Desanka Maksimović - Strepnja

Pesma Strepnja nastala je u vreme pesnikinjine mladosti, kada se peva o ljubavi, najlepšem i najplemenitijem ljudskom osećanju. Desanka Maksimović ne peva o ljubavi otvoreno, nema u njenom pevanju ni ljubavnih scena ni čulnosti (poput Rakića, na primer) - ona peva o nagoveštajima ljubavi, o čežnjama, predosećanjima i strepnjama.

Nigde u poeziji ove pesnikinje, bilo o čemu da peva - o ljubavi, rodoljublju, prirodi, ljudskom stradanju i patnji - nema jakih reči i podignutog tona, nema oratorskog nastupa i estradne intonacije. Njeno pevanje je smireno, tiho, kao šaputanje ili tiho kazivanje: ono nije upućeno masi nego sagovorniku, ono je poveravanje ili ispovest, prijateljska reč upućena prijatelju.

Lirsko kazivanje je neposredno, u prvom licu (mi, hoću), u formi je obraćanja i samoiskazivanja: lirski subjekt se obraća objektu svoje ljubavi, ali je obraćanje isgovremeno i samoiskazivanje i ispovsst. Svako obraćanje drugome otkriva kazivačev duševni svet, njegove misli, osećanja i raspoloženja. Ljubav je ovde tema pevanja, iskazana je diskretno, u nagoveštajima, kao čežnja, očekivanje i nadanje. Osnovni stav u kazivanju lirskog subjekta jeste negacija potrebe za bliskošću i susretom, odlaganje susreta, uspostavljanje distance između zaljubljenog i objekta ljubavi. Ovakav stav je u iskazivanju ljubavi i pevanju o njoj neobičan i neuobičajen. Uvek se i svuda peva prizivanjem objekta ljubavi, izražava se želja za susretom i sastankom, tuga zbog rastanka ili razdvojenosti. Po tome je ova pesma osobena.

U prvoj strofi je sadržana tema pesme: ljubav je predmet pevanja, ali je to ovde i osobena ljubav:

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Priroda ove osobene ljubavi predočena je upravo u prvoj stofi. Prvi stih sadrži dvostruku negaciju i jedan zahtev: negacijama NE i NEMOJ odbija se približavanje objekta ljubavi uz izraženu želju (HOĐU) da se IZDALEKA voli i žele njegova "oka dva". Polustih s naglašenom dvostrukom negacijom ("Ne, nemoj mi prići!") ponavlja se na početku druge i treće strofe u istovetnom obliku i na kraju treće strofe u promenjenom obliku i sadržini: "Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva": u prvoj sgrofi je izražena želja da se izdaleka vole "tvoja oka dva", u poslednjem stihu je izrečena defišgšvna želja da "oka tvoja dva" ostanu daleko, da ne prilaze. Želja iz prvoga stiha pesme obrazložena je preostalim stihovima prve strofe: želi se ljubav kao čekanje, slutnja i nagoveštaj; baš u čekanju i očekivanju leži lepota i slast ljubavi; ljubav izdaleka prema njegovim očima sugeriše udaljenost, nepoznanicu, tajnovitost - draž takve ljubavi je u nagoveštaju i očekivanju.

Druga strofa šire obrazlaže temu, odnosno izraženu želju:

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Čekanje, strepnja i strah puni su draži, koja obuzima biće napregnuto od želje i isčekivanja: oni život čine punim, osmišljenim, okrenutim budućnosti "Saatka strepnja" je u pitanju hoće li ee odazvati i odgovoriti na ljubav; tu je i strah od negativnog odgovora, od gubljenja ljubavi; čekanje ispunjeno tihim strahom i prijatnom strepnjom dovodi emocije do vrhunca. Lepota je u traženju, želji i nadanju, u slutnji koja je uvek svetla jer u njoj stanuje ljubav.

Treća strofa će još potpunije predočiti kvalitete ljubavi "izdaleka":

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

U ovoj strofi se formiralo misaono - emotivno jezgro pesme oblikovano koncentracnjom jezičkih sredstava. To su dve negacije NE u prvom i četvrtom stihu, na udarnom mestu, na početku stiha, a njihova snaga je još više naglašena ritmičko - intonacionom funkcijom zapete kojom se ostvaruje iščekivanje predmega negacije ("nemoj mi prići"); dvostruka negacija glagola "prići": "NEMOJ mi prići", "nek mi NE priđu"; anaforsko ponavljanje sintagme IZDALEKA SAMO u drugom i trećem stihu; sintagma TVOJA OKA DVA iz prve strofe ponavlja se u poslednjem stihu pesme sa promenjenim redom reči: OKA TVOJA DVA. Sve ovo snažno naglašava potrebu za distancom kao sredstvom za trajanje lepote ljubavne čežnje. Isticanje ove potrebe na kraju pesme ima emotivnu i značenjsku vrednost: ostaje da traje u čitaočevoj svesti.

