Da se ne zaboravi

Šesnaest je godina od početka zločinačke oružane agresije NATO-a na SR Jugoslaviju, kada je voljom zapadnih imperijalnih moćnika i definitivno pogaženo međunarodno pravo načeto 1991.godine, kao i svi univerzalni moralni kodeksi kojima je, makar provizorno, održavan kakav takav globalni mir.

I tačno je četrnaest godina i šest meseci od kada je srpski narod, posle veličanstvenog otpora, bez toga da je bio svestan, poklekao pred lukavim agresorom, dozvolivši mu da petog oktobra dvehiljadite, uz pomoć brojne ali uglavnom dobro kamuflirane pete kolone, stvori uslove za završetak kopnene operacije, i to u miru, onu istu koju je intenzivno ali bezuspešno sprovodio tokom sedamdeset osam ratnih dana i noći na prostoru (na pravcu) Kosova i Metohije. Bezuspešno, zato što je zaustavljen na preko stokilometarskoj graničnoj međi sa Albanijom.

Mnogi i dan danas (najčešće oni koji nisu neposredno učestvovali u ratu) uporno tvrde da su otpor i odbrana bili uzaludni, ili da smo nakon suprotstavljanja na kraju izgubili rat i pristali na kapitulaciju, da nam se dogodila izdaja, veleizdaja, prodaja... da je državni vrh poklekao, da je pristao na nečasnu ponudu, da je vodio računa samo o očuvanju vlasti... A pritom se, ti isti, ne bave onim najvažnijim – odnosom zaraćenih strana, nemogućnošću da se agresija izbegne, odsustvom saveznika, iscrpljenošću zemlje nakon osam teških godina sankcija i blokade, građanskog (verskog i međunacionalnog) rata na prostorima bivše SFRJ, potpunom pristrasnošću kompletnog zapadnog sveta i mnogim drugim važnim činiocima. To sve, za njih, jednostavno, ne postoji.

Sa onima koji smatraju da je od početka trebalo pristati na sve što je nuđeno ili zahtevano od zapadnih sila, ne vredi polemisati. Oni su već neko vreme na vlasti, i njihovi rezultati su najjači argument protiv njih. Sa onima koji, pak, smatraju da se trebalo boriti „do ljutog kraja" – takođe nije uputno polemisati, ali iz drugog razloga. Ceneći njihovu borbenost, pa čak poštujući i njihov kritički odnos prema stepenu borbenosti tadašnjih vlasti, ostavljam im samima da procene, u svetlu onoga što će biti predstavljeno, da li su njihove procene ispravne.

Ukoliko i prihvatimo navode i tvrdnje o (vele)izdaji i kapitulaciji, nameće se sledeće krucijalno pitanje – da li bi bila sramota, u konačnom, izgubiti od skoro šesto puta jačeg protivnika i oružane sile kakvu istorija ratovanja nije zabeležila, pa čak i nakon svega toga, kapitulirati, u ratu koji se nije mogao izbeći?

Biti poražen (a nismo) i kapitulirati (a nismo, ni formalno ni neformalno) pred devetnaest članica NATO-a i sedam okolnih država, njihovih saveznika koji su im bezuslovno ustupili sve svoje resurse: nebo, teritoriju, vojne kapacitete i instalacije, borbene sastave i kompletnu infrastrukturu, da li bi čak i to bilo za osudu i prezir? Da li je onda pošteno tretirati nas kao gubitnike, posle veličanstvenog otpora koji je pružen, i koji u ratu nikada nije slomljen?

Da li je, dakle, bila izdaja a zatim i kapitulacija, ako je obezbeđeno da na prostoru Kosova i Metohije nakon stupanja na snagu Rezolucije 1244, nastavi da funkcioniše 19 potkomiteta Savezne vlade i privremeno Izvršno veće Republike Srbije? Ako je, skoro dve godine po završetku rata, organ MUP-a Srbije izdavao lična dokumenta i pasoše usred Prištine? Ako su vođeni razgovori (ne pregovori) o privrednim i ostalim kapacitetima i proizvodnji, javnim preduzećima, očuvanju pokretne i nepokretne imovine raseljenih Srba i ostalih nealbanaca, o čuvanju srpskih duhovnih svetinja?

Da li je bila kapitulacija to što je Kumanovskim sporazumom garantovan povratak vrhunski obučenih i opremljenih hiljadu vojnika, policajaca, carinika i drugog osoblja, koji bi sa sobom povukli na desetine hiljada privremeno izbeglih? I da li bi nam se sa tim, Kosovskim odredom, koji je ugašen 2001. odlukom Vrhovnog saveta odbrane, dogodila 2004. i 2008.godina?

Odgovor je negativan: naša istinska kapitulacija je počela tek nešto više od godinu dana kasnije: upravo smo mi, Srbi, odnosno, naše revolucionarne petooktobarske vlasti, a tako je sve do dana današnjeg, što javno što tajno, što svesno što iz neznanja ili nesnalaženja, minirali tu najvažniju aktivnost (pravo i obavezu) koja nam još uvek nije formalno ukinuta, niti će biti, dok god postoji Rezolucija 1244. Na delu je bilo i ostalo plansko nečinjenje, usled kojeg je i zvanična Rusija već tamo negde 2003.godine, odlučila da povuče svoj kontigent sa Kosova i Metohije, posmatrajući nas onako anemične i rešene da srljamo u evroatlantski vir.

Ako je Kumanovski sporazum bio kapitulacija, ako je Rezolucija 1244 (inače, doneta u ambijentu neviđenih ultimatuma, pritisaka i pretnji čak i taktičkim neutronskim ali i biološkim oružjem,) bila umivanje navodnog poraza, i ako smo tada izdali i predali Kosovo i Metohiju, zašto nam ga, da parafraziramo akademika Matiju Bećkovića, uporno oduzimaju, traže i zahtevaju da priznamo, jer bez takvog čina ta kvazi država ne može da postoji?

