Jedna moja impresija

Dok se polako i sasvim nečujno u svom izbledelom i pokislom kaputu kao stara skitnica prikrada jesen i ogromna jata ždralova šalje na jug, zajedno odlazi sa njima jedno leto i pakuje svoje kofere u kojima ostaju uspomene, snovi i sećanja na prohujale i vrele dane ispunjene neobaveznim šetanjima, slučajnim susretima, spontanim pogledima, doživljajima i strasnim impresijama.

A jesen obično nezvana dolazi u goste i da je htela to mine dok ispraćam jedan voz kojim odlazi avgust, dočekujem sa tužnim pogledom i veštačkim osmehom na licu, sa nekom potajnom čežnjom i setom u crcu, sa osećanjem koje me uvek prati kada od mene odalzi neko drag. Ovog puta imam razloga za to jer minuli dani u spomenaru mojih dragih uspomena ovog leta su ispisali jednu nezaboravnu stranicu mog života. I sada dok koračam ulicam ovog sumornog grada i dok me rana jesen gleda pravo u oči, uhvatim sebe kako razmišljam o jednom letnjem danu, na jednoj usamljenoj obali beskrajno plavog i uzburkanog mora, dok prvi suton nečujo pada i dok se svetionici lagano pale.

Jedna moja impresija, do sada možda najiskrenija i najača pripada upravo ovom već skoro prohujalom letu, jednom divnom poznanstvu i jednom nezaboravnom zalasku Sunca koji sam ostao da pamptim još dugo, zaista dugo, čak možda zauvek. A sve se dogodilo tako iznenada i spontano, baš kao u nekom starom filmu ili romau čije je stranice isto tako iznenada zatvorio prvi septembarski vetar.

Sreli smo se slučano na jednoj istoj obali, isto tako slučajno se upoznali, jedno leto je zavolelo nas, a mi zavoleli jedno drugo. Spojio nas je jedan zalazak Sunca a razdvojilo jedno pozno avgustovsko svitanje koje je neminovno moralo da svane i koje je sve naše zajedničke snove pretvorilo u iluzije. Te večeri more je bilo mirno, horizontom se prosulo na hiljade zvezdi, a nas dvoje smo stajali kao dve senke zagledani u zalazeće Sunce i u usplamtali svod koji se rasplamsavao ispred nas. Bili smo zagrljeni i nismo razmišljali ni o prošlosti ni o budućnosti, samo smo želeli da zauvek ostanemo tu gde jesmo, da se držimo za ruke dok se i poslednja iskra ne izgubi u beskraju, tako mirne i zauvek prozračno modre pučine.

Ipak sam znao da će mi sutrašnji dan doneti rastanak i to saznanje me je u jednom trenu duboko zabolelo negde u duši. Učinilo mi se kao da su dve, od hiljadu zvezdi polako počele da gube svoj sjaj i to baš one naše pod kojima smo se navodno "slučajno" sreli, navodno, jer znam da u životu ništa nije slučajno.

Nisam imao hrabrosti da joj kažem da odlazim, nisam želeo da pokvarim romansu o kojoj sam maštao, iako sam znao da će sa novim jutrom svako od nas morati da otpočne novi život koji po nekom nepisanom pravilu jednostavno mora da ide dalje.

Tog jutra pisak jednog voza slomio je gluvu sumračnu tišinu, prekinuo jednu ljubav i ostao mi zauvek urezan negde u sećanju, da odjekuje i da me prati kao zla kob, ma gde god da krenem da mi slama crce kad god prodjem pored neke pruge i da me podseća na jednu impresiju čiji ću rob da ostanem, još dugo, zaista dugo, možda zauvek.

__________________________________

Jedna moja impresija

Koliko je teško u današnje vreme zadiviti osobu. Po meni, vrlo je teško, gotovo nemoguće. U svetu u kom živimo mnogo neuobičajenih stvari su postale svakodnevnica.

Ništa nas ne čudi, ništa nije loše, sve je "normalno" i "svega ima". Tehnologija i dalje brzinom svetlosti napreduje, a ono o čemu smo pre 10-ak godina samo maštali, sada je moguće. Setite se koliko je bilo nemoguće zamisliti da ćemo videti onoga sa kim razgovaramo putem telefonske veze. Sada malo bolji mobilni telefoni imaju tu opciju. Mene to ne oduševljava. Mene svi ti pronalasci plaše. Pitam se gde im je kraj. Gde je kraj pronalaženju novih stvari i gde je granica ljudskih mogućnosti. Da li je kraj pronalazaka tamo gde čoveka zamenjuje mašina. Gde ljudi postaju samo instrumenti bez mogućnosti razmišljanja i prosuđivanja.

Možda sve ovo i nije impresija, možda je ovo samo razmišljanje koje se „mota" po mojoj glavi i o kojem želim da pišem jer izlaz iz ovoga ne vidim.

Nakon odgledanog filma, mnogo puta sam ostala da razmišljam kako je to moguće, zašto je to tako bilo, i kako se to desilo. Film o kojem i danas razmišljam je film "De ža vu". Trenutak u kome se prepliću sadašnjost i prošlost putem satelita koji prikazuje šta se dešava na zemlji tri dana kasnije od sadašnjosti za mene je potpuno neverovatan i neshvatljiv. Moj utisak o tom filmu i nakon više od godinu dana je veoma snažan. Srce svaki put zadrhti kada pomisli da ima i najmanje šanse da se nekome nekada na neki način pruži druga prilika u životu. Da i tehnologija postane humana. Da život nastavi da teče u nekom drugom vremenu, a sve to zahvaljujući tehnologiji, koja je obezbedila sve te satelite. "Ono u šta verujemo to i postoji" a "da bismo verovali potrebno je hteti verovati"

Kažu da je svako putovanje kulturna panorama. Za mene je moj prvi izlazak iz države imao veliko značenje. Kada sam prošle godinu u septembru po prvi put u svom životu na prelazu Horgoš ušla u susednu Mađarsku, osetila sam se čudno. Nekako, van svoje okoline i željna novih iskustava. Grad koji je za mene poseban, koji je nekako magičan, nestvaran u kome se nalazi pregršt stvari koje vam uvek zagolicaju maštu je Prag. Pri pomisli da se iza vrata ogromnog nacionalnog muzeja u Pragu nalazi Đavolja biblija, dlaka kose na kojoj je, do sada neobjašnjivom tehnikom utisnuta molitva Oče naš na engleskom jeziku, makovo zrno, na kome se pod mikroskopima oslikava ikona Bogorodice mene ostavlja bez daha. Ove godine sam ponovo prošetala ulicama ovoga grada. Opet sad ga videla, opet sam se srela sa njim na istom mestu. Videla sam kako diše, kako se klatno crvene boje koje stoji iznad Vltave i dalje pomera u duhu ovoga grada. Astronomski sat je i dalje nepogrešiv, i dalje svaki dan bez pauze podseća sve nas da je prošao još jedan čas.

Moje impresije su brojne. Ove koje sam prenela na papir su one kojih se rado setim. Ako nekada uspem u životu da nekim svojim delom na nekoga ostavim impresiju, smatraću to svojim velikim uspehom.