Smisao (i poruka) pesme proističu iz odnosa lirskog subjekta prema objektu ljubavi: da osgane tamo gde je, "nek mi ne priđu oka tvoja dva". Iz tog odnosa proističe shvatanje suštine ljubavi: ona nije u ostvarenju, u susretu i viđenju, u dodiru; ona je u želji, traženju i čekanju iz kojih proističu nagoveštaji, strepnje i očekivanja - sve skupa ljubav ulepšava i život čini ispunjenim i ostvarenim.

Ova pesma svedoči da je pesnikinja nastojala da ostvari savršenu formu i u tome uspevala. Strepnja se sastoji iz tri katrena identične versifikacijske strukture.

Desanka Maksimović - Strepnja

________________

Desanka Maksimović - Strepnja

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

_________________________________

Desanka Maksimović (1898-1993), najplodniji srpski pesnik - njen stvaralački vek trajao je preko sedamdeset godina (prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu Misao, poslednju zbirku Zovina svirala 1992. godine). Za to vreme je objavila četrdesetak knjiga poezije, proze i putopisa. Sve vreme svoga stvaralačkog veka ona je bila prevashodno pesnik ljubavne, rodoljubive, intimističke i deskriptivne poezije i poezije za decu. Najviše domete ostvarila je u ljubavnoj, rodoljubivoj i socijalnoj poeziji: ona se pamti po ljubavnoj poeziji tihih emocija i kamernog tona, po rodoljubivim pesmama (Krvava bajka - Desanka Maksimović) i po toploj knjizi socijalnih pesama Tražim pomipovanje.

Njena lirika je tematski bogata i raznovrsna. Tema ljubavi, kao iskrena ispovest, obogaćuje se nizom motiva: ushićenje, radost, zanos; nada, nagoveštaj, želja, čekanje; slutnja, strepnja, patnja, tajna; strahovanje, tihi bol. U ovoj poeziji je mirna, nežna i iskrena (Svoje sreće i bolove lakome / u slova sam okovala udesna / i redom ih pokazujem svakome" - Priča o pesniku). Ova poezija je u celini ispovedna: ispovest vere, ispovest sumnje, ispovest ljubavi, ispovest ustreptalosti. Njoj je, prema sopstvenom priznanju, najbliža bila poezija osećanja.

Teme prirode su vrlo česte, ali to nije čista deskriptivna pesma; u njoj se prepliću ljubav i priroda. Ostvaruje se velikim brojem motiva što svedoči da se ovde radi o širokom tematskom kompleksu: zavičaj, polja, njive, šume, livade; potok, breg, pejzaž; ljudi, životinje, ptice; pokreti, pesma i zvuk, boje i mirisi; nebo, doba dana; strepnja, sumnja, strah, smrt. Ova poezija peva o srođenosti čoveka i prirode, o pesnikovoj snažnoj ljubavi prema prirodi: "Ja sam, priznajem, rob prirode (...) Rob sam šumova, žubora, sunčevih rađanja". Motiv smrti, prisutan u poeziji o prirodi, ne znači da je smrt doživljena kao pretnja; to nije ni izraz straha ili drame; smrt je ono što je sasvim prirodno i izvesno u prirodi, svetu i čovekovom životu.

Tema rodoljublja jedna je od dominantnih tema - to je ljubav prema zavičaju i zavičajnoj prirodi, prema zemlji i narodu. Ova poezija peva o čoveku mučeniku i patniku, ali i čoveku ustaniku i braniocu; u njoj ima svedočenja o svetlim delima ustanaka i ustanika, ali i svedočenja o mraku i tami, stradanju i bolu. Ove pesme, međutim, iako izraz snažnog rodoljublja, imaju univerzalni smisao: u njima nema imena ni ljudi, ni lokaliteta, ni mučitelja i mučenika.

Socijalne teme su neminovne kod pesnika koji se ne zatvara u svoj intimni svet, kod pesnika koji je otvoren za sve što je izvan njega - i dobro i zlo, i lepota i rugoba; pesnikinjino pevanje obeležava etička angažovanost na strani onih koji pate - bunt protiv nepravds, problemi egzistencije, život i smrt.

