Jedno jutro me je podsetilo na tebe

Drugarica mi je rekla: - Mala pazi! Ljubav je kao zarazna bolest, što je se čovek više boji, to joj je više izložen! Veruj mi, doći će kad joj se najmanje nadaš! Prvo će obuzeti tvoje telo, um i dušu, i dok trepneš shvatićes da se on nalazi u svakom kutku tebe i tvog okruženja! Ući ćeš u sobu, videćeš njega, ući ćeš u učionicu opet ćeš videti njega, slušaćeš pesmu ptica, a čućeš njegovo ime! Eee... kada osetiš te simptome teške bolesti zvane ljubav, znaj da će ti srce ubrzo sagoreti u plamenu!

Hm, uvek je bila majstor da me nasmeje, ona mi je kao starija sestra... Puno je vremena prošlo od kako mi je ovo rekla, a onda, jednog dana, njene reči su same iz moje podsvesti, negde, duboko potisnute isplivale na površinu. Bila je jesen, dan je bio topliji nego inače u to doba godine, ili se tako bar meni činilo. Pojavilo se novo lice u našem okruženju. Isprvo, bio mi je zanimljiv i izuzetno simpatičan, a onda se ta bezazlena simpatija pretvorila u plamičak koji je počeo da plamsa u mom stomaku, a odatle je velikom brzinom iznenadni požar zahvatio moje srce. U mojoj glavi aktivirao se alarm za uzbunu. Pozvala sam dobro znani broj, njen glas bio je sedativ za moju uznemirenu dušu. Rekla sam joj: - Plašim se, ne znam šta da radim! Čini mi se da sam zaražena virusom najslađe bolesti na svetu! - Bila je radosna zbog mene i rekla: - Pa to je super! Ne razumem, u čemu je problem? - A onda sam joj otvorila svoju dušu. Nisam joj prećutala ni najmanju sitnicu. Rekla sam joj da ima crnu kosu, braon oči kao dva slatka badema, mio osmeh koji otkriva blistavo bele zube. Ma ima sve što se meni sviđa! Rekla sam joj da kada ga ugledam, ceo taj dan sam vesela, sve mi je smešno, sve mi je lepo, pa čak i jedna komšinica za koju znam da me ogovara, postane mi draga. Primetila sam, gleda i on mene.

U njegovim očima sam videla da i on mene simpatiše, ali svoje emocije čuva pod ključem. Toliko mi je drag da bih poželela da stanem na sred ulice i da iz sveg glasa viknem: - Ja volim... (e sad) njega! Ja volim njega! Ali, kao u svakoj divnoj priči uvek postoji ono "Ali". Osećam potrebu da svima kažem koliko ga volim, ali... ne mogu. Bojim se reakcije okoline. Bojim se šta bi mi rekla mama, sestra, drugarice... Znam, još sam ja klinka, ali za neku godinu ova klinka će postati prava devojka! Znam, biće prilike, verujem da će se ukazati. Ugledaće me, možda me isprva neće poznati, promeniću se, ali će poznati moje oči, moj pogled, poznaće taj saj u oku koji blista samo zbog njega, a onda... onda će sve biti kao u bajci. Bajke i snovi se ostvaruju ako verujeješ u njih!

Svaki put kada otvorim oči, svako jutro kada se spremam za polazak u školu, ja pomislim na njega. Čudna stvar, ali još uvek verujem u one dečije igre. Kada pomisliš na neku osobu pogledaj u neki predmet ili stvar u svojoj sobi, i kada sledeći put pogledaš tu istu stvar setićeš se drage osobe. Prvo u šta sam pogledala bila je krema za lice, a ja kremu svako jutro koristim, dakle... on je svako jutro u mojim mislima. Doći će i to jutro, kada ću otvoriti oči i u ogledalu ugledati prelepu devojku, a ne samo slatku devojčicu i tada godine neće biti važne, jer ljubav nema godina, ona se uvek rađa i boravi tu, u našim srcima!

________________________________

Jedno jutro me je podsetilo na tebe

Vreme leti, jako brzo. Ljudi dolaze i odlaze, a pravi prijatelji ostaju, barem tako kažu. Tog jutra probudila sam se sva u suzama, sećajući se najlepših trenutaka koje sam provela sa njom, Shvatila sam da je kraj osmog razreda i da nećemo i dalje biti u istom odeljenju, u istoj školi, Da se možda nećemo družiti kao sada, ovih nekoliko godina. Da nećemo sedeti u istoj klupi, u istoj učionici. Da nećemo biti na istom mestu u isto vreme. Možda, a možda ipak ne. Možda nas putevi neće razdvojiti. Možda će nas ponovo spojiti. Dosta je pitanja na koja ću ubrzo dobiti odgovor. Sećam se tih nezaboravnih dana. Taj smeh, to druženje. Sećam se tog dana kada smo se upoznale. Bile smo male i neozbiljne. I to sve pašće u vodu. Razdvojiće nas kraj osmog razreda. Razdvojiće nas putevi naše budućnosti. Možda će nas čak i gradovi deliti. Tog prolećnog jutra dok je sunce sijalo, a ptice pevale svoje melodije, ja sam sedela i plakala. Zašto mora doći taj dan? Zašto će doći vreme kada trebamo reći "zbogom"? Brine me to što će na mom mestu neko drugi doći. Možda će doći neko sa kim će više vremena provoditi. Pitam se da ćemo zaboraviti jedno drugo posle nekog vremena. Da li će nam biti potrebne godine ili možda meseca. Ko zna? Nadam se da do toga neće doći. Da ćemo i dalje biti prijatelji, ne poznanici, i da ćemo i dalje biti u kontaktu.

Vreme leči sve, ali uništena prijateljstva nikad. Ona uvek budu urezana u srcu, zbog toga bolje da ih više nikada i ne bude.