Hamlet i Ofelija, sukob sa svetom

Hamlet u sukobu sa sobom i svetom oko sebe

On se bori da odgovori i svojoj savesti i svojoj dužnosti, bori se, i umirućii pobeđuje.

Mračni, srednji vek Zapada, bremenit sukobima vere, morala, poštenja i laži, siromašnih i bogatih, licemerja i primitivizma, satiranja i ubijanja, surove borbe za moć i vlast, da bi u sledećem trenutku tog zemaljskog pakla neki novi silnik još surovije ispisao novi krug. U tom zaleđu surovih strasti, bratoubistva i preljuba, izdaja i podvala, u bujuci događanja, stvarala se suprotnost svemu – želja za redom, poštenjem, promišljenošću i ljubavi. I ma kako neznatna i tragična, više pojava nego lik, više pravda bogova koji su ga stvorili i vodili, ovekovečiće njegovu kob.

Mladi Kraljević u doma strica kralja, prejako oseća gubitak oca, slutnju da tu nije njegov dom, daleki nagoveštaj da tragedija tek počinje. Ne želi da vidii sve to, pripreman za neki prirodan red gde se presto dobija nasleđem, a pravedno vlada. U bujici dvosmislenosti, prijatelja iz mladosti spremnih za izdaju, on nalazi sebe, ali nasleđe i dužnosti nalažu da i dalje bitiše tu.

Možda mu je Horacije samo prijatelj, sa njim se prvo susreće. On mu uz mnogo mistike nagoveštava istinu o smrti oca. Nespreman za taj način života, ne uspeva da jasno prepozna svoja očekivanja i postupke. U beznađu i besmislu, pogođen gubitkom oca, moralnim padom majke, surovim ponašanjem strica, želje za osvetom, ljubavi i bolnog prezira prema majci, odlučuje da se štiti ludilom.

On je poeta, nije krvnik, u njemu postoji odlučnost, želja za ljubavlju i obaveza osvete. On postaje bolno svestan istine da je Klaudije otrovao kralja zbog prestola, moći vlasti ili bračne postelje, ni sam nije siguran. On zna da je tim saznanjem potpisao presudu sebi, prineo sebe na oltar dužnosti. U njemu nema jasne mržnje prema stricu, i ma kakos e zaklanjao ludilom, oseća da mu sprema zamke. Ne plaši se. Odbacuje od sebe sve što ga može sputavati. Ne zamera Ofeliji na neuzvraćenim osećanjima, a kroz majčinu izdaju i pad oprašta se od svoje ljubavi, sa izgovorenom kletvom.

Tragedije slede, a sve to kida tanane niti pesničkih želja i osećanja i boli mnogo. Mora ostati jak, neće oplakati smrt Ofelije, neće se kajati za Polonija, zahvalije Bogu što je izbegao stričevu zamku na brodu ali neće žaliti poginule drugove koji su učestvovali u tome. Samo će znati.

Prihvata dvoboj sa Leartom, svestan podvale. Zna samo da stric mora umreti. Nije ispio čašu vina koju mu je namenio kralj, ispila je majka, i neuništivom majčinskom ljubavlju upozorila Hamleta na otrov.

Možda je shvatio i oprostio. I majčina smrt, osećaj bola ali i otrov koji se sa mača razliva njegovim telom, sve se u njemu poravnalo, sve došlo na svoje mesto. Sukobi i nepravde su rešeni. A on, umirući Kraljević, u suzama poslednjeg prijatelja Horacija vidi svoj odraz postojanja. I skoro sa radošću odlazi u svoj mir.