Desanka Maksimović - Selice

Pjesmu čitamo, doživljavamo i razumemo na osnovu svoga čitalačkog iskustva. Ono nam kaže da je ovo književno umetničko delo koje na osoben (subjektivan, lični, umetnički, poetski) način izražava pesnikovo viđenje sveta i života i njegov emotivni odnos prema onome što vidi i doživljava.

Čitalac poseduje određeno životno iskustvo u manjoj (mlađi čitaoci) ili većoj meri (stariji čitaoci). To iskustvo, njegovo bogatstvo, ne zavisi samo od godina starosti nego i od mnogih drugih činilaca: načina života, temperamenta, socijalnog statusa, obrazovanja, profesije, sredine u kojoj živi i radi, porodice, itd. Čitalac poseduje i određeno čitalačko iskusgvo. I zato, njegov susret sa novim književnim delom jeste prvi susret, ali je to susret sa već viđenim, poznatim, bliskim. To je kao da sretnete čoveka prvi put u životu i on vam liči na nekog, podseća vas na nekog, nije nepoznanica. Tako je i sa pesmom. Prvi put je čitamo, ali nam je u njoj sve blisko: i mi smo više puta videli ptice selice, i mi smo tada možda nešto pomislili, možda smo se osećali kao lirski subjekt ove pesme, i nas su možda mučila neka pitanja i nedoumice. Čitanje pesme je, tako, susretanje dva životna iskustva, susretanje utisaka i doživljaja, prožimanje dva doživljaja istovetne situacije ili događaja. U tome susretanju čitalac obogaćuje svoje iskustvo, svoj emotivni svet, svoja saznanja.

Naše iskustvo nam kazuje da pesnik ima svoj specifičan način govorenja i korišćenja jezika. To je pesnički jezik koji ima bogatije boje, zvukove i smislove; njegova značenja su pomerena, prenesena, figurativna. Pojedinačna reč se retko koristi u osnovnom, doslovnom značenju (Sunce greje) već pretežno u prenesenom, figurativnom značenju (Ogrejalo me sunce, O, sunce moje!). Navedeni primeri figurativnog izražavanja potiču iz svakodnevnog kolokvijalnog govora i bliski su svakom čitaocu. Pesničku reč odlikuje snažan kolorit, emocionalna obojenost, smisaono bogatstvo. To doprinosi lepoti kazivanja, bogatstvu poetskih slika, upečatljivom doživljaju. Zato jezik pesme nije čitljiv iz prvog čitanja, poetske spike nisu prozirne i jasne na prvi pogled, smisao poetskog kazivanja ne dokučuje se lako. Pesma traži ponovljena čitanja, razmišljanje, osluškivanje, otkrivanje. Tek tada će nam se pesma otvoriti do dna.

U naslovu pesme je reč selice. U njenoj sadržini je osnovno, doslovno značenje: "ptice koje se sele". Takvo značenje otkriva se iz prve poetske slike:

Kroz noć i vlagu

divlje se guske sele jugu

i bolno kriču.

Ova slika je jasna i čitljiva skoro u svim pojedinostima: noć, vlaga, guske selice, njihov bolni krik. Rekosmo: u skoro svim pojedinostima. Ima dakle nešto što budi pitanja, podstiče nedoumice. Otkud noć i vlaga? Atmosfera noći i vlage deluje neprijatno, nameće utisak da ptice beže iz neprijatnog ambijenta u potrazi za svetlošću i svežinom, za boljim i lepšim. Takvo viđenje ptičjeg leta izaziva neprijatan osećaj, zebnju i nesigurnost posmatrača, odnosno lirskog subjekta. Iskaz o bolnom kriku zadržava našu pažnju. Ovde se zamislimo, pokušavamo da sebi odgovorimo na pitanje: zašto KRIČU i to BOLNO? Reč "krik" sadrži u sebi negativni emotivni naboj: krik izaziva neka nevolja, ugroženost, strah. Prilog "bojno" kriku daje težinu, sugeriše duševni bol, patnju. Tu smo već na pragu prenesenog, figurativnog značenja glagola "kriču": u tom kriku je snažan bol zbog odlaska, ostavljanja; ali ova slika istovremeno sugeriše osećanje napuštenosti kod posmatrača, lirskog subjekta, osećaj ostavljenosti; to kod njega izaziva negativna osećanja tuge i bola; odlaženje ptica kao da iz lirskog subjekta čupa nešto i odnosi.

