Događaj koji ću pamtiti

Balkon je ostao pust. Godine prolaze i događaji polako postaju požutele stranice dnevnika. Samo neki koji su bili veoma važni, tužni ili radosni ostaju dugo u sećanju.I ja se sećam jednog takvog. Bila sam veoma mala, imala sam možda četiri – pet godina. Roditelji me nisu puštali napolje. Mogla sam da izađem samo na balkon. Kao i svako drugo dete volela sam da se igram. Imala sam mnogo igračaka, više nego sva deca u zgradi. Ali ti moji vršnjaci imali su nešto više od mene, imali su slobodu.

I tako, jednog dana dok sam rasturala igračke po terasi, jedna loptica se otkotrljala do ograde. Baš kad sam prišla da je dohvatim, susedovo dete je palo i počelo da plače. Da bih bolje videla, proturila sam glavu između šipki na ogradi. Dete je i dalje plakalo, a ja sam zurila u njega. Ko zna koliko bih ga tako gledala da me mama nije pozvala. Htela sam da izvučem glavu, ali nisam uspela. Pokušala sam ponovo, okretala glavu, ali ni to nije pomoglo. Počela sam da plačem. Mama dotrča da mi pomogne. Pokušala je da me oslobodi i na kraju se odmakla bespomoćna. A ja sam i dalje plakala iz sve snage.

Mama pozva i tatu u pomoć. Dođe i baka a za njom i deka. Svi su bili nemoćni. Počeše i susedi da se okupljaju. I u tom sveopštem uzbuđenju i pometnji, ja sam uspela nekako i sama da se oslobodim. Od tog dana puštali su me u dvorište sa ostalom decom. Stekla sam tako slobodu i mogućnost druženja sa svojim vršnjacima. Balkon je ostao pust.

________________________________

Događaj koji ću pamtiti  

Mnogi zanimljivi događaji su obilježili moje djetinjstvo. Oni su ponekad neobični, a često i prekriveni velom straha. Najduže ću pamtiti dan kada sam prvi put otišla na planinarenje.

Kada sam imala devet godina, otišla sam na Prokletije. Jedan dio te planine prekriven je gustom šumom. Sve je mračno jer sunčevi zraci ne prolaze kroz guste grane drveća. U toj mračnoj šumi raste raznobojno cvijeće i druge biljke. Pored toga postoji jedan uski puteljak namijenjen za planinare.

Sve je bilo dobro dok nijesam ugledala šumske jagode. Mamio me je njihov sočan izgled i neodoljiv miris. Željela sam da ih probam, pa sam zaostala iza grupe. Kad sam se okrenula, vidjela sam da sam sama. Počela sam dozivati planinare, ali niko me od njih nije čuo. Sjela sam na obližnji kamen i ugledala livadu punu šarenog cvijeća, otišla sam da ga uberem. Dok sam brala cvijeće, zaboravila sam da sam izgubljena. Ovoga puta sreća je bila na mojoj strani. Planinari su me ubrzo pronašli. Bila sam jako srećna.

Od ovog putovanja sam naučila puno, a jedna od najvažnijih stvari je da se na nepoznatom prostoru ne treba odvajati od starijih.

________________________________

Događaj koji ću pamtiti  

Bio je lep sunčani jesenji dan, a ja sam sa nestrpljenjem očekivala trenutak kada ću sa razredom i učiteljicom poći na izlet. Hodajući ka izletištu veselo smo razgovarali i jedva čekali da stignemo do etno parka Tulba. Uspon je bio visok i naporan, a mi smo kao vrapčići stalno zapitkivali učiteljicu jel ima još puno? Prizor koji smo uskoro ugledali oterao je i najmanji bol u nogama i obrisao i poslednju kap znoja. Lišće na krošnjama šumice veselo je treperilo kao da je htelo da nam poželi dobrodošlicu.