Slavna Srpska vojska je u Velikom ratu od 1914. do 1918.godine izvojevala pobedu nad značajno nadmoćnijim neprijateljem tek nakon što se povukla iz vlastite zemlje. Ali kako je to učinila? Tako što je imala brojne saveznike, tako što je od carske Rusije dobila ogromnu pomoć u ljudstvu, borbenoj tehnici, municiji, sanitetskom i drugom materijalu i zato što je car Nikolaj, praktično, prinudio zapadne saveznike da (doduše, na kredit i to u zlatu) pomognu Srbima i omoguće da vojnički i na sve druge načine prežive, kako bi se vratili na put pobede i slave.

Mi, koji smo se suprostavili 1999. godine, kao prvi i pravi vesnici otpora Novom svetskom poretku na samom kraju 20. veka, bili smo bez saveznika, bez bilo čije pomoći (osim one moralne širom slobodoljubivog sveta), bili smo u potpunom okruženju i imali smo kud i kamo nesrazmerno jačeg protivnika, nego pobednička Srpska vojska iz Prvog svetskog rata.

Zahvaljujući procesima koji su u državi pokrenuti posle petog oktobra, mi smo od neporaženog, dostojanstvenog naroda postepeno, skoro nevidljivo transformisani u narod gubitnika, koji je izdao samog sebe, a koji može lako, uskoro, da izda i druge.

*****
Da vidimo šta je narod slušao i gledao punih četrnaest godina od strane tzv. srpskih državnika, političke i ostale elite, kao i u elektronskim i štampanim medijima, u vezi oružane agresije NATO-a na našu zemlju?

Umesto termina agresija zaživeo je termin „bombardovanje", što je nesrazmerno blaža kvalifikacija (i formalno i neformalno), zato što kud i kamo umanjuje genocidni karakter rata i zločin protiv mira koji su počinile zapadne sile. Oružani otpor Vojske i ostalih subjekata tadašnjeg sistema odbrane, bez čega ne bi bilo moguće da narod i država izdrže, skoro da i ne postoji u zvaničnim i nezvaničnim izveštajima, reportažama i novinskim člancima.

Kada smo poslednji puta videli na bilo kojoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom očuvane snimke i reportaže: vojnika u borbi te 99-te, raporte ratnih komandanata, izveštaje sa fronta, kada su to evocirane uspomene na niz epopeja i bitaka o kojima mlađe generacije skoro da ne znaju ništa, kada je pomenuto bilo koje ime od onih 1008 izginulih heroja, kada smo videli na malim ekranima u proteklih 10-tak godina nekog od ratnih generala, komandanata i čuli šta oni imaju da nam kažu i prenesu?

Kompletna retrospektiva oružane agresije se svodi i odnosi se na gađanje civilnih ciljeva, privredne infrastrukture, nanošenje materijalne štete (čija se veličina značajno umanjuje iz godine u godinu ili se više i ne pominje), na izazivanje humanitarnih problema, prekida normalnog života i niz drugih fragmentarnih i izolovanih opisa. Naravno, sve kroz prizmu delovanja tadašnjeg srpskog režima kao uzročnika problema, koji je, eto, gušio slobodu i demokratiju i, podrazumeva se, ubijao stotine hiljada nedužnih Albanaca širom Kosmeta.

Jer, kako veličati Vojsku i njene tadašnje veličanstvene domete, kada je srpska javnost predvođena petooktobarskim udarnicima, izručila državni, vojni i policijski vrh inkvizitorskoj pravosudnoj podršci NATO-a, koju poznajemo pod nazivom Haški tribunal?

Isporučeni su heroji koji su u montiranim procesima osuđeni, bukvalno, ni krivi ni dužni, zato što su branili svoju zemlju i školski izveli borbena dejstva na kojima im može pozavideti kompletan zapadni svet. Posebno onaj američki, čije smo „humanitarno" lice mogli da vidimo još od Korejskog i rata u Vijetnamu, preko razaranja Avganistana, Iraka, Libije, do Sirije i drugih država i naroda.

Kada smo poslednji put čuli i videli ko su bili komandanti armija i ostalih strategijskih grupacija i operativnih sastava, koji su izneli odbranu zemlje i sačuvali vojničku čast ovoga naroda? A mogli su da urade suprotno, i to niko ne bi mogao da im ospori, a to je, da zvanično i legitimno, kao profesionalni vojnici, na bazi argumentovane procene, saopšte: izvinite, ali protivnik je nesrazmerno jači, ne postoje uslovi niti snage i sredstva da se pruži otpor, nemamo nikakve šanse. Ali nisu, jer su znali zašta su i vojska i narod sposobni.

Kada smo povodom obeležavanja agresije NATO, poslednji put pomenuli ili čuli za:

- načelnika Štaba Vrhovne komande, generala armije Dragoljuba Ojdanića i njegove pomoćnike,
- komandanta Prve armije, general-pukovnika Srboljuba Trajkovića,
- komandanta Druge armije, general-pukovnika Milorada Obradovića,
- komandanta Treće armije, general-pukovnika Nebojšu Pavkovića,
- komandanta Prištinskog korpusa, general-pukovnika Vladimira Lazarevića,
- komandanta Ratnog Vazduhoplovstva i PVO, general-pukovnika Spasoja Smiljanića,
- komandanta Ratne Mornarice, admirala Milana Zeca,
- za komandante i načelnike štabova još deset korpusa i stotine brigada, pukova, bataljona...

E, pa, ovo je prilika da ih se setimo, da im odamo priznanje (i ne samo njima, već i svim komandantima, komandirima, borcima i stanovništvu u celini) i da se osvrnemo na ovako važan datum naše istorije, tako što ćemo protumačiti (ili doslovno preneti), na vojnički način, ono što su ti legendarni komandanti zapisali, u vidu zvaničnih borbenih izveštaja Vrhovnoj komandi (i vlastitom narodu) nepunih godinu dana nakon završetka agresije. Zapise koji su zaboravljeni, gurnuti u stranu, u arhivske kutke i koji se, kao takvi, nalaze pod embargom.

Pod čijim embargom?

Podrazumeva se, vrhovnika zemalja članica NATO čiji su izaslanici, kao što je Entoni Bler lično, upravo formalizovali rukovođenje državom i neskriveno se bacili na završni posao potpunog slamanja i čerečenja Srbije i Srpstva u celini.