U sadržini reči selice je i preneseno značenje: i naše se misli ponekad "sele" u proteklo vreme, u dane mladosti. Tada oživljavaju osećanja i raspoloženja iz nekadašnjeg vremena. I kao što ptice selice sa bolom odlaze na daleki put, tako i misli selice sa izvesnom setom odlaze u prošlost: nekad su sećanja na svetle trenutke sreće i radosti, nekada su to sećanja na trenutke tihe sete ili patnje.

Priroda prve poetske slike i osećanja i raspoloženja koje ona budi podstiču želju lirskog subjekta da mutnu neku napišem priču:

kako odnose one sobom

na krila svoja bela dva

iz duše  moje drago  nešto,

a ne znam kuda i neznam šta.

Priča (lirska priča) napisana je: to su stihovi koji slede posle dvotačke, podvučeni u citiranom delu pesme. Zašto mutna priča? Zato što lirski subjekt samo sluti, ništa konkretno ne zna, čak mu ni sopstvena osećanja nisu jasna. Kao što se u mutnoj vodi ništa ne može jasno sagledati, i lirska priča (ispričana u poslednjih pet stihova) deluje neprozirno: ptice odnose sobom drago NEŠTO ali NE ZNAM ŠTA i NE ZNAM KUDA. Nešto je taj ptičji let poneo iz duše lirskog subjekta, ali on to ne može da objasni. To je izraz nejasne tuge, sete ili bola; to je ono osećanje i raspoloženje koje ponekad pritisne čoveka, ali on ne može da objasni otkud, zašto, zbog čega.

Nejasnoća izražena na kraju pesme dvema negacijama ne znam kuda, ne znam šta sugeriše trajno psihološko stanje lirskog subjekta: ostaće dugo zagledan u jato ptica koje leti kroz noć, ta će mu slika ostati pred očima u sećanju i stalno u njemu održavati osećanje sete i tihe tuge za svim onim što je odletelo sa proticanjem vremena.

Kada razmatramo pesmu Selice, stalno govorimo o pojedinačnom, o pojedincu koga imenujemo kao lirski subjekt: on je onaj koji kazuje o tome kako se divlje guske sele na jug, koji govori o osećanjima, raspoloženjima, nedoumicama. Neki čitaoci će u lirskom subjektu videti pesnikinju Desanku Maksimović pa reći da pesnikinja kazuje da guske "bolno kriču" ili govore o emotivnom odnosu pesnika prema prikazanoj pojavi. To je tačno: u ovom slučaju lirski subjekt upravo izražava osećanja, raspoloženja, misli i nedoumice pesnikinje Desanke Maksimović. Međutim, pesnik ne govori samo o sebi, o pojedinačnom doživljaju sveta i života. Ona govori u ime čoveka uopšte, ljudskog bića - njeno subjektivno i pojedinačno istovremeno je izraz opšteg i opšteljudskog, večito ljudsko osećanje prolaznosti vremena i svega onoga što ono odnosi (ljubavi, srećnih trenutaka, ideala i nadanja).

Pjesme Selice, govorili o susretanju dva iskustva: iskusstva pesnika i iskustva čitaoca. Zaključili smo da od bliskosti, srodnosti iskustava zavisi doživljaj i razumevanje pesme. Zadržali smo se na naslovu pesme, na njegovom značenju i smislu. Zaključili smo da on ima osnovno i preneseno, figurativno značenje. Ako posmatramo emocije, dominiraju negativne: seta, tuga, bol. Emocije imaju nejasno poreklo, jer ni samom lirskom subjektu nije jasno šta i zašto, ali smo ih razumeli u analogiji sa nekim životnim situacijama kada nas obuzima setno raspoloženje ali nismo u stanju da objasnimo otkud ono i zašto. U pesmi Selice izraženo je pojedinačno i opšte, individualni doživljaj i opšteljudsko iskustvo.

