Čeznem da ti kažem

Ljudi imaju drugačiji pogled na svet, pa i na ljubav, ali zar nas sve na kraju ne zadesi ista sudbina? Da, svako od nas ima po jedno iskustvo koje je snažnije, strasvenije os svih ostalih ljubavi ili simpatija koje su nas zadesile.

Mene, veselu i neumornu devojku može jedan momak da sa takozvanog "sedmog neba" tako lako spusti dole na zemlju da poželim da se vratim gore jer je opstanak moje ljubavi toliko surov i težak ovde, ali ja ipak zbog njega i te uslove trpim, isplatiće se, sigurno. Koja osoba ima taj magični štapić u svom pogledu da mi svakoga dana menja pogled na svet, za svaku od nas je dovoljno reći on i svaka devojka će pomisliti na svoju ljubav. To je tajna koju svaka devojka čuva u svom srcu. Jednja njegova rečenica i brižan pogled u meni može zameniti suvo lišće svežom travom, školsku tablu vratima prelepe dvorane.Zar nije lepo maštati iako znamo da su neke stvari gotovo nemoguće? Ali ipak, postoji i ona strana sveta kada prođem pored njega, a on me ne pogleda, pa poželim da se izbrišu svi oni tajni razgovori, slučajni pogledi i sećanja na njega. To je pravi mali rat u duši. Ljubav ipak puni srce a prazni glavu. Te plave oči, taj brzi, duboki pogled koji probije do srca, definitivno me čini nemoćnom kada želim da se naljujutim na njega. Meni sve to zvuči tako tragično, a on možda samo glumi... Možda samo želi da proveri koliko sam slaba i koliko me neće biti briga ako se udaljimo. Oduvek sam se u teškim situacijama predstavljala kao jaka osoba, a zapravo sam težak emotivac. Svi za mene misle da se stalno smejem i da u mom životu ne postoji problema, ali niko ne zna koliko ja zapravo, ponekad' u sebi plačem zbog nekih njegovih malih postupaka. Kada mi kaze "Hej, senjorita, sta ima?" ja se izgubim i sroz pošašavim.

Ljubav je nesto od čega definitivno ne možemo pobeći, to je ipak nešto šta je upisano u budućnost našeg života kao i da večno tugujemo, radujemo se i razmišljamo o svemu tome. Moj osmeh tada posane drugačiji, lepši i usmeren samo njemu. Sve je lepse kad' se voli, kad' sve požuti i porumeni.

________________________________

Čeznem da ti kažem

Ponekad duboko u meni probudi se tuga prošlosti... Nebu sam darovala dušu, za tebe... Jer jedino ti umeš da vratiš sjaj uveloj travi i glas nemom čoveku. Boli me tišina sumraka i teško prolećno sunce kad oživi šapat večnih uspomena.

Hm... Ostajem kući... Ne znam zašto... Mogla sam izaći... Ali eto meni je izgleda lepše kući... Ne znam ni šta da pišem... Od tada nisam ni spavala kako treba... Razmišljala sam - Šta ako više nikog ne budem volela kao što sam njega? Mogućnosti da se to desi nisu prevelike, ali šta ako se desi? Ovo mi se ne sviđa...

Nikada više neću pustiti suzu zbog njega. Kažu da niko nije vredan mojih suza i držaću se toga da ne bih dozvolila da me obuzme plima tužnih osećanja. Ti nisi tu, a tako trebaš mi... Teško mi je da to priznam, ali je ipak tako.

Ne volim kada dođe noć kao što je ova... Kada ostanem sama i više ne moram da glumim pred drugima, kada ne moram najbolje da izgledam baš kad se najgore osećam - to je nešto najgore što može da se nekome dogodi. Volela bih da ti kažem koliko te volim, koliko mi značiš. Čuješ li? Oslušni samo malo, molim te! Čuješ li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te... Čeznem da ti kažem šta još osećam, čeznem da me samo jednom poslušaš, zar tražim previše? Želim da plačem, a suze mi na lice ne naviru, onda poželim da se smejem, a osmeh nije čuo za mene... Poželim da patim, ali ne mogu jer je to baš ono što sad osećam... Poželim život, ali ti nisi tu, a moj život si ti... I tako želim jednu želju za drugom sve dok ne shvatim da si svaka moja želja, moja bol, moj osmeh, moja patnja, moja suza...

