Desanka Maksimović - Devojačka molba

Devojačka molba je iz kruga pesama Desanke Maksimović u kojima se peva o ljubavi i ljubavnoj čežnji na jednostavan i tih lirski način. Izražena ljubav je snažna, puna čežnje i želje za susretom; u tom iskazivanju nema jakih strasti i snažnih reči koje bruje ili odjekuju. Snaga ljubavi je u dubini duše, u prirodi iskazanih osećanja, u prirodi raspoloženja koja obuzimaju lirskog subjekta. Dominantni su skromnost, poštovanje, jednostavnost ali i upornost - stalno ponavljanje molbe. Skromnost i jednostavnost nisu samo u sadržini i tonu iskazanih misli, osećanja i raspoloženja, nego i u upotrebi jezičkih sredstava i oblikovanju poetskih slika.

Savršena arhitektonika pesme

Urođena skromnost pesnikinjine prirode nije mogla da potisne prirodnu stvaralačku težnju svakoga pisca da ostvari savršenstvo pesničkog oblika i poetskog iskaza.

Pesma pokazuje sa kakvom pažnjom je oblikovana:

- savršena struktura smisaonih celina,

- harmoničan tok poetskih slika i

- savršena  arhitektura pesme kao celine, nameću se kao osnovni umetnički kvaliteti.

Pesma se sastoji iz tri jednakolike smisaone celine od po tri strofe i jednog (poslednjeg, 31) završnog stiha od pet slogova. Ovaj stih je jezgrena sinteza triput ponovljene molbe koja odjekuje u svesti čitaoca, on će dugo po čitanju ostati zamišljen.

Za tri smisaone celine rekosmo da su jednakolike.

One su to po strukturi (svaka se sastoji od po tri strofe) i po sadržini (sastoje se iz istih modela strofa):

DOPUSTI, majko, kroz prozor moj

da se osmehnem na njega.

ON PEVA: kako ga srećom poli

osmeh moj.

ON PEVA: iz dna duše voli

jedinu mene.

Sa onolike daljine plave

KAKO SU mogle da se jave

njegovoj pesmi zvezde jasne.

Strofa modela "dopuoti" u sve tri celine je distih čija se sadržina (predmet zahteva) menja tri puta uz gradacijski poredak.

Strofa modela "on peva" uvek je katren. U njenoj sadržini je pesma dragog koja peva o dragostima koje mu daruju devojčine čari, o ljubavi prema dragoj i o dilemi - zajednički put uspona do zvezda ili njegova smrt ako ostane bez ljubavi drage.

Strofa modela "kako su" uvek je drugačije strukture u svakoj smisaonoj celini: tercina, kvintil i katren. U njenoj sadržini je čuđenje kako je moglo nešto da se ostvari u emotivnoj komunikaciji devojke i njenog dragog, a to čuđenje nije ništa drugo nego potvrda i uverenje da su sve okolnosti u službi ostvarenja ljubavi devojke i dragog.

Sadržina i značenje pesme Devojačka molba

Arhitektonika pesme opredeljuje i način našeg pristupa sadržini pesme, odnosno način analize i promišljanja o pesmi, njenoj sadržini, smislu i značenju. Naše bavljenje svakom sadržinskom celinom posebno bilo bi opterećeno izvesnim ponavljanjima i otežano izvesnim ograničenjima: granice sadržinskih celina sputavale bi i stešnjavale naše razmišljanje i sagledavanje. Zato nam se čini najboljim da pesmu posmatramo kao jedinstvenu smisaonu i poetsku celinu (što ona i jeste), a da nam manji elementi za analitički pregled budu modeli strofa koje ćemo razmatrati kao posebne sadržinske i poetske celine.

Devojčino obraćanje majci traženjem dopuštenja uvek je u obliku distiha, ali sa novim zahtevom. Najpre je to želja da se kroz prozor osmehne na dragog jer je svesna šta njemu taj osmeh znači. U drugom zahtevu je malo veća sloboda činjenja i bolji način da dragom pruži znak svoje ljubavi i čežnje:

Dopusti, majko, sa praga mog

da ga pozdravim rupcem belim.