Desanka Maksimović - Selice - verzija 2

________________

Selice

Kroz noć i vlagu

divlje se guske sele jugu

i bolno kriču.

Osečam želju da  mutnu neku

napišem priču:

kako odnose one sobom

na krila svoja bela dva

iz duše  moje drago  nešto,

a ne znam kuda i neznam šta.

________________________________

Desanka Maksimović (1898-1993), najplodniji srpski pesnik - njen stvaralački vek trajao je preko sedamdeset godina (prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu Misao, poslednju zbirku Zovina svirala 1992. godine). Za to vreme je objavila četrdesetak knjiga poezije, proze i putopisa. Sve vreme svoga stvaralačkog veka ona je bila prevashodno pesnik ljubavne, rodoljubive, intimističke i deskriptivne poezije i poezije za decu. Najviše domete ostvarila je u ljubavnoj, rodoljubivoj i socijalnoj poeziji: ona se pamti po ljubavnoj poeziji tihih emocija i kamernog tona, po rodoljubivim pesmama (Krvava bajka - Desanka Maksimović) i po toploj knjizi socijalnih pesama Tražim pomipovanje.

Njena lirika je tematski bogata i raznovrsna. Tema ljubavi, kao iskrena ispovest, obogaćuje se nizom motiva: ushićenje, radost, zanos; nada, nagoveštaj, želja, čekanje; slutnja, strepnja, patnja, tajna; strahovanje, tihi bol. U ovoj poeziji je mirna, nežna i iskrena (Svoje sreće i bolove lakome / u slova sam okovala udesna / i redom ih pokazujem svakome" - Priča o pesniku). Ova poezija je u celini ispovedna: ispovest vere, ispovest sumnje, ispovest ljubavi, ispovest ustreptalosti. Njoj je, prema sopstvenom priznanju, najbliža bila poezija osećanja.

Teme prirode su vrlo česte, ali to nije čista deskriptivna pesma; u njoj se prepliću ljubav i priroda. Ostvaruje se velikim brojem motiva što svedoči da se ovde radi o širokom tematskom kompleksu: zavičaj, polja, njive, šume, livade; potok, breg, pejzaž; ljudi, životinje, ptice; pokreti, pesma i zvuk, boje i mirisi; nebo, doba dana; strepnja, sumnja, strah, smrt. Ova poezija peva o srođenosti čoveka i prirode, o pesnikovoj snažnoj ljubavi prema prirodi: "Ja sam, priznajem, rob prirode (...) Rob sam šumova, žubora, sunčevih rađanja". Motiv smrti, prisutan u poeziji o prirodi, ne znači da je smrt doživljena kao pretnja; to nije ni izraz straha ili drame; smrt je ono što je sasvim prirodno i izvesno u prirodi, svetu i čovekovom životu.

Tema rodoljublja jedna je od dominantnih tema - to je ljubav prema zavičaju i zavičajnoj prirodi, prema zemlji i narodu. Ova poezija peva o čoveku mučeniku i patniku, ali i čoveku ustaniku i braniocu; u njoj ima svedočenja o svetlim delima ustanaka i ustanika, ali i svedočenja o mraku i tami, stradanju i bolu. Ove pesme, međutim, iako izraz snažnog rodoljublja, imaju univerzalni smisao: u njima nema imena ni ljudi, ni lokaliteta, ni mučitelja i mučenika.

Socijalne teme su neminovne kod pesnika koji se ne zatvara u svoj intimni svet, kod pesnika koji je otvoren za sve što je izvan njega - i dobro i zlo, i lepota i rugoba; pesnikinjino pevanje obeležava etička angažovanost na strani onih koji pate - bunt protiv nepravds, problemi egzistencije, život i smrt.

Život i smrt su osnovne teme poezije Desanke Maksimović, koje prožimaju sva navedena tematska područja njene poezije. Ona život doživljava kao složen fenomen koji ima svoj prirodni početak, trajanje i kraj - sve se rađa, živi i umire; postoji radost i sreća rađanja, lepota i tegoba življenja, seta i bol umiranja. Umiranje u ovoj poeziji nije doživljeno dramatično i tragično, nego razumno i mirno jer "zemlja jesmo/ostalo su sve prividi", kaže pesnikinja. Suprotnosti sveta i života ogledaju se i u ovoj poeziji: život - smrt; radost - seta, bol; ushićenje i zanos - rezignacija; ipak, sve to natkriljuju beskonačna vedrina i optimizam.