Autor ovog teksta je sačuvao primerak vojnostručnog intervidovskog časopisa Vojske Jugoslavije „Novi Glasnik", iz septembra 2000. godine, koji će najverodostojnije poslužiti da se, makar i tim putem, u skraćenoj verziji ali izvorno, osveži zaboravljeni, praktično sublimirani Izveštaj Generalštaba i izveštaji komandi strategijskih i operativnih grupacija, koji su u tom zaboravljenom časopisu, kroz odgovarajuće tekstove neznatno prilagođeni i obelodanjeni domaćoj i inostranoj javnosti, i to u realnom vremenu.

Da se podsetimo, odnosno da mnogi prvi put pročitaju ono što nikada nije smelo da bude prepušteno zaboravu, da se podsetimo zašta smo sve sposobni, a od čega neprijatelj, očigledno, i dan-danas strahuje.

*****
Programiranim i vešto vođenim nemirima na Kosovu i Metohiji (koji skoro da nisu prestajali od 1981. a zatim se pojačavali 1990-tih), što će tokom 1997. i posebno 1998. godine prerasti i eskalirati u ogoljeni terorizam i oružanu pobunu dela albanske nacionalne manjine protiv vlastite države, stvoren je od strane zapada preko potreban ambijent da se sa realizacijom postavljenog cilja – razbijanja SR Jugoslavije i okupacije dela teritorije – krene punom snagom.

Da bi opravdali svoje vojno angažovanje u SR Jugoslaviji, zapadne imperijalne sile u liku NATO izmišljaju tzv. humanitarnu katastrofu na Kosovu i Metohiji, a neposredan povod za oružanu agresiju nalaze u neprihvatanju dokumenata iz Rambujea i Pariza, vešto kombinujući sa nameštenim događajem u selu Račak kraj Uroševca.

Pokreće se vojna mašinerija najjače vojne sile sveta protiv jedne male i nezavisne zemlje. Nemoćna međunarodna zajednica (ono što je od nje u tom trenutku ostalo) nema snage da se suprostavi agresivnim namerama zapada predvođenih SAD, Velikom Britanijom i Nemačkom udruženim u NATO savez (19 zemalja), a pojedine zemlje i naši susedi (ukupno njih 7) na raznorazne načine, podržavaju ili neposredno učestvuju u agresiji na SR Jugoslaviju, bilo kroz ustupanje svoje teritorije, infrastrukturne, vojnih i ostalih kapaciteta, bilo da su krenule u neposrednu kopnenu operaciju, kao što je to činila Republika Albanija.

Našavši se u međunarodnoj izolaciji, u sasvim izmenjenom strategijskom okruženju, uvučena u rat mimo svoje volje, Jugoslavija, osim potpune kapitulacije koja joj je cinično nuđena u Rambujeu, nije imala drugog izbora nego da se brani. Time je došlo do, verovatno, najneravnopravnijeg oružanog sukoba u istoriji ratovanja.

Međutim, jedinstvom naroda, državnog rukovodstva, Vojske Jugoslavije i repsektivnih snaga MUP-a, agresor nailazi na otpor koji nije očekivao. Jedna mala zemlja pokazala je čitavom svetu kako se brane sloboda, dostojanstvo i čast. Na tome nam se divilo čitavo miroljubivo čovečanstvo.

Oružanoj agresiji NATO na SRJ prethodilo je nekoliko specifičnih operacija, kao što su:

• protivteroristička operacija Prištinskog korpusa 3.Armije i snaga MUP-a R.Srbije, izvedene 1998.godine (mart-oktobar), što je posle Drugog svetskog rata bila najveća protivteroristička operacija u Evropi i jedna od najvećih u svetu;

• višedimenzionalna obaveštajno-subverzivna operacija čiji su nosioci bile zapadne službe, Misija OEBS i NATO zemlje, sa Vilijemom Vokerom na čelu, od novembra 1998. do početka agresije 1999.godine;

• operacija koncetrisanja snaga NATO i znatnih snaga šiptarskih terorista, koja je realizovana paralelno sa prethodnom, a prostorna osnovica grupisanja snaga za tu operaciju bile su teritorije Makedonije i Albanije, kao i Kosova i Metohije, gde su značajnu podršku davale upravo navedene misije „međunarodne zajednice" s Vilijemom Vokerom na čelu;

• psihološko-propagandna operacija NATO, čiji je osnovni cilj bio zastrašivanje i pokoravanje stanovništva SRJ; značajne etape te operacije realizovane su na pregovorima u Rambujeu i u Parizu, kao i ucenama koje je američki predstavnik za Balkan, Ričard Holbruk, izneo u Beogradu tri dana pre otpočinjanja oružane agresije.

Nakon višemesečnih NATO pretnji o upotrebi sile, a posle neuspelih pregovora kojima je ultimativno zahtevano da SRJ kapitulira bez borbe i prepusti svoju teritoriju, dana 24. marta 1999. godine otpočela je agresija tzv. dejstvima sa distance, po doktrini višedimenzionalnih operacija (Full Dimension Operations) upotrebom krstarećih raketa i avijacije. Jednovremenim dejstvima vazduhoplovstva NATO podvrgnuti su objekti na celoj teritoriji Jugoslavije. Uporedo sa tim dejstvima, nastavljena su i intenzivirana teroristička dejstva tzv.OVK na prostoru Kosmeta.
Prvi vazduhoplovni udari bili su usmereni na razaranje vojne infrastrukture, sistema RV i PVO, komandnih mesta i pojedinih objekata MUP-a Republike Srbije. Takvi upozoravajući udari bili su radi iznuđivanja pristanka rukovodstva SRJ na uslove „sporazuma" iz Rambujea, koji je bio definisan u skladu sa interesima zapadne imperije (pre svih SAD) i terorističke OVK na prostoru Kosmeta.

Pored neuspeha u početnim operacijama, Alijansa je težila da na taj način testira reagovanje različitih subjekata međunarodne zajednice i da ispita granice njihove suzdržanosti i popustljivosti. U tome su imali uspeha, s obzirom da se niko od važnih činilaca međunarodne javnosti nije, sa potrebnom odlučnošću, suprotstavio i ultimativno zatražio prekid agresije, odnosno, zahtevi za osudom agresije nisu bili dovoljno energični.