Dok je osmeh iza prozorskog okna bio samo nagoveštaj ljubavi, pozdrav sa praga je otvoreniji, puniji, sav od obećanja: sada je ona cela pred njim, licem i telom, pogledom i pokretom, otvorena i spremna da pođe s njim. Treći zahtev pokazuje zrelost i snagu ljubavi, rešenost i spremnost da sebe posveti dragom:

Dopusti, majko, da zoru

dočekam u vrtu s njim.

Iako je model strofe "on peva" stalni segment u sve tri smisaone celine, sa stalnom strukturom (katren) i istovrsnom sadržinom (pesma dragog), ova strofa se direktno naslanja na dvostih ostvarujući sadržinsko jedinstvo u funkciji predočavanja raspoloženja i mišljenja dragog:

Dopusti, majko, kroz prozor moj

da se osmehnem na njega.

On peva: kako ga srećom poli

osmeh moj;

on peva: da iz dna duše voli

jedinu mene.

Moleći majku za dopuštenje da se dragom osmehne kroz prozor, devojka zna šta će dragom značiti taj osmeh pa to i kazuje majci. Ovo kazivanje o pevanju dragog nije neutralno nego je lično ("osmeh MOJ", "voli jedinu MENE"). Delovanje osmeha na dragog predočeno je sinestetičkom slikom: osmeh devojčin ga je srećom polio; pogled njenog oka donosi mu dan (hiperbola); pozdrav ruke belim rupcem budi u njemu ponos; susret u vrtu i zajedničko čekanje zore predstavlja dragom vrhunac sreće - penjanje ka zvezdama je hiperboličan doživljaj ostvarenja ljubavi i sreće; ne ostvari li se susret, smrt je neminovna jer života bez drage nema - opet hiperbola.

Model strofe "kako su", različite strukture u svakoj celini, prilično je labavo vezan za prethodne dve strofe tako da ostaje nedoumica od koga potiču iskazi u njima. Od dve mogućnosti ni jedna nije pouzdana jer ovim iskazima nedostaje lični ton: prilično su neutralni i emotivno bledi. Prva mogućnost je da iskazi predstavljaju majčin odgovor na devojčinu molbu, odnosno njeno čuđenje da je moguće dešavanje opisano u ovim strofama

Sa onolike daljine plave

kako su mogle da se jave

njegovoj pesmi zvezde jasne?

a saglasno tome je uverenje da dopuštenje nije ni potrebno. Druga mogućnost je da iskazi pripadaju lirskom subjektu (devojci) i da su oni afirmativni komentari već rečenog u prethodne dve strofe, odnosno uverenja devojčinog da je sve na strani njihove ljubavi. Dragi je mogao da oseti njenu ljubav iako su udaljeni jedno od drugog previše; druga slika je još jača od prve (polivanja osmehom): bledi (slabašan) mesec uspevao je da noć pretvori u prostran (širok, svetao, beskonačan) dan u kome se jasno vidi lepršanje belog rupca, simbola devojčine nežnosti i ljubavi; treća slika je emotivno najjača i kao posredna ilustracija ljubavi snažna: toliko se ptica okupilo u vrtu željno iščekujući zoru kada treba da se zaori draganova pesma - njegova ljubav je toliko čista, nežna i topla da je dirnula i ptice.

Nejasnoća oko porekla iskaza u trećem modelu strofe ("kako su") ne umanjuje doživljaj pesme, sagledavanje smisla lirske priče i saznavanje poruke o snazi ljubavi. Čitalac je u stanju da prati ovaj redukovani dijalog majke i kćeri i da sagleda lepotu jednostavnog i čistog ljubavnog osećanja. Stalni uspon emotivne tenzije po uzlaznoj gradaciji u skladu je sa poslednjom slikom/željom dragog: "zajedno ćemo/do zvezda se peti".

Paralelno posmatranje pesama Viša je gora od gore i Devojačka molba ukazaće nam na sličnosti i razlike usmene i pisane (narodne i umetničke) lirske poezije.