Poezija Desanke Maksimović je izrazito subjektivna, intimna, ali nije introvertna: otvorena je prema prirodi, drugim ljudima, svetu - i sve to obojeno je ličnim viđenjem i toplinom dobrote i čovekoljublja; prisnošću, mekotom i bolećivošću. To je poezija nežnog senzibiliteta, iskrena, neposrednog kazivanja i "sve te pesme Desanke Maksimović istovrsne su, istim glasom ispevane" (Ivan V. Lalić), glasom koji je specifičan i prepoznatljiv. Čitanje njenih pesama stalno ističe lakoću pevanja, lakoću misli, lakoću oblikovanja (Ne čudi se, pesma sama niče / i protivu moje rađa se volje / ona sama od sebe biva - Pesma); stih je blag i melodičan, metrika stiha poštuje prirodu jezika. Jezik ove poezije je raskošan, slikovit, emocionalan i ritmičan; jednostavan je i skladan po značenju i melodičnosti; slikovitost je spontana, netražena, prirodna; muzikalnost je prepoznatljivo obeležje ove poezije, a pesnikinja je dobila epitet "najmuzikalniji srpski savremeni pesnik" (Borislav Mihajilović Mihiz) - intonacija je raznovrsna: od uspavanke preko molbe i opomene, do tužbalice.

Pesnici obično vrlo retko unose svoje "ja" u pesmu, pa čak kada se ono pojavi, kaže se da je to "lirsko ja", dakle ono biće koje se čuje iz pesme, koje preživljava nedaće, uživa miline života, meditira ili polemiše. Uobičajeno je da se iza takvoga, "ja" ne sagledava stvarna pesnikova ličnost. Kod Desanke Maksimović je slučaj sasvim jasan: ona ne beži od sopstvene ličnosti, ne krije se iza fiktivnog lirskog subjekta - ona je jasna ne samo iz oblika prvoga lica, nego iz tona kojim kazuje (Samo sam ja preživela/smrt voljenih bića - Čovek): nema neutralnog oblika, iz glagolskog oblika "preživela" jasno se određuje rod onoga koji peva, i koji, i pored tolikih gubitaka voljenih bića, nije klonuo nego "i opet mi se hoće / sunca i sveta".

Poezija: Pesme (1924), Vrt detinjstva (1927), Zeleni vitez (1930), Gozba na livadi (1932), Nove pesme (1936), Pesnik i zavičaj (1946), Miris zemlje (1955), Zarobljenik snova (1959), Govori tiho (1962), Tražim pomilovanje (1964), Ptice na česmi - pesme za decu (1969), Nemam više vremena (1973), Letopis Perunovih potomaka (1976), Pesme iz Norveške (1976), Ničija zemlja (1979), Slovo o ljubavi (1983), Sajam reči (1987), Miholjsko leto - soneti (1987), Pamtiću sve (1988), Ozon zavičaja (1990), Zovina svirala (1992).

Poeme: Oslobođenje Cvete Andrić (1945), Otadžbina u prvomajskoj povorci (1949), Otadžbino, tu sam (1951).

Pripovetke: Ludilo srca (1931), Kako oni žive (1935), Strašna igra (1954), Pisma iz šume - bajke (1969).

Romani: Otvoren prozor (1954), Buntovan razred (1960), Pradevojčica - roman za decu (1970).

Putopisi: Praznici putovanja (1972), Snimci iz Švajcarske (1978).

Desanka Maksimović - Bajka o labudu 

Desanka Maksimović - Balkanac

Desanka Maksimović - Devojačka molba

Desanka Maksimović - Krvava bajka

Desanka Maksimović - Na buri

Desanka Maksimović - Prolećna pesma

Desanka Maksimović - Slikarka Zima

Desanka Maksimović - Spomen na ustanak

Desanka Maksimović - Šta li te spreči

Desanka Maksimović - Strepnja

Desanka Maksimović - Tražim pomilovanje