U vezi sa navedenim, oružana agresija prema podacima do kojih se dolazilo intenzivnim radom obaveštajno-bezbednosnih, diplomatskih i ostalih organa države i vojske, odvijala se prema precizno skrojenom planu Saveta NATO, od koga se, kako je agresija odmicala, značajno odstupalo.

Razrađene su četiri faze i tri zone u kojima su NATO snage dejstvovale na oko 900 ranije lociranih i definisanih ciljeva. Plan je obaveštajnim merama pravovremeno otkriven.

Na samitu NATO, na nivou ministara inostranih poslova, SAD su uspele da nametnu svoje viđenje nastavka agresije i da umanje značaj stavova i predloga ostalih članica Alijanse. U vezi s tim, neutralisani su i predlozi tzv. mirovne inicijative zemalja koje nisu članice NATO, pre svega Rusije.

Održavanjem sastanaka sa ministrima inostranih poslova susednih zemalja, u dva navrata, SAD su izvršile njihovu pripremu i pristanak za zatvaranje granica SRJ, kako bi bila sprečena svaka pomoć našoj zemlji, a prvenstveno resursa koji su u funkciji odbrane. Planirani su različiti aranžmani da se, pored ustupanja vazdušnog prostora i kopna, angažuju bojni potencijali nekih susednih zemalja u toku agresije kopnenim snagama.

Uporedo sa prebaziranjem i grupisanjem kopnenih snaga, a za potrebe agresije s kopna, agresor je preduzeo:

(1) izolaciju prostora Kosmeta – rušenje objekata na komunikacijama;
(2) odsecanje većeg dela teritorije Vojvodine rušenjem mostova na Dunavu;
(3) presecanje veze Srbije i Crne Gore, rušenjem pruga, mostova i puteva između te dve republike;
(4) stalno dejstvo po civilnim objektima na Kosmetu i njegovom okruženju, radi zastrašivanja stanovništva i pripreme i navikavanja javnog mnjenja u svetu na takva dejstva i žrtve civilnog stanovništva;
(5) pojačavanje intenziteta izviđanja zone Treće armije, prvenstveno prostora Kosmeta, kao i ubacivanje snaga za specijalna dejstva;
(6) koncentrisanje i pogranične provokacije izbeglog albanskog stanovništva, tj. pripadnika tzv. OVK;

(7) mobilizaciju delova oružanih snaga u Mađarskoj, Albaniji, Hrvatskoj, Federaciji BiH i SFOR u BiH;
(8) prisilno zadržavanje izbeglog albanskog stanovništva u kampovima u Makedoniji i Albaniji, kao i dejstvo po izbegličkim kolonama koje su se odlučile na povratak kućama, radi medijske kampanje i nasilnog povratka izbeglica kao živog štita u fazi otpočinjanja agresije s kopna.

Međutim, agresor je bio iznenađen jedinstvom Vojske, naroda i rukovodstva SRJ, što je na kraju rata i javno priznao.

Agresor je, na osnovu procena eksperata pre rata, procenio da će se postojeće različitosti i protivurečnosti u našoj zemlji otpočinjanjem agresije uvećati u svakom, pa i u medijskom pogledu.

Uviđajući da su te procene bile pogrešne, otpočeo je sa fizičkim uništavanjem infrastrukture i sistema informisanja i sa primenom ofanzivnih mera radi plasiranja dezinformacija i laži, reemitovanjem programa u susednim državama, organizovanjem TV i radio signala na srpskom jeziku, kao i bacanjem miliona letaka sa različitim porukama propagandnog karaktera radi razbijanja jedinstva naroda, izazivanja nezadovoljstva, širenja straha, panike, izazivanja unutrašnjih previranja, nereda, sukoba, pa i građanskog rata.

Tok borbenih dejstava od strane NATO

Paralelno sa izazivanjem i intenziviranjem krize na Kosovu i Metohiji, NATO je počeo planiranje i pripremu snaga za vazduhoplovnu operaciju, uključujući i listu budućih ciljeva na celoj teritoriji SRJ, kao i snaga za eventualnu kopnenu operaciju.

Na sastanku Kontakt grupe, 29. januara 1999. godine u Londonu, pokrenuto je pitanje dovođenja snaga NATO na Kosovo i Metohiju, radi primene mirovnog sporazuma. Predviđeno je da one budu jačine 25-30.000 vojnika.

Posle tog sastanka Savet NATO je ovlastio generalnog sekretara Alijanse, Havijera Solanu, da samostalno donese odluku o upotrebi kopnenih snaga na Kosovu i Metohiji. Na sastanku Kontakt grupe u Parizu, 14. februara 1999. godine, zahtevano je da se, u slučaju postizanja političkog dogovora u Rambujeu, na Kosovu i Metohiji angažuju mirovne snage NATO.

Do početka agresije na SRJ, NATO je u neposredom okruženju grupisao jake vazduhoplovne i pomorske snage. Kopnene snage su dovođene u Makedoniju pre i u toku agresije NATO na SRJ.

Dovođenje nacionalnih kontingenata članica NATO u Makedoniju i Albaniju bilo je kombinovano: vazdušnim transportom do aerodroma u Makedoniji i Albaniji i pomorskim putevima do grčkih i albanskih luka, a zatim železničkim i drumskim transportom do mesta razmeštaja.

Početkom marta, snage angažovane u Verifikacionoj misiji OEBS-a na Kosovu i Metohiji počele su sa intenzivnim uvežbavanjem radnji i postupaka planskog i organizovanog povlačenja sa Kosova i Metohije.

Ukupno bojno stanje kopnenih snaga iz agresorskih zemalja u Makedoniji, na dan početka agresije, bilo je oko 16.500 vojnika (od toga do 13.000 u borbenim jedinicama), 157 tenkova, 300 oklopnih transportera, 84 artiljerijska oruđa, 46 helikoptera (od toga 12 borbenih, 12 višenamenskih i 22 transportna) i 1.300 motornih vozila. Na dan agresije na SRJ, u Albaniji nije bilo borbenih snaga NATO, da bi se tokom rata te snage stalno povećavale.

Nanošenjem vazdušnih udara agresor nije mogao da realizuje postavljene ciljeve, pa je tokom agresije permanentno povećavao vazduhoplovne, pomorske i kopnene snage u okruženju.