Viša je gora od gore

Ljubavni motiv je u nagoveštaju: to su reči drage koja govori o onome što se desilo jer joj nema dragog:

Junak MI konja jezdaše,

predragu sreću iskaše;

vile MI njega viđeše,

junaka staše dozivat.

Njega su vile začarale i odmamile.

- Deskriptivne slike su opore i neprijatne: takve ih vidi nesrećna draga čiji se dragi nije vratio s puta.

- Mitski motivi (vile, vilinski stanovi na visokoj planini) kao ostaci vremena kroz koje je prošao nastanak i život narodne lirske pesme.

- Vreme davno, sa mitskim naslagama u predstavama o svetu i životu.

- Osećanja su iskazana jednostavno (enklitikom), jednostavna su, samo u nagoveštaju.

- Cela pesma ispevana je u stihu od osam slogova (osmerac).

- Pesma je astrofična, što je karakteristika lirske narodne pesme.

- Nedorečenost pesme je još jedna karakteristika. Poslednjim stihovima vile pozivaju junaka da svrati jer se tu, u vilinskim stanovima, njegova sreća rodila. Nije rečeno je li junak poziv prihvatio. Nedorečenost je u sadržini ispevane pesme, a nije rečeno ono što je inspirisalo nastanak pesme - to su slučajevi da se junaci sa svojih putovanja nisu vraćali, gubio im se svaki trag. Poenta, dakle, nije iskazana, ali je ona u iskustvu slušalaca pesme - njima je jasno ono neizrečeno: šta bi sa junakom.

Devojačka molba

- Ljubavni motiv je snažno naglašen: to je snažna, ustreptala ljubav devojke koja čezne da se susretne sa dragim tražeći od majke dozvolu za taj čin.

- Deskriptivne slike su prijatne i tople: - plave daljine,

- mesečina noć pretvara u prostran dan,

- vrt prepun ptica koje očekuju da čuju čežnjivu pesmu dragog.

- Motiv porodičnih odnosa majke i kćeri, koji sadrži elemente patrijarhalnog društva.

- Vreme blisko čitaocu, sa elementima patrijarhalnog.

- Osećanja su snažna, ljubavna čežnja jasno iskazana brojnim poetskim slikama: osmeh, pogled, pozdrav ruke i rupca; snagu ljubavi su shvatile i ptice.

- Raznovrsnost stihova po broju slogova - od trosložnog stiha do jedanaesterca: devet vrsta stihova od ukupno trideset jednog stiha.

- Pesma je strofična.

Struktura pesme ima zanimljivu arhitekturu:

- tri celine sa tri tipa strofa od dvostiha do kvintila;

- usamljeni stih na kraju pesme.

I u ovoj pesmi ima nedorečenosti. Tolike devojčine molbe majci da joj dopusti susret sa dragim (osmehom, mahanjem belim rupcem, sastankom u vrtu) ali se ni na jednu majka ne odaziva. Devojčina molba ostala je neispunjena, pretočila se u čežnju, pretvorila u stalni nemir. Zato poslednji stih "Dopusti, majko!" zvuči kao trajanje te neuslišene molbe, kao vapaj i večita devojačka čežnja za dragim.

Među nabrojanim poredbenim elementima (osobinama) ima spoljašnjih i unutrašnjih. Koje su unutrašnje a koje spoljašnje osobine?

Desanka Maksimović - Devojačka molba - verzija 2

________________

Desanka Maksimović - Devojačka molba

Dopusti, majko, kroz prozor moj
da se osmehnem na njega.

On peva: kako ga srećom poli
osmeh moj;
on peva: da iz dna duše voli
jedinu mene.

Sa onolike daljine plave
kako su mogle da se jave
njegovoj pesmi zvezde jasne?

Dopusti, majko, sa praga mog
da ga pozdravim rupcem belim.

On peva: da pogled oka mog
dan mu donosi;
on peva: pozdravi ruke moje
njemu su ponosi.

Kako je mogao mesec bled
noć da pretvori u prostran dan,
da zaleprša svoj rubac beo,
nežnošću tkan,
u pozdrav njemu?

Dopusti, majko, da zoru
dočekam u vrtu s njim.

On peva: da zajedno ćemo
do zvezda se peti;
da, ako mene ne dadne mu Bog,
mora umreti.

