Kad ljubav pobedi mržnju

Najplemenitije i najdragocenije osećanje podareno čoveku je ljubav. Nikakvo zlo se ne može izroditi iz iskreno negovane i čiste ljubavi. Ta emocija pleni, stvara i uzdiže nas do visina, a kako bi drugačije leteli da nije krila ljubavi. Ali čak i ova lepa emocija ima svoju suprotnost zvanu mržnja. Surova podela.

Iako se istinski trudim nisam u mogućnosti da shvatim šta znači mrzeti. Kažu da je granica između ljubavi i mržnje tanka i da se u određenom momentu lako prelazi. Ja ne delim to mišljenje, ako nekoga voliš na pravi način, kako ga nakada možeš mrzeti? Nikakvi postupci, izgovori i razlozi ne mogu opravdati onoga koji mrzi. Mi samo zaboravljamo na sve lepe trenutnke koje smo proživeli zahvaljujući toj istoj ljubavi zbog koje smo spremni da mrzimo. Čovek sve nosi u sebi i sa sobom. Zašto uzimati otrov i gorčinu, a toliko je slatkihh nektara svuda oko nas? Svi smo žedni i željni ljubavi. Treba samo naći izvor, rosu u travi, kapljicu na listu. Sve što je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretač, ona je vođa, ona uvek zna pravi put. Mržnja sputava, manipuliše, uništava, gura nas na dno. Siromaši naš duh, osakaćuje ga, obezvređuje nas kao ličnosti.

Snaga ljubavi razgrađuje kamena srca, ruši granice. Najlepši stihovi, romani, pesme napisane su na temu ljubavi. Nijedno delo nije zasnovano na temeljima mržnje i zla. Ako volimo možemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo i pobeđujemo. Mržnja je oskudna, suvišna i nepotrebna emocija u našim vrednim i velikim životima. Zar ćemo svoje postojanje podrediti i usloviti nečim za šta smo sigurni da nije vredno?

Mržnja je do te mere negativna da je teško o njoj i pisati. Mržnja je bolest koju treba lečiti ljubavlju, kada je pobedimo onda smo izlečeni...

_________________________________

Kad ljubav pobedi mržnju  

Mržnja je gorko osećanje sviju nas. Mrzimo druge ljude, mrzimo sebe, mrzimo Boga što je nepravedan, mrzimo dan što je svanuo i kišu što pada, kontrolora u busu, profesorku srpskog jezika, mrzimo stvari koje su vredne divljenja i pažnje.

To osećanje nije neobično i strano za ljudski rod. Šta više, bojim se reći ono nam je sveprisutno i dobro poznato dok je ljubav nešto što nam je krajnje nedokučivo i nerazumno. Mržnja je čovekova slabost da voli, njegova nespremnost da daje i oprašta već da bude prvi, da grabi i ponižava. Svedoci smo svakodnevno takvog ljudskog stanja. Mržnju gledamo u dnevniku, serijama, rijaliti - šouima, čitamo u novinama, zapažamo u autobusima... Nje je posvuda i na žalost sve mi se više čini da je ona jedino što čovek današnjice sme i mora da oseća.

Ta vatra koja tinja a ne gasi se, koja ume da celog čoveka sagori naprosto se gasi drugom, lepšom vatrom. Vatrom ljubavi. Ne znam otkuda i zašto ali nje kao da na ovom sivom svetu nema. Nema je. Mada, ako je to istina ni nas samih više ne bi bilo.

Ljubav je neiscrpna nauka svakog živog bica. Ljubav se olako zadobija i olako pobeđuje njenu suprotnost – mržnju. Čini mi se da tu nema mnogo mudrosti niti truda. Jednostavno se voli, a kada se voli sva senka mržnje iščezava. Bitno je samo kakvi želimo da budemo na šta smo spremni da pristanemo – na pobedu ili poraz.

Ljubav pobeđuje mržnju odlukom da se voli. Odlukom da zavolimo sebe, druge ljude, svet, prirodu, profesore, i svaki bogomdarovani dan. Stvar je prosta – spustimo loptu gneva i mržnje, oprostimo i ljubav će tada biti pobednik i carovati u nama.