Do obustavljanja agresije, kopnene snage agresorskih zemalja u Makedoniji narasle su na 20.000 vojnika i bile spremne za angažovanje na Kosovu i Metohiji radi tzv. održavanja mira. Borbeni delovi bili su ekvivalenta: 16 borbenih grupa sastava ojačanih bataljona (pet oklopnih, osam mehanizovanih, jedan vazdušnodesantni i dva padobranska) sa 302 tenka, 605 oklopnih transportera i borbenih vozila, 172 artiljerijska oruđa, 24 borbena i 22 transportna helikopera.

Na dan otpočinjanja agresije na SRJ, agresor je u Italiji na nosačima aviona (NA) u Jadranu imao: 431 borbeni avion iz 14 zemalja članica NATO, a u V. Britaniji šest aviona B-52.

Postojeće i dovedene vazduhoplovne snage bile su ekvivalenta: 10-15 skvadrona lovačko-bombarderske avijacije (LBA), 3-5 skvadrona lovačke avijacije (LA), 2-4 skvadrona strategijske i taktičke izviđačke avijacije.

Na kraju agresije vazduhoplovne snage u vazduhoplovnim bazama i na NA narasle su na oko 1.100 aviona, što je ekvivalent: 6-8 svadrona LA, 28-32 skvadrona LBA, i 2-4 skvadrona izviđačke avijacije.

Ratna mornarica NATO je na početku agresije na SRJ, u Sredozemlju i Jadranskom moru, angažovala 19 ratnih brodova (1 NA, 1 NHe, 1 PKP, 4 PP, 10 Rf i 2 DBR), 14 pomoćnih brodova, tri podmornice sa 11.770 mornara i 2.200 marinaca. Na brodovima je bilo ukrcano 42 aviona, 54 borbena i transportna helikoptera i 206 krstarećih raketa.

Pomorske snage bile su angažovane na izvršenju sledećih zadataka: obezbeđenju prevlasti na moru, pomorskoj blokadi i nanošenju udara sa distance.

Takvom koncentracijom i rasporedom pomorsko-vazduhoplovnih snaga u Jadranskom moru i Sredozemlju, kao i intenzivnim dejstvom krstarećim raketama na objekte po dubini teritorije SRJ, agresor je obezbedio veliku koncentraciju na otvorenom moru, vazdušnom prostoru i akvatoriji zone odgovornosti Ratne mornarice VJ. Istovremeno, blokirajući luke SRJ sprečio je manevar naših pomorskih snaga.

Tokom agresije brojno stanje pomorskih snaga 6.AF, NATO i ZEU menjalo se po broju i nameni brodova, pri čemu se posebno isticala namera da se obezbedi potpuna prevlast na moru. Najveća koncentracija ratnih brodova u Jadranu i Sredozemlju bila je između 35. i 60. dana agresije na našu zemlju.

U tom periodu bilo je angažovano: 35 ratnih brodova (84 odsto više nego na početku agresije): tri nosača aviona, jedan nosač helikoptera, četiri raketne krstarice, osam raketnih razarača, 12 fregata, tri desantna broda, dve raketne korvete, dve raketne topovnjače, šest podmornica i oko 25 pomoćnih i transportnih brodova sa 23.916 mornara. Na brodovima plovnih sastava nalazilo se ukupno: 105 aviona i 98 transportnih i borbenih helikoptera.

Operativni razvoj i pravci dejstva snaga NATO

Pomorski sastavi snaga NATO bili su formirani u taktičke grupe i plovne sastave 6. AF, NATO i ZEU. Tokom agresije, na krstaricama, razaračima i podmornicama u lanserima i u skladištima na pomoćnim brodovima, nalazilo se ukupno 668 krstarećih raketa, od čega je lansirano između 380 i 420.

Kopnene snage NATO bile su grupisane na pravcima koji iz Makedonije vode prema našoj zemlji i razvijene sa prednjim krajem koji je bio udaljen 5 km od granice sa SR Jugoslavijom. Razvoj jedinica KoV agresora i utvrđivanje u rejonima razmeštaja izvršeni su radi zaštite od mogućeg dejstva RV i PVO VJ i radi pripreme za eventualno izvođenje borbenih dejstava u kopnenoj operaciji. Postepeno su dovođene i grupisane kopnene snage u Albaniji, radi eventualnog sadejstva u kopnenoj operaciji.

Vazduhoplovne snage agresora bile su razvijene na postojećim bazama NATO u Italiji, Nemačkoj, V. Britaniji, Grčkoj, Španiji i Turskoj. Iz SAD u vazduhoplovnu bazu u V. Britaniji bili su predislocirani strategijski avioni bombarderi B-52 i B-1B, a avioni B-2 su poletali iz matičnih baza u SAD.

Početkom agresije NATO je od svih susednih zemalja SRJ dobio saglasnost za korišćenje vazdušnog prostora (VaP-a), pomorskih luka, vazduhoplovnih baza i druge potrebne infrastrukture za nanošenje udara po ciljevima u našoj zemlji. Na taj način obezbeđeno je dejstvo sa kružne osnovice, pri čemu se nastojalo da se čitav sistem PVO VJ učini neefikasnim.

Agresor je raspolagao izuzetno preciznim podacima o lokacijima elemenata vojne i civilne infrastrukture, što ukazuje na to da se dugo i svestrano pripremao za udare iz vazdušnog prostora. Svi stacionarni ciljevi su unapred locirani, snimljeni i memorisani. Za to su korišćeni sateliti, GPS sistem, izviđačka avijacija i avijacija za elektronsko izviđanje, agentura i bespilotne letelice.

Ciljevi su, pretežno, unapred dodeljivani posadama i oni su pre ulaska u naš vazdušni prostor imali tačne koordinate objekata koje treba da gađaju, što je naročito karakteristično za ciljeve iznad 44. paralele (severno od rejona Kragujevca).

Za dejstva po pokretnim objektima, tj. po jedinicama i sredstvima ratne tehnike u borbenom rasporedu na Kosovu i Metohiji, elemente su davali avioni J/STAR ili AWACS, koji su koordinate dobijali sa aviona RC-12D ili bespilotnih letelica.

