Čudesni svet detinjstva

Juče sam se pitala kako da napišem ovu temu i šta je tako čudno u učenju genitiva, prostih brojeva i građe bakterija. Shvatila sam da detinjstvo neprimetno dođe i ode. Razmišljala sam i shvatila da su moji dani divni i bezbrižni, obojeni smehom i druženjem. Sve je to proizvod mašte i tog, zaista, čudnog sveta detinjstva.

Prošlogodišnju avanturu nikada neću zaboraviti. Tata i ja smo splavarili planinskom rekom. Bilo je tu mnogo čamaca. U početku sam se malo plašila te silovite, snažne i brze gorske reke. Voda je bila biserna i tako osvežavajuća dok su me kapi pljuskale po licu, a tata se borio sa njenim buntovnim tokom. Sunce je bilo visoko i peklo bi me da nismo tako brzo jurili niz reku, pa nisam ni osećala vrelinu tog julskog dana. Jedina toplota koju sam osećala je bila od uzbuđenja i straha. Reka je bila čas divlja, čas mirna. Pejzaž kanjona je bio divan, zelen, čist i netaknut crnom rukom industrije. Poželela sam da zauvek ostanem tu, ali u jednom trenutku reka nas jezamalo prevrnula. Imala sam kacigu i zaštitni pojas, a i tata je brzo povratio kontrolu nad čamcem. Zaslužio je moje divljenje.

Bilo je tako uzbudljivo. Očarana sam prirodom, brzinom reke, tatinim iskustvom. Dugo ću pamtiti te slike, zvuke, šarenilo boja, mirisa i osećaja. Velika i prava avantura postala je sastavni deo mog detinjstva. Zahvaljujući ovoj avanturi i mnogim drugim doživljajima, moje detinjstvo je još čarobnije.

________________________________

Čudesni svet detinjstva

U našim životima smenjuju se trenutci radosti i tuge. Često pomislmo da bi život bio idealan kad bi sve bilo onako kako bismo mi želeli. Od malena maštamo o danu kada ćemo odrasti.

Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtić i budimo se rano. Jeli smo slatkiše dok nas ne zaboli stomak. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormanu, od mame i tate. Istrčavali napolje i po ceo dan pravili kolačiće od blata sa drugarima iz ulice. Igrali smo se žmurke, jurili se, padali, grebali kolena i plakali. Smejali se. Bili smo srećni i imali smo sa kim to da podelimo. Tada još uvek nismo znali šta su to ljubomora i mržnja. Zao si bio samo ako se smeješ kada neko padne. A uveče smo gledali crtane filmove. Posle odemo u sobu, mama dodje, ugasi svetlo i ušuška nas. Onda nas zagrli kako samo ona ume, lako i nežno, i kada nas poljubi za laku noć mi počinjemo da sanjamo. Žečlimo da odrastemo i mislimo da da će tada biti bolje i zanimljivije. I eto sad. Ovo smo jedva čekali čitavo detinjstvo. Biti odrastao ne znači živeti bez obaveza i bezbrižno kao u detinjstvu, već je to splet uspona i padova u životu. Odastao čovek zna da je bezbrižnije i lepše detinjstvo.

Bili su to lepi dani, ali tada smo bili mali. Zato deco, ne žurite da odrastete i uživajte u srećnom i lepom detinjstvu.

_________________________________

Čudesni svet detinjstva 

Kada se zamislim, uvek mi se u očima pojave sitni biseri i tog trenutka spuste se niz moje obraze svetlucavim sjajem. Setim se svojih najranijih snova koji su bili i ostaće neostvarivi. Obuzme me nostalgija, a žmarci mi igraju ispod kože dok srce kuca i želi da iskoči iz mene. Izjedaju me čudna osećanja. A moj prvi neostvarivi san leti iznad mene, veliki i naivan baš kao malo dete.

