju ljudi slični Banović Strahinji i onima koji leže na Gazimestanu. Dotle, Đogin će trčati svakog jutra.

Strahin - bane, ti sokole srpski,
tvome Đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe god stigneš vodi...

__________________________________

Banović Strahinja