Početnu listu objekata dejstava, agresor je sačinio pre oktobra 1998. godine. Ona je obuhvatala više od 600 objekata na teritoriji SR Jugoslavije. U početnoj fazi agresije ciljevi su bili pretežno elementi sistema PVO, VOJIN, elektronskog izviđanja i veze, a odredio ih je Savet NATO. U kasnijem toku rata, izbor ciljeva je prenet u nadležnost komandanta NATO za Evropu, američkog generala Vesli Klarka. Od tog vremena, uglavnom, dejstvovano je po civilnim objektima, u sklopu tzv. treće i četvrte faze koju su tajno nazvali „Apokalipsa".

Suprostavljanje Vojske Jugoslavije agresiji NATO

U skladu sa ciljem, obimom i intenzitetom vazduhoplovnih dejstava agresora, naše snage odbrane, pre svega VJ, vešto su zauzimale borbeni raspored, prilagođavale dejstva, menjale rejone rasporeda i primenjivale različite mere taktičkog i operativnog maskiranja. Atipičnost mera i efikasnost suprostavljanja zbunili su agresora, pa je NATO, pred svetom, sve više postajao neobuzdana vojna sila koja neselektivno dejstvuje po civilnim objektima, razara infrastrukturu i privredne kapacitete zemlje koji nemaju veze sa efektivima Vojske Jugoslavije i sistemom odbrane.

Vojska Jugoslavije je na vreme izvršila operativni razvoj na ratištu, vojištima, zonama i rejonima upotrebe snaga, a do početka agresije izvršena je delimična mobilizacija u skladu sa potrebama, koja je nastavljena i u početnim danima agresije. Najpotpunija mobilizacija je izvršena u jedinicama Treće armije, posebno u jedinicama Prištinskog korpusa, koji je izvodio borbena dejstva protiv šiptarskih terorističkih snaga tokom godine koja je prethodila agresiji.

Operativni i borbeni razvoj Treće armije a posebno Prištinskog korpusa, koji je bio značajno ojačan, izvršeni su nekoliko dana pre agresije, u tajnosti, koja je i neprijatelja iznenadila.

Izvršeno je blokiranje šiptarskih terorističkih snaga u njihovim glavnim rejonima baziranja: Podujevo, Drenica, Jablanica i Mališevo-Orahovac. Samo u tim rejonima nalazilo se 12.000-15.000 terorista.
Primena raznih lukavstava i maskiranja pri dovođenju jedinica bili su vrlo efikasni, tako da ni Misija UN sa Vokerom na čelu nije bila upoznata. Primer maskiranja dovođenja oklopne brigade (železnicom) tipičan je u tom smislu.

Naša zemlja, narod i Vojska herojskim opštenarodnim otporom agresiji, jedinstvom, duhovnom i moralnom snagom, odlučnošću i upornošću zadivili su svet. Biološki nagon za samoodržanjem, zatim, duhovne vrednosti, znanje i istrajnost, kvalitativna su vrednost i prednost koju agresor nije mogao da razume.

U toku agresije NATO na SR Jugoslaviju, Vojska Jugoslavije se, kao oružana sila, čiji je osnovni zadatak i ustavna obaveza bila da brani suverenitet, teritoriju, nezavisnost i ustavni poredak zemlje, suočila sa mnogostruko nadmoćnijim i u svetu najsavremenije naoružanim i opremljenim protivnikom.

Uporedo, u okviru priprema za suprostavljanje agresiji kopnenih snaga NATO i sa izvođenjem sadržaja PVO, VJ je bila prinuđena da izvodi i protivteroristička dejstva na Kosovu i Metohiji.
U istoriji ratova i oružanih sukoba nijedna vojska i policija nije na klasičan, tradicionalan i frontalni način uspela da se efikasno suprostavi snagama koje izvode teroristička dejstva. Imajući to u vidu, VJ je uspela da pravovremeno osmisli i doktrinarno reši način organizovanja i angažovanja komandi i jedinica u protivterorističkim dejstvima.

U realizovanju zadataka iz domena protivterorističkih dejstava starešine VJ pokazale su veliki profesionalizam, kreativnost, znanje i veštinu da u skladu sa situacijom organizuju snage i izvršavaju postavljene zadatke. Problem je bio utoliko složeniji kada se ima u vidu da je deo snaga odbrane morao istovremeno da izvodi borbena dejstva na frontu i protivteroristička dejstva u zoni odgovornosti.

S obzirom na to da su štiptarske terorističke snage bile opkoljene u navedenim rejonima baziranja početkom agresije, Prištinski korpus je uspeo da za desetak dana razbije, pod Vokerom reaktivirane, terorističke snage i spreči oružanu pobunu na Kosovu i Metohiji. Time je osujećen plan agresora da ga na Kosmetu dočeka oko 100.000 naoružanih Albanaca kao prvi ešelon.

Analizirajući situaciju, agresor pokreće oružane snage Albanije u kopnenu operaciju protiv naših snaga na Kosmetu. Snage Prištinskog korpusa, sa ojačanjima, uspevaju da razbiju delove OS Albanije koje su, značajno ojačane snagama OVK i specijalnim i ostalim jedinicama NATO, napadale na pravcima prema Đakovici i Prizrenu. Trpeći velike gubitke, OS Albanije su, zajedno sa specijalnim i mešovitim snagama NATO i njihovim komandantima i isntruktorima, zaustavljene na državnoj granici. Uspešno su osujećeni pokušaj proboja na liniji-pravcu: Junik-Đakovica (bitke na rejonu karaula: „Košare", „Morina", „Maja Čoban", „Deva", „Maja Zez", „Ćafa Prušit", „Mitar Vojinović"...), i vazdušno-kopnena bitka „Strela" na pravcu Paštrik-Prizren, gde su razbijene navedene snage, iako intenzivno podržavane tzv. tepih bombardovanjem NATO avijacije.

U izveštaju general-pukovnika Vladimira Lazarevića, komandanta Prištinskog korpusa u ratu, između ostalog je zabeleženo:

U Albaniji je bilo angažovano oko 10.000 vojnika iz SAD, V.Britanije, Italije, Francuske, Nemačke, Holandije i Danske.

