Draga ličnost iz mog detinjstva

U mom životu najveću vrednost predstavlja porodica. Porodica je najveće blago. Bez nje ne vredi ni bogatstvo ni znanje. Moja sestra zove se Milica, ona je najmlađi član naše porodice. Milica ima devetnaest meseci. Ona ima kratku, uvijenu, smeđu kosu, svetao ten, tamnoplave oči, male bele zubiće i buca je.

Često oponaša Vula našeg brata i mene u onome što radimo i tada pravi smešne grimase. Kada je neko pita, "Kako je Mica ljuta?" ona skrsti rukice i naprći svoja mala ustašca. Dok sam kući ona i ja zajedno radimo mnoge stvari. Zajedno idemo u šetnje, čitamo knjige, igramo se jurke, žmurke, učimo kako se koja životinja oglašava... Sa druge strane nije sve tako savršeno. Ponekad me ujede. Rasturi Vulu igračke. Uprlja sve dok jede. Mislim da će Milica imati veliki značaj u narednom delu mog života i da ćemo zajedno stvarati Mnoge lepe uspomene.

Napisala Anđela Karlica 4-1

________________________________

Draga ličnost iz mog detinjstva 

Kada pomislim na dragu ličnost iz mog detinjstva prvo što mi padne na pamet je moj deda. On nije živ, ali u kući često pričamo o njemu. Moj deda se zvao Dušan. Imao je sedu kosu, plave oči. Bio je srednje visine. Ja se ne sećam, ali mama kaže da me je on učio prvim koracima. Ono čega se ja sećam su naše duge šetnje. Voleo je životinje, a posebno pse, i to je čudo jedno, gde god smo videli nekog psa on je trčao prema nama. Deda ih je mazio, a mene je učio da ih se ne plašim i da budem dobra prema njima. Možda je zato moja omiljena životinja pas. Prve jagode i trešnje on je donosio. Najlepše poklone sam od njega dobijala. Verovala sam da on može svaku želju da mi ispuni. Znam da me je mnogo voleo. Uspomene i sećanja na njega mi pomažu da ga nikad ne zaboravim.

Napisala Neda Đurović 4-1

________________________________

Draga ličnost iz mog detinjstva 

Moji članovi porodice su mi mnogo dragi, ali član porodice sa kim se najviše zabavljam je moja baka. Moja baka ima tople braon oči i sivu kosu. Ona nije puno visoka, ustvari višlja je od mene. Voli da nosi marame šarenih boja. Često su marame sa cvetovima. Nosi košulje na tufne i dugačke suknje. Moja baka me često zabavlja pričajući mi razne, stare, smešne priče. Leti dok su dani lepi i topli sestra, baka i ja idemo u šetnju. Posle odemo do jednog hrasta gde sedimo i pričamo priče. Osim igranja sestra i ja pomažemo baki u bašti. Nekada joj pomažemo da okopa cveće. Ona voli da gleda strane serije. Moja baka je najbolja baka na svetu i ja je mnogo volim.

Napisala Jelena Filipović 4-1

_______________________________

Draga ličnost iz mog detinjstva 

Da li postoji lek za neizmernu bol koja mi probada srce? Hoće li zauvek ovako biti, ili će doći taj trenutak kada ću ga ponovo zagrliti, poljubiti i reći koliko mi nedostaje... Nedostaje mi njegova blizina, njegova ruka i njegove reči koje su mi davale snagu... I sada, kada pogledam nazad, vidim srećno dete koje se igra sa svojim dedom. Junakom svog detinjstva, a to dete sam ja...

Bio je snažan čovek, hrabar i pomalo tvrdoglav... Zvao se Stevo. Znam da me je najviše voleo, iako je teško pokazivao ljubav. U njegovom strogom pogledu nalazile su se reči, ogromna ljubav koja polako pliva ka površini... I osmeh koji sam mu ja mamila na lice... Kupovao mi je sve što bih poželela, da je mogao i zvezde sa neba bi mi skinuo... Samo da nisu toliko daleko! Bio je moj uzor, moj junak, kojem sam se divila. Njegovoj snazi, hrabrosti i volji za životom. Voleo je da zbija šale i da me zasmejava, pravi smicalice babi, da bi mene nasmejao, a posle bi mi prepričavao svoje dogodovštine iz detinjstva. Zašto je otišao? I zašto znam da se nikada neće vratiti? Volela bih da imam odgovore na ova pitanja, ali nemam. Nisam verovala da je teško, da neko može ovoliko da nedostaje, da mi fale njegove reči, fali mi osmeh i zagrljaji. Sve te uspomene ponekad me plaše i stvara se strah da bi opet izgubila osobu koju volim, suze mi niz
lice klize.

Ali onda se vraćam u tu surovu realnost. Gde su svi oko mene srećni. Sve suze sveta saprala je kiša, a posle nisam sigurna ni da sam plakala. Ipak vraćam se svom stvarnom životu, a u sebi i dalje tražim tok do luke sreće. Uveče kad padne noć, dugim satima; sakati srce; kad se setim svega, zaustaviću vreme, kazaljke će stati, a kosmos će čekati, samo da umem da te vratim, a znam da nema dalje, sve je laž. Ćutim i zadržim u sebi sve što osećam. Kad tako ode jedna osoba, uvek ostaju uspomene, pamte se lepe stvari koje će zauvek ostati u srcima. Jer znam da me čuva i da me gleda, iako ja njega ne vidim, znam vidi on mene.

Napisala Nikolina Rekić 4-3

________________________________

Draga ličnost iz mog detinjstva  

Moje detinjstvo je puno meni dragih ličnosti, ali kao i svako drugo dete imam one najvažnije i najdraže. Jedna od njih je i moj tata. Moj tata se zove Nenad, ima crnu kosu i braon oči. Omiljeni sport mu je fudbal.

