Jedna stranica mog dnevnika

Večeras sam posle toliko meseci, ponovo gledala zvezde... Onako zamiljeno, zavijena u svoje omiljeno ružičasto ćebence, sa knjigom u jednoj, i čašom vina u drugoj ruci... Naravno, omiljena plejlista je već dugo, dugo pevala... Koliko je prošlo? Premalo? Previše? Osećam da nisi tu. Ispred mene su naše slike. U jednom sićušnom trenutku mi je na hiljade misli proletelo kroz glavu. Sećanja, sva ta prelepa, bolna sećanja. Bodu me, i više nego što sme.

Daljina tako malo znači, kada se neko voli. - Možda, ako ta osoba koja ovo tvrdi nije ni slična meni. Kada ne možeš osetiti njegov miris, dodir, pogled, kako to može da ne boli? Kada se ne možete glupirati u nekom parku, smejati zajedno nekoj šali ili jednostavno gledati. Fali ti sve što si nekada imao sa tom osobom. Boli te to što su sada, sve to samo sećanja, što nije sve kao nekada, kada je bilo bliže. Zbog svega ovoga danjina ne znači, ona ubija. Nedostaje mi, dragi moj Dnevniče, sve sa njim. Sećam se kada sam ti pre malo više od godinu dana pisala "Hajde da u ovo čudno vreme prevarimo sudbinu i ostanemo zajedno do kraja. Čak i ako nam je možda suđen neko drugi, jer ja osećam da greši ako Sudbina tako misli..."

Zar da ta linija koja nas razdvaja budu samo kilometri? Zar smo ka tome koračali? Osećam te u vazduhu... Kakav smo samo život živeli... Najčudnije je to što u nekim trenucima samu sebe uhvatim kako osećam da mi miluješ lice dok se zatvorenih očiju sećam te scene. Zatim se trgnem, okrenem se i vidim da te nema. Eh, moja ti, opet si negde daleko zamišljena. Ni Sunce ni Mesec nisu daleko koliko su moje misli daleko otišle. U onim najgorim trenucima bola, i mog malog pakla, mislila sam da neći moći da samoj sebi oprostim koliko se mučim. Toliko smo toga hteli, zar ne? Da li je to, možda, bilo previše? Tu je, uspela sam... Sustigla sam svog nedodirljivog anđela i uspela sam da mu budem saputnik. U njemu sam pronašla sve... Sve ono što sam tog leta izgubila. I večeras je tu. Pridružuje mi se u mom malom ritualu. Briše moje suze i ćuti, jer zna da mi je to sada najpotrebnije. Umirujući zbuk tišine. Da se prepustim bolu, samo večeras... Da se vratim putem prošlosti i ponovo proživim stare dane. Znam, znam... Dosta je. Hajde još jednom, samo još večeras. A onda mi slobodno vikni najglasnije: "Dosta je! Smej se! Ustaj mala moja, idemo na utakmicu..." Volela bih da si tu, a da je sve drugo daleko. Sreća mi se nije osmehnula, barem ne ovih dana. Sve što sam želela, i što želim, i što ću želeti je baš onako kako meni predstavlja kaznu i muči me. Sve drugo je tu, samo si ti daleko. Ne mogu više da samu sebe oplakujem, idem da su umijem, skuvam kafu i gledam neku komediju koja će me nasmejati i skrenuti mi misli. Dnevniče, čuvaj moje reči, nemoj me ocinkariti, jedino u tebe imam potpuno poverenje. Znam da svakome mogu ispričati, retki su oni koji će duboko u sebi čuvati moja osećanja ali ne postoje oni koji me neće osuditi. Zato se obraćam tebi, ti si moja prva i poslednja stanica. Pišem ti kada mi bude bolje, do tad', čuvaj ovo i sanjaj lepe snove.