Američki kontigent „Task Force Eagle" brojao je oko 5.300 ljudi, imao je vojnoobaveštajni centar i logističke jedinice, 24 borbena helikoptera „Apač", 22 oklopna transportera „Bredli", 15 tenkova tipa „Abrams" i borbene avione tipa A-10.

U Albaniji se, takođe, nalazilo oko 15.000 pripadnika OVK, kojima su sadejstvovale jedinice vojske Albanije i milicije, ekvivalenta 10-tak hiljada boraca. Obaveštajne aktivnosti kordinirali su pripadnici najačih zapadnih obaveštajnih službi, a formiran je i obaveštajni centar OVK na tromeđi SRJ, Albanije i BJR Makedonije.

Na teritoriji Kosmeta OVK je bila organizovana u nekoliko operativnih zona, a Glavni štab se nalazio u okolini Orahovca. Ukupne snage pred sam početak agresije procenjene su na oko 25.000 terorista-boraca. NATO je ozbiljno i vrlo temeljno planirao angažovanje ovih snaga kao tzv. unutrašnju komponentu, koja bi udarima po jedinicama VJ sa leđa, u krila i bokove, borbenim dejstvima iz pozadine, razvlačila snage, nanosila gubitke i stvarala osnovicu za izvršenje taktičkih i operativnih helikopterskih desanata, a zatim i za kopnenu operaciju sa fronta. Međutim, prevarili su se, navedene terorističke, vojno organizovane snage nisu bile na zahtevanom nivou.  

Uspesi VJ u mnogome su uticali da agresor odustane od planirane operacije kopnenim snagama. Svakako, to nije bio jedini razlog odustajanja. Na prostoru Kosova i Metohije (zona Prištinskog korupusa) bilo je koncentrisano oko 100.000 naših ljudi, boraca pod oružjem, sa oko 20 jedinica ranga brigade, plus naoružano stanovništvo.

Pored toga, za vatrenu podršku na Kosmetu angažovano je više od 300 tenkova, 260 artiljerijskih oruđa i oko 180 oruđa za protivoklopnu borbu. Stoga bi kopnena operacija NATO doživela potpuni neuspeh da je bila izvedena onako kako je planirana. To su dobro znali stratezi Alijanse. Tome u prilog govori i činjenica da je data prava uzbuna u komandi NATO kada su zarobljena tri njena pripadnika, koja su kasnije oslobođena.

Strategijski i operativni razvoj VJ, sukcesivno i srazmerno stepenu ugrožavanja, realizovan je na celom jugoslovenskom ratištu.

Komandant Prve armije, general-pukovnik Srboljub Trajković, je u svom ratnom izveštaju, između ostalog, zapisao: „Preduzimane su opsežne mere radi suprotstavljanja kopnenim snagama agresora, pri čemu su delimično korišćena iskustva iz prethodnih ratova. Zapravo, borbeni položaji jedinica i vatreni položaji artiljerije, bili su približno na istim linijama i pravcima, kao tokom Cerske bitke u njenoj defanzivnoj fazi. Zahvaljujući maksimalnom angažovanju komandi svih nivoa, predviđeni deo potčinjenih jedinica relativno brzo je uspeo da iz mirnodopskih pređe na ratni kolosek, pre nego je agresor počeo sa napadima na našu zemlju."

Posebno su karakteristična dejstva RV i PVO, kao jedna od snaga VJ koja se uspešno suprostavila nadmoćnijem agresoru. Svakako, treba naglasiti da je, s obzirom na odnos vazduhoplovnih snaga, težište našeg suprotstavljanja bilo na snagama PVO, pri čemu treba istaći herojske podvige naših pilota. Umešnim komandovanjem i taktičkim postupcima, obezbedili smo stalno praćenje situacije u vazdušnom prostoru, otkrivali namere agresora i efikasno parirali njihovim dejstvima.

Pri tome, agresoru su naneti za njega neprihvatljivi gubici, koje je nastojao da prikrije pred sopstvenom i svetskom javnošću.

Komandant Ratnog vazduhoplovstva i PVO, general-pukovnik Spasoje Smiljanić, u vrlo iscrpnom izveštaju, naglasio je i sledeće: „U složenim uslovima prevlasti neprijatelja u vazduhu, naša avijacija je izvršila 248 letova, od kojih je 36 bilo sa vatrenim dejstvom... Na svako pojavljivanje aviona-lovaca MiG-29 u vazdušnom prostoru, udarne grupe Alijanse dobijale su naređenje da napuste prostor i izađu iz dometa raketa naših lovaca. I neprijateljski lovci su izbegavali blisku vazdušnu borbu sa našim lovcima MiG-29, da bi koristeći premoć svog oružja sa distance dejstvovali."

Borbeni moral naših boraca bio je jedan od značajnih prepreka za agresora. Najveći deo pripadnika naših snaga izražavao je visok stepen spremnosti i odlučnosti, kao i uverenje u mogućnost uspešne odbrane zemlje od moćnog agresora. Bezbroj je primera herojstva vojnika i starešina, kao i uzajamne pomoći i požrtvovanja. Na to agresor nije računao, odnosno pogrešno je procenio da će slomiti slobodarski duh našeg naroda.

Umešnim komandovanjem, veštim operativno-taktičkim postupcima, časnim izvršavanjem zadataka i visokim patriotizmom vojničkog i starešinskog sastava, pripadnici Vojske Jugoslavije uspešno su izvršili svoju ustavnu ulogu u odbrani otadžbine.

Komandant Ratne Mornarice VJ, admiral Milan Zec je, pored ostalog, u svom izveštaju konstatovao: „Snage RM sa svim raspoloživim borbenim potencijalima, bile su spremne za odlučujući boj na moru...Dejstva po površinskim brodovima neprijatelja nisu izvođena, jer su neprijateljski brodovi manevrisali van dometa raketnog naoružanja, čime je pokazan respekt prema snazi oružja RM VJ i borbenom moralu ljudstva."

