Bliskost dalekih predela

Sedela sam u svojoj kancelariji nagnuta na naslon stolice, a noge su mi bile prekrštene preko članaka i na stolu. Kroz limene, sive roletne sa starih prozora prolazili su poslednji zraci sunca.

Brojala sam dane do sledeće plate kojom bih kupila one divne smaragdnozelene cipelice, i već sam u mislima videla sebe kako šetam Kalemegdanom u njima, ali odjednom sam čula štikle koje udaraju o pod. Neko se blago nakašljao i u trenutku kad sam otvorila očne kapke, moja šefica, Milena Macura mi je ispunila pogled. Sto mu gromova i munja, zamalo nisam pala sa stolice. Sve što mi je rekla bilo je: Spakuj se, draga, ideš u Jemen. Potrebna mi je reportaža za nedelju dana", i saopštivši to, okrenula se i otišla dalje. U fascikli koju mi je ostavila na stolu bila je avionska karta (u dva smera) i neki osnovni podaci o Jemenu sa Vikipedije. Ok... verovatno nije ništa privlačno, ali, koliko loše može da bude? Kasnije sam se ugrizla za jezik. Nesigurna zemlja na jugu Arabijskog poluostrva. Tamo me šalje samo zbog jedne Sane, kao da o Havajima nema šta da se piše. Teško je biti žena u Jemenu. Narod je tamo veoma tradicionalan, žene na ulicu izlaze u crnim haljinama prekrivene od glave do pete toliko da im se samo oči vide. Tamošnji muškarci govore: Žene su naši dragulji. Da li bi čovek pokazivao svoje dragulje potpunom strancu ili bi ih čuvao pokrivene, kao što mi to činimo sa našim majkama, suprugama, ćerkama?

Ako mene pitate, malo laskanja ih uopšte ne vadi iz toga što uskraćuju ženama slobodu. Bilo kako bilo, pre polaska svratila sam do radnje sa kostimima, kupila lažnu bradu, mušku košulju i vojnički prsluk sa ogromnim džepovima. Uvek sam bila loša u računu, ali ovo nisam mogla gore uraditi. Kakav maler! U Jemen sam stigla po mrklom mraku. Noć je bila neverovatno crna, a na ulicama nijedna svetiljka. Kakva je samo tišina vladala... Očaravajuća i strašna istovremeno. Nekako stigoh do hotela. Probudio me je glas hodže koji je pozivao na molitvu. Za doručkom vodič me je prvo upitao: „Kafa ili čokolada?" Od 15. do 17. veka lučki grad Moka bio je poznat po izvozu kafe čiji je ukus bio sličan čokoladi. Taj napitak se spremao od kafe, čokolade, mleka i šlaga i danas je u celom svetu poznat po imenu ovoga grada.

Kasnije smo posetili Muzej primenjenih umetnosti. Muzej poseduje jedinstvenu kolekciju srebrnog nakita. Pre nego što je osnovan Izrael, jevrejski juvelirnici su živeli ovde i obrađivali srebro, stvorivši nakit neizmerne lepote. Inače, u Sani postoje 103 džamije, 11 javnih kupatila i preko 6000 stambenih zgrada sa kulama. Sve to treba da bude obnovljeno, ali se, nažalost, novac usmerava na drugu stranu, nama nepoznatu, pa se svake godine ovi objekti sve više urušavaju. Poznato, zar ne? Taman kad čovek pomisli da je sve dobro prošlo i da nema šanse da upadne u nevolju, upravo to se i dogodi. Znate da noću vlada mrtva tišina, ali danju je pravi pravcati haos. I tako, izgubih ja svog vodiča. Događaji nakon toga naterali su me da pišem još više, iako sam mislila da je reportaža gotova. Pošto sam se našla sa onom lažnom bradom s početka u nemam pojma kojoj ulici Sane, isprva me uhvati panika.