Kako su mogle tolike ptice
da toplu svoju ostave goru,
i u mom vrtu čekaju zoru
da bi njegovu pesmu čule?

Dopusti, majko!

_________________________________

Desanka Maksimović (1898-1993), najplodniji srpski pesnik - njen stvaralački vek trajao je preko sedamdeset godina (prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu Misao, poslednju zbirku Zovina svirala 1992. godine). Za to vreme je objavila četrdesetak knjiga poezije, proze i putopisa. Sve vreme svoga stvaralačkog veka ona je bila prevashodno pesnik ljubavne, rodoljubive, intimističke i deskriptivne poezije i poezije za decu. Najviše domete ostvarila je u ljubavnoj, rodoljubivoj i socijalnoj poeziji: ona se pamti po ljubavnoj poeziji tihih emocija i kamernog tona, po rodoljubivim pesmama (Krvava bajka - Desanka Maksimović) i po toploj knjizi socijalnih pesama Tražim pomipovanje.

Njena lirika je tematski bogata i raznovrsna. Tema ljubavi, kao iskrena ispovest, obogaćuje se nizom motiva: ushićenje, radost, zanos; nada, nagoveštaj, želja, čekanje; slutnja, strepnja, patnja, tajna; strahovanje, tihi bol. U ovoj poeziji je mirna, nežna i iskrena (Svoje sreće i bolove lakome / u slova sam okovala udesna / i redom ih pokazujem svakome" - Priča o pesniku). Ova poezija je u celini ispovedna: ispovest vere, ispovest sumnje, ispovest ljubavi, ispovest ustreptalosti. Njoj je, prema sopstvenom priznanju, najbliža bila poezija osećanja.

Teme prirode su vrlo česte, ali to nije čista deskriptivna pesma; u njoj se prepliću ljubav i priroda. Ostvaruje se velikim brojem motiva što svedoči da se ovde radi o širokom tematskom kompleksu: zavičaj, polja, njive, šume, livade; potok, breg, pejzaž; ljudi, životinje, ptice; pokreti, pesma i zvuk, boje i mirisi; nebo, doba dana; strepnja, sumnja, strah, smrt. Ova poezija peva o srođenosti čoveka i prirode, o pesnikovoj snažnoj ljubavi prema prirodi: "Ja sam, priznajem, rob prirode (...) Rob sam šumova, žubora, sunčevih rađanja". Motiv smrti, prisutan u poeziji o prirodi, ne znači da je smrt doživljena kao pretnja; to nije ni izraz straha ili drame; smrt je ono što je sasvim prirodno i izvesno u prirodi, svetu i čovekovom životu.

Tema rodoljublja jedna je od dominantnih tema - to je ljubav prema zavičaju i zavičajnoj prirodi, prema zemlji i narodu. Ova poezija peva o čoveku mučeniku i patniku, ali i čoveku ustaniku i braniocu; u njoj ima svedočenja o svetlim delima ustanaka i ustanika, ali i svedočenja o mraku i tami, stradanju i bolu. Ove pesme, međutim, iako izraz snažnog rodoljublja, imaju univerzalni smisao: u njima nema imena ni ljudi, ni lokaliteta, ni mučitelja i mučenika.

Socijalne teme su neminovne kod pesnika koji se ne zatvara u svoj intimni svet, kod pesnika koji je otvoren za sve što je izvan njega - i dobro i zlo, i lepota i rugoba; pesnikinjino pevanje obeležava etička angažovanost na strani onih koji pate - bunt protiv nepravds, problemi egzistencije, život i smrt.

Život i smrt su osnovne teme poezije Desanke Maksimović, koje prožimaju sva navedena tematska područja njene poezije. Ona život doživljava kao složen fenomen koji ima svoj prirodni početak, trajanje i kraj - sve se rađa, živi i umire; postoji radost i sreća rađanja, lepota i tegoba življenja, seta i bol umiranja. Umiranje u ovoj poeziji nije doživljeno dramatično i tragično, nego razumno i mirno jer "zemlja jesmo/ostalo su sve prividi", kaže pesnikinja. Suprotnosti sveta i života ogledaju se i u ovoj poeziji: život - smrt; radost - seta, bol; ushićenje i zanos - rezignacija; ipak, sve to natkriljuju beskonačna vedrina i optimizam.

