Ima nečeg lepog u tome što se živi

Život je neprocenjiv.

Beskrajni ciklus vremena ispunjen srećom, radošću, bolom i patnjom. Čovek započinje svoje učešće u igri života rođenjem i sam bira svoj put – da li će iz te igre izaći kao pobednik ili kao gubitnik. Jedna stvar je sigurna – igra se u jednom trenutku mora završiti. Šta je ono što čini tu igru zanimljivom?

Šta je to što život čini vrednim življenja?

Čovek se rađa kao tabula rasa, neispisana tabla, a kreda je u njegovim rukama. Može je ostaviti praznu, može je išvrljati, a može je pretvoriti i u remek-delo. Iz svih drugih života čoveku ostaju primeri, pouke, dovršena i nedovršena dela koja mu predstavljaju vodilju i upozorenje. Život ne čine planovi o sreći, već sve ono suprotno tome, sve ono što čoveku donosi bol i patnju i unosi nemir u njegov život. To je ono što tera čoveka da se bori i prevazilazi prepreke, i razbija monotoniju koja bi usledila kada bol i čemer ne bi postojali.

Život je put čoveka ka samome sebi. Ako čovek nađe i spozna samoga sebe, onda je spreman da se suoči sa svetom i ljudima oko sebe. Staza koja vodi čoveka do spoznaje samoga sebe obrasla je trnjem, a putokaz čovekov kako da pređe preko toga je istina. Samo pomoću istine čovek je dovoljno jak da se suoči sa svim izazovima ovoga sveta. Istina oplemenjuje čoveka a čovek je jedino može oplemeniti kulturom. Stoga kultura je istina i jedini spas. Ono što od kamena iskleše prelepu skulpturu, što od reči sastavi predivno delo, što od boja napravi sjajnu sliku.

Književna kultura znači čitati i izvačiti korist iz toga, ali čitati dobre pisce. Književnost je riznica ljudskih sudbina i života, koja tera čoveka da misli, jer samo oni koji misle istinski doživljvaju svoj život. Pored onih koji ne misle, život samo prolazi. Iz te riznice čovek vidi primere kako treba živeti, čitajući velika dela Andrića, Selimovića, Stankovića, Tolstoja, Puškina... ulazeći u mikrokosmos ljudskih sudbina koje u njemu izazivaju strah i služe za primer.

Čovek ne bi bio čovek kada ne bi grešio. Ukoliko pođe pogrešnim putem, svaki novi trenutak njegova je šansa da promeni život. Samo u tom deliću sekunde u večnosti koji mu SADA pripada. Ako se i malo odmakne od tog SADA, njegova je sudbina u tuđim rukama.

Ako volimo život nemojmo traćiti vreme jer se od njega sastoji život.

Život se sastoji i od loših stvari, ali samo onaj koji zna šta je užas ima oružje protiv svega lošeg u životu. Ono što počinje slatko završava se gorko, a ono što počinje gorko završava se slatko. Ako ne osetiš gorko ne možeš da ceniš ono slatko. Ipak kao što je Njegoš rekao "... smiješano najlakše se pije...". Smrt je neizbežna ali ne mora neophodno značiti i kraj života. Čovek nastavlja da živi kroz dela koja je stvorio.

Plutarh je rekao "Prava je mera života je njegova lepota a ne njegova dužina", jer život nam vredi onoliko koliko nas je napora stajao. Plašiti se smrti je normalna stvar, jer taj strah je ono što tera napred. Na kraju, naša tabla je skoro ispisana, i možemo samo doterivati ono što smo započeli pre mnogo godina. Tada možemo najviše napredovati, ali da bi smo to učinili, moramo prevazići privid zrelosti. Tada se naša igra završava a mi možemo slaviti siguran trijumf. Život čine sitnice, ali sam život nije sitnica, zato ga treba iskoristiti najbolje što se može.

_________________________________

Ima nečeg lepog u tome što se živi

Živim. Dišem, osećam, slušam, razgovaram. Moje me noge nose da osetim lepotu življenja i prenesem sreću drugima.

Hodam širokim ulicama. Osmeh mi je na licu. Sunce obasjava i pruža specijalnu čar ovom danu. Gledam oko sebe ljude koji žure da stignu negde ili nešto. Žurim i ja nekuda, ali mi lepota oko mene ne dozvoljava da o tome razmišljam. Idem dalje, ne zastajkujem. Gledam decu u parku,a slike iz detinjstva naviru i naviru. Slike mojih najbližih i našeg dvorišta. Osmeh mi se pojačava i kažem sebi: „Ima nečeg divnog u tome što se živi". Čujem razne zvukove koji proizvode neverovatnu melodiju,a ja to mogu da oslušnem.

Pogled mi skreće ka jednom psu. Želi nešto da mi kaže. Čini mi se da prepoznaje u mojim očima radost životu i kao da bi voleo da shvati u čemu je ključ. Nastavlja šetnju sa mnom. Odvodim ga među ostale pse, jer u društvu je sve lakše. Sve ovo opija da skoro zaboravim zašto sam danas izasla. Vreme je da i ja pristupim mojima. Eno tamo na uglu me čekaju svakodnevni nosioci proleća u moje srce. Moj tata, mama i brat. Trčim ka njima da ih snažno zagrlim i saopštim im svoji ljubav.Eh, šta bih im sve rečima iskazala, da samo mogu, ali nije ih dovoljno i nema ih pravih koje bi ovu bujicu emocija prenele. Ubrzo shvatam zašto mi se sve čini još lepšim – tati je rođendan. Moj andjeo čuvar danas puni 37 godina. Koliko mi samo znači! Nastavljamo šetnju kroz grad zajedno kao što i svaku šetnju kroz život krojimo zajedno. Govorimo o školi, treninzima, planovima za budućnost. Divno je maštati, stvarati, radovati se i očekivati zacrtano. Smejemo se, ne bih znala čemu, a opet tako nam je lepo. Gledam njihova lica tako dobro mi poznata i trudim se da tu sliku zamrznem u svom sećanju. To je ono što ostaje da se večno vraćamo, makar mislima kad ne možemo zaista.

I evo opet mislim: - O,kako je lepo živeti! Kako je lepo bar na tren, poput leptira za jedan dan, osetiti sve te čarii shvatiti da je divno što se živi!