Jedan dan u mojoj porodici

Moj brat i ja živimo u velikoj beloj kući sa mamom i tatom. Mama je pisac i to neuspeli jer joj stalno vraćaju rukopise i tada ona plače. Tata po ceo dan kalemi ruže i pevuši. Mama se uvek ljuti kada tata peva. Valjda što peva pogrešno. Moj brat i ja vodimo jako dinamičan život. Budi nas lupa posuđa i mamin plač. To su mami opet vratili rukopis. Brzo se oblačim i ulazim u kuhinju. Tata sedi za stolom i pevuši. On je uvek dobro raspoložen. Mi nismo gladni i zato nas mama šalje da se igramo. To radimo na stotinu načina koji se mami obično ne sviđaju. Onda tata izlazi da kalemi ruže. Već po običaju on se poseče i mama izlazi da mu previje prst. Mama ga onda pita da li ga boli a tata odgovori da ga ništa ne boli kada je ona tu. U dva je ručak. Mama je užasna kuvarica. Ili joj je jelo neslano ili zagorelo ili nema nikakav ukus. Ipak brat i ja kažemo da je odlično a tata kaže da mama  najbolje kuva na svetu. Onda je na redu popodnevno spavanje. Svi se zbijemo u jedan krevet i onda nas tata golica a  mama ispadne iz kreveta od smeha. Naša "vila" je izolovana i volimo da zaključamo vrata i pravimo se da nismo tu. Uveče krećemo u posetu baki i deki. Tamo je lepo. Moj brat kaže da baku volimo samo zbog toga što ima lepe jabuke. Mama se onda smeje i kaže tati "Kaži tvojoj majci da nikada ne ostane bez jabuka". Kasnije svi gledamo televiziju i igramo tabliće. Onda tata kaže da mu se spava i značajno pogleda mamu. Onda i mama kaže da joj se spava. Vraćamo se kući. Mi onda idemo u sobu legnemo i čekamo mamu. Mama dođe poljubi nas i na prstima izađe. A mi zaspimo i čekamo da opet čujemo buku u kuhinji i mamin plač, reda radi.