Ako nastavim da stojim nasred ulice ovako zabezeknuta, ljudi će misliti ili da sam luda ili da planiram teroristički napad. Ne valja nijedno. Nastavih da hodam i stadoh do prve tezge, kao nešto gledam. Gledam ja tako, mislima u svom Mladenovcu, kod mame, kad ukapiram, gledam u neki revolver (sad, ne razumem se baš dobro u oružje da bih vam rekla marku). Podigoh glavu, kad eto ga još jedan, pa još jedan, svi poređani u savršenom nizu. Dole meci, desno, ako me oči ne varaju, prava ručna borba. Tešila sam se kako ne treba da budem nervozna, kako je ovo sasvim normalno. Jemen je carstvo oružja, a ja previše gledam Nacionalnu geografiju i Ćorkirani u inostranstvu. Duboko uzdahnu, a onda me polurazgovetni glas preseče:"Ver ar ju from?" Oh, kako me ovaj gleda, kao da će da me ubije, pa tiho sa svojim kotrljajućim R odgovorih: "From Srbija". Eto, ja i moj loš izgovor glasa R. Čovek, inače trgovac oružjem, poče da se kezi: "Ooo, Sirija, jes, jes, Al kaida!" "Njet, njet Sirija, Srbija, Novak Đoković!" Čovek se opet uozbilji, vidim ja vrag odneo šalu, i šta ću. Šta biste vi? Kažem lepo: "Jes, jes, Sirija, Al kaida. Aj vork for Al kaida. Viva la revolucija!" Gotovo. Spetljala sam se, ne može više od ovoga.

Malo kasnije, sa tim istim trgovcem oružja, sedela sam na terasi njegove velelepne kuće i jela kat. Predstavila sam se kao Abdulah i saznala da čovek odlično sarađuje sa Al kaidom, da ima šesnaestoro ili sedamnaestoro dece, ni sam nije bio siguran, da je veoma uspešan u poslu kojim se bavi. Pojede dosta onoga lišća, a bogami i ja. Ne znam zante li onu izreku da je onaj ko laže jednom nogom u grobu, a drugom na kori od banane. Mom ludiranju je tako došao kraj jer je Al kaida stvarno poslala nekog čoveka u nabavku. Hvala nebesima na katu, on mi je pomogao, pošto su ga se obojica podrobno najela. Moram da se iščupam odavde, kako znam. Sudbino bludnice, ja ovde sređujem poslove Al kaide. Da li sam normalna?! Kad god se ovako zaglibite, samo su dva puta koja vode u spas. Istina ili još veća laž. Ja se poslužih drugom mogućnosti. Kako, ostavljam za sledeći put. Evo me opet na svom egzotičnom mestu s početka. Ponovo poslednji zraci sunca šaraju moj nepospremljeni kancelarijski sto. Sedim zavaljena i ispravljam pravopisne greške svoje reportaže. Sve je savršeno.

Kupila sam one divne cipelice i dobila povišicu zbog putovanja u Jemen. Dobro, nije baš sve sasvim savršeno, pošto sam u torbi imala neke uzorke oružja, a i kilogram kata sa kojima nisam znala šta ću. Dobro, da ne sitničarim, tu je i taj famozni preteći video poslat američkoj vladi. Srećom, niko nije mario za to, pošto više liči na šalu, a evo i zašto. Na zapisu se vide trojica muškaraca sa ženskim čarapama preko glave. Jedan (to sam ja) se obraća, dok druga dvojica stoje mirno sa puškama u uglovima prostorije. Kažem ja: "Hola mućaćos, gavari narko bos from Rosija. If ju dont giv mi milion dolars, aj vil sent ju bomb i onda ajn, cvajn, drajn i ćao Vašington!" Eh, muke moje. Ako želite u Jemen, znajte da idete na svoju ruku. Držite se podalje od kata i što bliže vodiču.

Napisala Olja Nikoličić VIII-5