Stil oblačenja mu je sportski, a omiljena životinja mu je konj. Ima četrdeset dve godine i već dugo je zaposlen u jednoj građevinskoj firmi u kojoj ga svi veoma poštuju i vole. Mnogi su mu postali prijatelji i često ga posećuju. Mnogo i svakodnevno radi, a to mi se nimalo ne sviđa. Sa mnom provodi sve svoje slobodno vreme pregledajući mi domaći ili objašnjavajući mi neku novu lekciju iz matematike. Njemu je jedino nedelja neradni dan, ali i nedeljom uvek nešto radi. Pomaže po kući, radi nešto napolju ili igra igrice na kompjuteru. Volim svog tatu, a iz kojih razloga to ne mogu da nabrojim jer bi mi potrebna cela sveska da bih sve napisala.

Napisala Marija Vitas 4-3

________________________________

Draga ličnost iz mog detinjstva  

Mnogo dragih ličnosti ostalo je u sećanju iz moga detinjstva, a jedna od najvećih je moj deda. Moj deda se zvao Stanko. Imao je kratku, sedu kosu i zelene oči. Njegove oči kao da su znale da govore. Uvek kada bi me pogledale, jasno bi mi rekle da me vole. Najviše sam voleo kada ostane kod kuće, jer se tada po ceo dan igra sa mnom igrice, koje smo po ko zna koliko puta igrali u toku dana.

Sećam se kako se sa mnom smejao, toliko glasno, da taj glas još uvek mogu da čujem. Mog dedu su svi voleli. Bio je omiljen lik za svu decu u kraju. Kada sam krenuo u prvi razred, uvek me je čekao ispred škole, raširio obe ruke i obavezno me poljubio u kosu. Uvek bi mi govorio da sam ja njegov život, i njegova najveća radost. I on je bio moja najveća radost. Njegove ruke bi me obradovale svakoga dana. Uvek su mi donosile igračke, slatkiše, i uvek bi mi dale aplauz za bilo kakvav potez. Bio sam najsrećnije dete na svetu, dok me jednoga dana nije presekla najtužnija vest. Moj deda Stanko imao je 65 godina kada me je ostavio. Nisam želeo da prihvatim istinu koja me je mnogo rastužila. Kako je moguće da me neko ostavi, neko koga toliko volim? Pamtiću svoje detinjstvo kao jedan najlepši san. Mog dedu nikada neću zaboraviti. On će u mom sećanju ostati zauvek nasmejan i drag.

Napisala Aleksa Ilić 4-3

________________________________

Draga ličnost iz mog detinjstva 

Svi mi imamo drage ličnosti. To su naše mame, tate, deke, naše lepe seke, braća... Meni je draga ličnost i moja domišljata, lepa, pametna učiteljica sa kojom sam pola dana, ali ipak kada se vratim iz škole, najbolje je videti mamin lep, topao osmeh.

Ona je visokog, lepog rasta i veoma je vredna. Kada me ona pogleda svojim očima to je lepše i vrednije nego cela radnja igračaka. Osmeh joj je kao toplo sunce koje uz sreću obasja ceo moj svet. Kada plače iz njenih lepih plavih očiju pada bistra rosa, a kada je srećna ona se smeje i obasja svetlom sve. Njene oči su dva potoka koja teku i nose sreću od ćoška do ćoška, a njena usta crvena kao lepa, rumena ruža. Kada je vidim ja osećam toplinu. Ona se ne može uporediti sa najboljom drugaricom i najboljim drugom.

Ja volim i moga tatu ali bez mame ja ne bih postojao i ne bih nikad ni došao na svet. Kada bi me neko pitao ko mi je najdraža osoba, teško bi mi bilo da na to odgovorim, ali bih ipak rekao da je to moja mama. Kada me sačeka iz škole kroz mene dobrota sine, zasvetli cela škola. Zamiriše svaki cvet, zima se pretvori u leto, a mraz nestane. Jak severac se pretvori u prijatan povetarac, kad ona zažmuri tad bare nestanu, a srne pobegnu od vuka. Sve je to lepota, dobrota, svežina njenog blagog osmeha.Kada te moja mama zagrli ti onda skačeš od sreće. Ona se ne može uporediti sa mravom jer je ona sto puta vrednija od njega. Kada te mazi ti si taj kome je u tom trenutku ona dala sreću. Ali nekad nešto i ne bude u redu, kad ja nisam dobar ili kad dobijem lošu ocenu. Ja znam i to mi je u srcu da i kad me grdi ona me sa jedne strane voli. Ja sam tužan kada ne mogu da joj nešto ispunim ali joj se uvek izvinim jer to barem uvek mogu da uradim. Tužan sam i kada je bolesna ali je bodrim i pričam lepe reči da mi ona ozdravi. A kad sam ja bolestan ona celog dana sedi pored mene i čvrsto me drži za ruku da bih tako pobedio bol i bolest. Volim kada dobijem peticu da me opet zagrli svojim toplim osmehom da me najlepše zagreje. Mnogo mi se dopada kada se smeje i vidim njene lepe zube koji liče na lepe svetlucave dijamante. Kada sam bio mali ona se trudila kad porastem da imam sve što je potrebno za život. Ona me ponekad ne pusti da se igram napolju ili da idem sa dekom i bakom u grad, ali sve to je za moje dobro.

Ja imam puno dragih ličnosti ali verujte mi da je moja mama najbolja ličnost u mom lepom, dobrom, maštovitom detinjstvu.

Napisao Petar Pejić 3-4 OŠ Momčilo Popović Paraćin