U srcu šumice nalazi se etno selo koje kao da nas je vratilo u neko prošlo doba. Mnogo sam želela da uđem u muzej ali to je ostala samo neostvarena želja. I ovoga puta moje nestašno detinjstvo prekinulo je lepotu tog dana. Sa drugovima trčala sam po šumici i sama ne znam kako osetila sam jak bol na ruci, da, tog trenutka kamen je bio na pogrešnom mestu. Pogled mi je pao na moj prst, o ne, opet isto, strah, a mame nema tu ali tu je jedno milo lice, jedna nežna ruka koja menja maminu, da, to je ruka moje učiteljice. Bol je bio veliki ali ruka učiteljice koja me je mazila sve je to ublažila. Čekala sam mamu, ubrzo je došla po mene, bila je zabrinuta ali i hrabra kao i uvek. Bilo mi je teško da ostavim drugove koji su bili pored mene. Otišle smo u dispanzer, a onda u bolnicu.

Tada su svi strahovi nestali, znala sam da idem kod najboljeg doktora. Imala sam osećaj da je srećan što me vidi ali isto tako i tužan zbog razloga koji me je tu doveo. Znam da sam mu obećala da više nikada neću doći zbog povrede, a eto sad sam prekršila dato obećanje. Sve je ovo teško i bolno za mene, mamu, učiteljicu, drugove i doktora, a ja svima kažem, sve će biti uredu kad sam u rukama mog belog oblaka, doktora. Biće ovo događaj koji ću pamtiti celog života i biću zahvalna učiteljici za njena milovanja, doktoru za njegovu humanost, Igoru, Aleksi, Nikoli, Petru, Sanji, Oliveri i Ivani što su pravi drugovi i odmah su zvali da me pitaju kako sam i došli da me obiđu. Hvala najboljoj učiteljici na poseti, to mi je dalo snagu da izdržim.

________________________________

Događaj koji ću pamtiti  

Biti čovjek nije samo privilegija, već i velika, plemenita dužnost. Ja sebe ne smatram nadmoćnom, zato što sam čovjek, već sam beskrajno počastvovana time što imam priliku da pružim pomoć stvorenjima slabijim od sebe. Još od malena osjećam tu jaku privrženost, ljubav i razumjevanje prema životinjama. Smatram da svako biće, ma koliko malo i sićušno ono bilo, na ovom svijetu ima svoj smisao i ulogu.

Bilo je to one famozne zime, kad je snijeg napadao i do dva metra. Izašla sam iz kuće, još u pidžami, da se divim tom savršenom, čistom sniježnom bjelilu, kao u bajci. Najednom, pažnju mi je privukla mala, sivkasta, sklupčana grudvica. Prišla sam i ugledala sam malog ptića, koji je, pretpostavljam, ispao iz gnijezda. Ustuknula sam i zapitala se da li je uopšte živ. Čučnula sam kraj njega i stavila ruku na njegovo malo, nje- žno tjelašce. Osjetila sam slabašne otkucaje srca i teško disanje. Uzela sam ga nježno u naručje i uvela ga u kuću. Stavila sam ga pokraj šporeta, gdje je pucketala vatra. Davala sam mu pšenicu, zrno po zrno, kako bi se što prije oporavio. Pronaša sam malu kutiju od cipela i ubacila mu nešto hrane. I tako je cijeli dan protekao u mojoj bezrezervnoj ljubavi i brizi o ptiću.

Čim sam se ustala, otišla sam kod njega. Ležao je u kutiji, ukočen i hladan. Nijesam mogla da vjerujem, nadala sam se da je to samo ružan san. Pokušavala sam da ga oživim na sve načine, molila Boga da se desi čudo. Ali, ne, ništa nije pomoglo. Srce mi je bilo skrhano, osjećala sam veliki bol, čak i krivicu, mislila sam da je bilo nešto što sam mogla da učinim. Da bdim nad njim cijelu noć i dan, da čuvam njegovu javu i san. Iako je moja bol bila velika, tješila me je jedna misao – da je sa ovog svijeta otišao nahranjen, topao i okružen pažnjom i ljubavlju. Kažu da ni list ne padne sa grane, a da Bog ne zna za to, i zato se najiskrenije nadam da je Bog našao mjesto za njega, u raju.

Tvrdim da za ljubav nije potrebno vrijeme. Za ljubav je dovoljan i jedan tren. Ptić je u mom životu bio jedan dan, ali to je bilo dovoljno da zauvijek ostavi trag u mom srcu i da ga nikad ne prepustim zaboravu.