Život i smrt su osnovne teme poezije Desanke Maksimović, koje prožimaju sva navedena tematska područja njene poezije. Ona život doživljava kao složen fenomen koji ima svoj prirodni početak, trajanje i kraj - sve se rađa, živi i umire; postoji radost i sreća rađanja, lepota i tegoba življenja, seta i bol umiranja. Umiranje u ovoj poeziji nije doživljeno dramatično i tragično, nego razumno i mirno jer "zemlja jesmo/ostalo su sve prividi", kaže pesnikinja. Suprotnosti sveta i života ogledaju se i u ovoj poeziji: život - smrt; radost - seta, bol; ushićenje i zanos - rezignacija; ipak, sve to natkriljuju beskonačna vedrina i optimizam.

Poezija Desanke Maksimović je izrazito subjektivna, intimna, ali nije introvertna: otvorena je prema prirodi, drugim ljudima, svetu - i sve to obojeno je ličnim viđenjem i toplinom dobrote i čovekoljublja; prisnošću, mekotom i bolećivošću. To je poezija nežnog senzibiliteta, iskrena, neposrednog kazivanja i "sve te pesme Desanke Maksimović istovrsne su, istim glasom ispevane" (Ivan V. Lalić), glasom koji je specifičan i prepoznatljiv. Čitanje njenih pesama stalno ističe lakoću pevanja, lakoću misli, lakoću oblikovanja (Ne čudi se, pesma sama niče / i protivu moje rađa se volje / ona sama od sebe biva - Pesma); stih je blag i melodičan, metrika stiha poštuje prirodu jezika. Jezik ove poezije je raskošan, slikovit, emocionalan i ritmičan; jednostavan je i skladan po značenju i melodičnosti; slikovitost je spontana, netražena, prirodna; muzikalnost je prepoznatljivo obeležje ove poezije, a pesnikinja je dobila epitet "najmuzikalniji srpski savremeni pesnik" (Borislav Mihajilović Mihiz) - intonacija je raznovrsna: od uspavanke preko molbe i opomene, do tužbalice.

Pesnici obično vrlo retko unose svoje "ja" u pesmu, pa čak kada se ono pojavi, kaže se da je to "lirsko ja", dakle ono biće koje se čuje iz pesme, koje preživljava nedaće, uživa miline života, meditira ili polemiše. Uobičajeno je da se iza takvoga, "ja" ne sagledava stvarna pesnikova ličnost. Kod Desanke Maksimović je slučaj sasvim jasan: ona ne beži od sopstvene ličnosti, ne krije se iza fiktivnog lirskog subjekta - ona je jasna ne samo iz oblika prvoga lica, nego iz tona kojim kazuje (Samo sam ja preživela/smrt voljenih bića - Čovek): nema neutralnog oblika, iz glagolskog oblika "preživela" jasno se određuje rod onoga koji peva, i koji, i pored tolikih gubitaka voljenih bića, nije klonuo nego "i opet mi se hoće / sunca i sveta".

Poezija: Pesme (1924), Vrt detinjstva (1927), Zeleni vitez (1930), Gozba na livadi (1932), Nove pesme (1936), Pesnik i zavičaj (1946), Miris zemlje (1955), Zarobljenik snova (1959), Govori tiho (1962), Tražim pomilovanje (1964), Ptice na česmi - pesme za decu (1969), Nemam više vremena (1973), Letopis Perunovih potomaka (1976), Pesme iz Norveške (1976), Ničija zemlja (1979), Slovo o ljubavi (1983), Sajam reči (1987), Miholjsko leto - soneti (1987), Pamtiću sve (1988), Ozon zavičaja (1990), Zovina svirala (1992).

Poeme: Oslobođenje Cvete Andrić (1945), Otadžbina u prvomajskoj povorci (1949), Otadžbino, tu sam (1951).

Pripovetke: Ludilo srca (1931), Kako oni žive (1935), Strašna igra (1954), Pisma iz šume - bajke (1969).

Romani: Otvoren prozor (1954), Buntovan razred (1960), Pradevojčica - roman za decu (1970).

Putopisi: Praznici putovanja (1972), Snimci iz Švajcarske (1978).

Desanka Maksimović - Bajka o labudu 

Desanka Maksimović - Balkanac

Desanka Maksimović - Devojačka molba

Desanka Maksimović - Krvava bajka

Desanka Maksimović - Na buri

Desanka Maksimović - Prolećna pesma

Desanka Maksimović - Selice

Desanka Maksimović - Slikarka Zima

Desanka Maksimović - Spomen na ustanak

Desanka Maksimović - Šta li te spreči

Desanka Maksimović - Tražim pomilovanje