U meni se bore razum i srce, vode tešku bitku, bitku u kojoj će samo jedna strana biti pobednik. Mene plaši ona druga, da li ću ja to moći da podnesem... U oba slučaja, biće mi teško... Niko to ne može videti, to je duboko u meni... Mrzim noći kao što je ova, mrzim te zbog toga što još čeznem za tobom, još te vidim kraj sebe, vidim nas i izgleda tako stvarno. Zbog toga počinjem da mrzim i sebe – zbog toga što čeznem da ti kažem: Nemoj da ideš, dođi, Trebaš mi, Volim te!

Zato noćas prekidam sve. Ni jednu suzu više neću pustiti zbog tebe, dosta ih je bilo, nisi ih vredan. Izbrisaću te iz svog života, zaboraviću i ono naše leto, kunem se. Više ne želim da znam ni gde si, ni s kim si. Boleće, znam, ali preboleu - moram da prebolim! I znaj, doći će dan kada ćeš shvatiti šta si izgubio i poželećeš da se vratiš. Kajaćeš se, ali biće kasno, tada će te zaboleti moja bol, svaka moja suza i svaka neprospavana noć...

Ako ikada saznaš koliko sam misli poklonila tebi, znaćeš i koliko sam te volela. Ove noći se opraštam od tebe i upućujem ti još jednom sve svoje misli. Sve ono lepo staviću u najlepši dnevnik uspomena. Jer za ljubav, kao i za bol, uvek je potrebno dvoje...

________________________________

Čeznem da ti kažem  

Čeznem da ti kažem da te volim... ali plašim se da ću izgubiti ono najsvetije što imam... a to je tvoje prijateljstvo. Noćima sanjam te i muče me osećanja prema tebi. Nemam hrabrosti da si moja radost, da mi sačinjavaš mladost i činiš me srećnim. Posmatram te i poželim da vrisnem snažno i da celom svetu kažem da te neizmerno volim, ali bojim se da bi mi se smejla. Ne znam da li i ti mene voliš i da li bi mi uzvratila ljubav koju čuvam samo za tebe... u trenutku sve bih ti rekao al me muči crv sumnje da će moja bol tvojim odbijanjem postati još veća.

Bojim se da te ne izneverim i ne razočaram. Nedostaje mi hrabrosti jer me plaši pomisao da ću biti duboko povređen. Zato svoja osećanja iznosim na ovo parče lista i svoj bol i tugu čuvam samo za sebe. Možda jednog dana kada prođu ove lude godine i skupim hrabrosti i sve ti kažem... do tada ću uvek čeznuti da ti kažem volim te... al možda tad već bude kasno. Čeznem... da sednem pored tebe i da te posmatram... mogao bih tako danima i satima... al plašim se da ne bih izdržao.

Mislim da će ova moja ljubav prema tebi trajati bar onoliko koliko traje ovaj moj tužni život... a možda i duže. Voleo bih da ti kažem koliko te volim, koliko mi značiš. Čuješ li? Oslušni samo malo, molim te. Čuješ li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te. Čeznem da ti kažem šta još osećam, čeznem da me samo jednom poslušaš, zar tražim previše? Želim da plačem, a suze mi na lice ne naviru. Onda poželim da se smejem, a osmeh nije čuo za mene. Poželim da patim, ali ne mogu jer je to nešto što sada osećam. Poželim život, ali ti nisi tu... a moj život si ti. I tako želim jednu želju za drugom, sve dok ne shvatim da si svaka moja želja, moj bol, moj osmeh, moja patnja, moja suza.

________________________________

Rabindranat Tagore – Čeznem da ti kažem

Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i
odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u nesitinu,
i govorim suprotno
onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te;
ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.

Zato ti dajem ružna imena i hvalim se
svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe;
ali se ne usuđujem,
jer bi mi inače srce iskočilo na usta.

Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usuđujem;
strahujući da bi mogla otkriti
moj kukavičluk.

Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je moj bol večito svež...