Antigona - Sofokle

Pismeni sastav za dramu Antogona koju je napisao je grčki tragičar Sofokle.

Sama tragedija počinje tako što je Antigona želela da sahrani svog poginulog brata Polinika po božijem zakonu, ali Kreont (vladar grada Tebe) to nije dozvolio, i izričito je zabranio rekavši da Antigona mora da poštuje državni zakon. Antigona nije želela da posluša Kreonta i rešila je da mu se suprostavi, tako što će svog brata sahraniti onako kako to nalažu običaji. Ismena (Antigonina sestra) pokušala je da nagovori Antigonu da odustane od svoje ideje i da posluša Kreonta. Međutim, Antigona je bila čvrsto rešena u svojoj odluci i tako je i uradila. Jednog jutra Antigona je otišla na groblje, sahranila Polinika, ali je tu, na groblju, bio i stražar koji ju je video kako sahranjuje brata. Odmah je otišao da javi vladaru Kreontu šta se desilo. Kreont je izdao naređenje da se Antigona živa zazida, ali da joj se (kako bi što duže ostala na mukama) redovno daje hrana i voda. Čuvši tu naredbu, Ismena je otišla kod Kreonta rekavši da je i ona umešana, ali Antigona je odlučno rekla da je Ismena nevina i da je samo ona kriva.

Kreontov sin, Hemon, je pokušavao da ubedi oca da oslobodi Antigonu jer je zaljubljen u nju, ali Kreont nije hteo ni da čuje za to. Hemon je čak zapretio ocu da će se ubiti ako je ne oslobodi, ali Kreont i dalje nije hteo da odustane od svoje odluke. Jednog dana, kod Kreonta je došao prorok Tiresija. On je ubedio Kreonta da pusti Antigonu, ali tada je već bilo kasno. Antigona se obesila, a videvši to Hemon je uzeo mač i ubio se, kao što je i obećao. Uvidevši da je pogrešio, Kreont je osuđen na večnu patnju i bol. Antigonina tragična krivica je u tome što je sahranila svog brata onako kako to božiji zakon i običaji nalažu, jer ipak su oni stariji i važniji od bilo kakvog državnog zakona.

________________________________

Antigona - Sofokle

Biti Antigona znači biti hrabra i odlučna ličnost. Znala je da se suočava sa smrću, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlučila je, iako svesna krivice koju će ispastati, da poštuje Božje odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.

Sinoć dok me je magla vodila u praprošlost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je otprilike ovako: O greško moja, zar si greška? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da mu telo raznesu ptice? O sudbino, zašto si me takva izabrala? Zar bi ti svog brata dala raznosačima semena, da li bi mogla živeti posle? O živote moj kratki, više svetla ne videla, više zore ne dočekala. Da je Sfinga moje patnje znala, pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi žena nisam bila; tebi, nerodeno dete, majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon poštovala, probala sam mrtvo telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska reč me kazni. A sad primite i mene, novog stanovnika podzemlja.

Antigonino stradanje shvatam kao neku svetinju, oličenje nežnosti i požrtvovanosti. Izdigla se iznad svih, jer: Neću stradati, a plemenita da me ne zadesi smrt. U životu treba imati cilj, nastojati živeti u skladu sa sobom. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kada sebe celog uložimo i damo, tek tada možemo biti celi. Čitajući ovo delo i uvlačeći se u svaki stih, postala sam bogatija za jedno saznanje. Mislim da sam, ponekad, Antigona. Možda smo svi mi. Svoju ličnost najviše otkrivam u teškim situacijama i tada uviđam šta sve mogu da učinim. Kada istinski volim, posvetim se u potpunosti bez rezerve. Bez sumnje da bih mogla biti povređena i poražena, jer mnogi Kreonti zagorčavaju život. Tada saznajem da, inače, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko mogu podneti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kažem: Za ljubav, ne za mržnju ja sam rođena. Dok talasi udaraju, treba ostati nerazrušiv greben, dići se iznad vremena, kao Antigona. Kao mi.