Prošlo je punih sedam godina od mog sna. Kao što Branko Ćopić u svojoj pripovetci „Pohod na Mesec", kaže zabrane niču i stežu me. Na žalost ja nisam imala komšiju Petraka, kao Branko niti njegove razvezane dane. Sada se mislim: - Eh Branko u tom slučaju meni bi gore nego tebi. Ja uvek kažem kad god je grad zagoreo u „Sunčevom požaru" dolazio je mesec sa zvezdama. Iskreno zvezde su uvek za mene bile posebne Božije poruke koje daju čarobnu moć i prosvetljavaju noć. I danas je tako. A Sunce je pridobilo u mom gordom i vlažnom oku naklonost. Do danas takoreći bilo je čudna pojava malo manja od Boga, ali sada... Kada ljudi kažu da je sunce zvezda kojoj će doći kraj gledam na njega više realno. No moj i danas željeni i neostvareni san je da budem sirena svih okeana i mora. Zamišljala sam sebe dugo, dugo... I danas se zamišljam kao sirena koja sa svojim sestrama čuva okeane i mora. Ja, sa plavim očima u kojima Sunce peva svoju pesmu dok biseri kaplju na kamen koji je suv, a moji biseri su kao kiša koja pada na suvu zemlju. Moje usne su pevale sve vreme pesmu, koju je moja duša osećala u tom trenutku. I time sam svetu govorila:" Nek' se naše želje rode u podršci slobode. U dugi se jaka ljubav rađa, a na njoj plovi naša lađa. Uvek će biti teških dana al' naša uvek sviće zora rana. Mi zajednop možemo i verujemo da skupa sve to daje magiju, da kada dođu talasi zatvori se otvoreno more i uplovimo u mirnu luku i u njoj izlaz nađemo kad tamna je noć." Moj rep pljuska bisere, a sve se življe diže. Roze školjke vezuju mi smaragdno plavu kosu a zvezde mi je prepliću i loknaju. Sija mi biser rozee, šljašti čudesan ne u potpunosti istražen okean. Narukvice se drmaju u ritmu. Minđuše odbijaju dugin efekat. Probudim se i shvatim da je to samo san i spraćen šušnjem suvog lišća i maminim osmehom.

Izvire mi u oku sjaj i danas želim samo to. Svojoj deci ću ga ispričati. Kada ja umrem a to će se jednom desiti moja deca će živeti. Samo jedno želim:- tada neka mašta i snovi ovoga sveta ostanu da žive u njima kao amanet i u drugima.

_________________________________

Čudesni svet detinjstva

Moj svet je ispunjen raznim dogodovštinama kao i detinjstvo svih mojih vršnjaka. Trudim se da ne napravim ni jedan nestašluk, ipak se po nekad neki i desi ja to prosto ne mogu da sprečim. Nije da ja to namerno radim, jednostavno se desi.

Bio je to dan kao i svaki drugi, ništa nije ukazivalo da je to dan kao stvoren za nestašluke. Ustala sam kao i obično i krenula u školu. U školi je sve proteklo normalno čak sam dobila i peticu i takosva srećna krenula kući. Dan je bio prelep sunce je sijalo, ptice su cvrkutale a rascvetalo cveće je mamilo svojim opojnim mirisom. Već sam se dogovorila sa drugaricom da ćemo posle škole prošetati.Jedva sam čekala da ostavim torbu ,presvučem se i ,pravac šetnja.

Kako sam stigla kući bacila sam torbu u ćošak i pokupila sendvič da pojedem uz put . Nisam imala vremena da se zadržavam drugarica me je čekala ispred kuće. Moja mama obožava cveće i kuća nam je puna saksija. Tu uvek postoji mogućnost da se iz nepažnje naravno slučjno nikako namerno neka i obori. Upravo se meni tog dana to i desilo. Žurila sam zaista nije bilo namernno. Nisam ni osetila da sam je dotakla, kad sam samo čula jak tresak iza sebe. Znala sam da sam zabrljala i to dobro.Bio je to mamin omiljeni cvet...