Kao osnovna iskustva iz rata, mogu se izvojiti sledeća:

(1) čovek je i dalje bitan faktor oružane borbe-rata;
(2) evidentan je sve veći uticaj materijalno-tehničkog faktora na pripremu i izvođenje sukoba;
(3) došlo je do bitnih promena u shvatanju prostora i vremena kao faktora oružane borbe (ti faktori se sve više pokazuju kao okolnosti u kojima se borbena dejstva izvode, nego kao stvarni uticaj na njihov tok, a što je, prvenstveno, posledica jačanja uticaja materijalno-tehničkog faktora);
(4) Vojska Jugoslavije nije iznenađena na strategijskom, operativnom, pa čak ni na taktičkom nivou (pravilno su procenjeni vreme početka agresije, jačina i način dejstva agresora);
(5) srazmerno narastanje ratne organizacije VJ i pravovremeni operativni razvoj, posebno snaga na prostoru Kosova i Metohije, bili su jedna od strategijskih prednosti nad agresorom;
(6) pravovremeno razbijanje snaga tzv OVK bila je jedna od strategijskih prednosti nad agresorovim planom razbijanja VJ i drobljenja SR Jugoslavije;

Dok je komandant Druge armije, general-pukovnik Milorad Obradović, istakao: „Komande i jedinice Armije u toku agresije na SRJ izvršile su uspešno sve postavljene zadatke: zaštita ljudi i materijalnih sredstava od dejstava iz vazdušnog prostora, manevar snagama i sredstvima strategijskog značaja pokretom jedinica i raseljavanjem ratnih materijalnih rezervi, obezbeđenje državne granice, borbu protivu šiptarskih terorističkih snaga, mobilizaciju 80% ratne Armije, osposobljavanje ratnih jedinica za izvršavanje namenskih zadataka, uređenje zona-rejona odbrane, kontrola teritorije, očuvanje jedinstva i borbenog morala, suprostavljanje sinhronizovanoj neprijateljskoj aktivnosti, neprekidno pozadinsko obezbeđenje."

Kao osnovna iskustva iz rata, mogu se izvojiti sledeća:

(1) čovek je i dalje bitan faktor oružane borbe-rata;
(2) evidentan je sve veći uticaj materijalno-tehničkog faktora na pripremu i izvođenje sukoba;
(3) došlo je do bitnih promena u shvatanju prostora i vremena kao faktora oružane borbe (ti faktori se sve više pokazuju kao okolnosti u kojima se borbena dejstva izvode, nego kao stvarni uticaj na njihov tok, a što je, prvenstveno, posledica jačanja uticaja materijalno-tehničkog faktora);
(4) Vojska Jugoslavije nije iznenađena na strategijskom, operativnom, pa čak ni na taktičkom nivou (pravilno su procenjeni vreme početka agresije, jačina i način dejstva agresora);
(5) srazmerno narastanje ratne organizacije VJ i pravovremeni operativni razvoj, posebno snaga na prostoru Kosova i Metohije, bili su jedna od strategijskih prednosti nad agresorom;
(6) pravovremeno razbijanje snaga tzv OVK bila je jedna od strategijskih prednosti nad agresorovim planom razbijanja VJ i drobljenja SR Jugoslavije;

(7) kao iskustvo se, svakako, može navesti i potreba za kritičkim preispitivanjem stvarne uloge i procentualne zastupljenosti pojedinih vidova, rodova i službi u Vojsci Jugoslavije;
(8) pokazalo se kao značajno iskustvo da, bez obzira na stvarnu snagu, NATO ne sme u konačnom da pokreće kopnene snage u klasičnom smislu zbog neprihvatljivih gubitaka, izuzev ako dođe do predaje protivnika ili se za kopnena dejstva obezbedi angažovanje trećih zemalja; i
(9) najvažnije iskustvo iz ovog rata je da se snaga i moć odbrane države zasnivaju na jedinstvu naroda, rukovodstva i vojske.

U toku agresije NATO na SRJ izvršeno je 27.000 avio poleta, od čega 8.200 sa vatrenim dejstvom, bačeno je oko 23.000 tona ubojnih sredstava, dejstvovano sa oko 1.000 krstarećih projektila. Na početku agresije snage NATO su angažovale 371 vazduhoplov (210 iz SAD i 161 iz savezničkih zemalja), da bi taj broj pred kraj agresije narastao na 1100 aviona, od čega 850 borbenih.

NATO je porušio više od 50 mostova, 36 objekata na komunikacijama, onesposobio preko 470 km puta i 595 km pruga kao i 5 aerodroma za civilni saobraćaj.

Pored toga, dejstvujući po civilnim objektima i infrastrukturi, NATO je uništio i oštetio veći broj: TV i radio-centara, predajnika, repetitora, pošta, telefonsko-telegrafskih stanica (Avala, Kopaonik, Cer, Ivanjica, Čot...), oštetio 53 bolnice, više od 300 škola, zgradu Ambasade NR Kine; uništio i razorio stambene objekte (Aleksinac, Ćuprija, Surdulica, Niš, Novi Pazar...).

Ali, nije nas savladao. Naši ukupni vojnički gubici u ljudstvu i borbenoj tehnici, za vreme svih sedamdeset osam dana ratovanja iznosili su, prema svetski priznatim kriterijumima, tačno onoliko koliko je predviđeno za samo jedan dan rata.

***
Tako se vodila borba na život i smrt te 1999.godine. Za slavu i čast, za slobodu.

A danas?

Ne raspolažemo legendarnim armijama i korpusima koje smo ugasili nakon više od 150 godina slavne tradicije i tekovina. Otišlo je u zaborav skoro 450 hiljada hrabrih ratnika koji su u svakom trenutku znali svoje ratno mesto, jedinicu i ulogu u odbrani. I bili spremni da daju svoj život za domovinu.
Sada smo spali na manje od 70 hiljada boraca, od kojih je najmanje polovina (i onih u miru i onih koji čine tzv aktivnu i pasivnu rezervu), plaćena da vodi bitke u „misijama".

Danas smo „partneri" u najvišem IPAP stadijumu sa onima koji su nas krvožedno razarali 90-tih i spremamo se za mirovne i borbene operacije širom sveta. Na istoku, u pravcu bratske Rusije.

Neka je hvala i slava poginulim herojima odbrane i civilima koji su položili živote.   

ODNOS SNAGA U AGRESIJI

PREGLED SNAGA NATO U BJRM    

GUBICI NATO SNAGA U AGRESIJI

Goran Jevtović