Poezija Desanke Maksimović je izrazito subjektivna, intimna, ali nije introvertna: otvorena je prema prirodi, drugim ljudima, svetu - i sve to obojeno je ličnim viđenjem i toplinom dobrote i čovekoljublja; prisnošću, mekotom i bolećivošću. To je poezija nežnog senzibiliteta, iskrena, neposrednog kazivanja i "sve te pesme Desanke Maksimović istovrsne su, istim glasom ispevane" (Ivan V. Lalić), glasom koji je specifičan i prepoznatljiv. Čitanje njenih pesama stalno ističe lakoću pevanja, lakoću misli, lakoću oblikovanja (Ne čudi se, pesma sama niče / i protivu moje rađa se volje / ona sama od sebe biva - Pesma); stih je blag i melodičan, metrika stiha poštuje prirodu jezika. Jezik ove poezije je raskošan, slikovit, emocionalan i ritmičan; jednostavan je i skladan po značenju i melodičnosti; slikovitost je spontana, netražena, prirodna; muzikalnost je prepoznatljivo obeležje ove poezije, a pesnikinja je dobila epitet "najmuzikalniji srpski savremeni pesnik" (Borislav Mihajilović Mihiz) - intonacija je raznovrsna: od uspavanke preko molbe i opomene, do tužbalice.

Pesnici obično vrlo retko unose svoje "ja" u pesmu, pa čak kada se ono pojavi, kaže se da je to "lirsko ja", dakle ono biće koje se čuje iz pesme, koje preživljava nedaće, uživa miline života, meditira ili polemiše. Uobičajeno je da se iza takvoga, "ja" ne sagledava stvarna pesnikova ličnost. Kod Desanke Maksimović je slučaj sasvim jasan: ona ne beži od sopstvene ličnosti, ne krije se iza fiktivnog lirskog subjekta - ona je jasna ne samo iz oblika prvoga lica, nego iz tona kojim kazuje (Samo sam ja preživela/smrt voljenih bića - Čovek): nema neutralnog oblika, iz glagolskog oblika "preživela" jasno se određuje rod onoga koji peva, i koji, i pored tolikih gubitaka voljenih bića, nije klonuo nego "i opet mi se hoće / sunca i sveta".

Poezija: Pesme (1924), Vrt detinjstva (1927), Zeleni vitez (1930), Gozba na livadi (1932), Nove pesme (1936), Pesnik i zavičaj (1946), Miris zemlje (1955), Zarobljenik snova (1959), Govori tiho (1962), Tražim pomilovanje (1964), Ptice na česmi - pesme za decu (1969), Nemam više vremena (1973), Letopis Perunovih potomaka (1976), Pesme iz Norveške (1976), Ničija zemlja (1979), Slovo o ljubavi (1983), Sajam reči (1987), Miholjsko leto - soneti (1987), Pamtiću sve (1988), Ozon zavičaja (1990), Zovina svirala (1992).

Poeme: Oslobođenje Cvete Andrić (1945), Otadžbina u prvomajskoj povorci (1949), Otadžbino, tu sam (1951).

Pripovetke: Ludilo srca (1931), Kako oni žive (1935), Strašna igra (1954), Pisma iz šume - bajke (1969).

Romani: Otvoren prozor (1954), Buntovan razred (1960), Pradevojčica - roman za decu (1970).

Putopisi: Praznici putovanja (1972), Snimci iz Švajcarske (1978).

Desanka Maksimović - Bajka o labudu 

Desanka Maksimović - Balkanac

Desanka Maksimović - Krvava bajka

Desanka Maksimović - Na buri

Desanka Maksimović - Prolećna pesma

Desanka Maksimović - Selice

Desanka Maksimović - Slikarka Zima

Desanka Maksimović - Spomen na ustanak

Desanka Maksimović - Šta li te spreči

Desanka Maksimović - Strepnja

Desanka Maksimović - Tražim pomilovanje