Kazujem u ime svoje generacije

Budi ono što treba da budeš - ČOVEK.

Godine lete, brzo prolaze i stari kućni satovi brzo otkucavaju minute, sate... Vreme žuri u novo sutra. Ljudi... Ljudi se menjaju, prolaze kroz naše živote, poput senki na zidu stare kuće.

Čovek... Čovek je iskrica svetlosti posle pomračenja Sunca. Čovek je najsavršenije biće koje može da spase ovaj svet, ali i da ga uništi. Savršenstvo sa puno mana hoda zemljom, govori i razume, dobija sve od prirode, a ponekad ipak ne ume da uživa u životu, jer, umesto vrlinama, služi se manama koje ga kvare, stvaraju ružnu sliku o njemu. Kada čovek dođe na ovaj svet u obliku male, nežne, krhke i bespomoćne bebe, ne razume svet i ne zna da je, u stvari, grešnik. U stvari, tad još ne zna ni šta je greh. Ne zna da će već sutra imati bezbroj mana od kojih će neke biti njegov greh. Neke mane su tako simpatične i bezazlene po druge ljude. Te mane su ponekad tako smešne da mislimo da su vrline. Jer, ipak, nije greh smejati se u dobroj nameri. Zaboravnost, nekontrolisanost smeha, nespretnost i slično su neke od tih mana koje nam izmamljuju osmehe.

S druge strane, ima mana koje jako povređuju druge, koje slamaju tuđa srca i nanose mu bol i patnju. Te mane su, uglavnom, i čovekov greh. Jedna takva mana je preljuba koja je strašan greh koji uvek povredi pogrešnu osobu, osobu koja nije kriva, pogotovo ako osoba koja je povređena istinski i beskrajno voli osobu koja joj nanosi bol. Gordost, mržnja, gnev i oholost su mane koje jako, a bespravedno povređuju ljude. Sposobnost čoveka da laže je takođe mana koja je strašna i surova i koja može mnogo da povredi naše najbliže, pogotovo ako je laž velika. Još neke od mana su nekontrolisanost, bezobzirnost, mrzovolja, bezosećajnost, samoživost, obmana...

Kako čovek poseduje mnogo mana, isto tako poseduje i mnogo vrlina koje nas ponekad učine pravim, belim, nežnim anđelčićima. Verujem da mnogi, kao i ja, kod čoveka najviše cene iskrenost i dobru dušu. Iskrenost je jedna prelepa vrlina, jer kad je čovek iskren, on može da ti bude jako dobar prijatelj. Postoje ljudi dobročinitelji koji drugima nikada ne bi poželeli loše, niti im naneli bol. Takvi ljudi nas nikad neće izdati i povrediti i to su pravi prijatelji. Vrline koje su jako bitne kod čoveka, a koje se ne mogu kupiti su dobrota, nežnost, duhovitost, rodoljubivost, brižnost, istrajnost... Treba voleti druge, i oni će voleti tebe, činiti im dobro i to će nam se uvek vratiti, ako ne odmah, ima vremena, život je dug.

Svakodnevno treba koristiti svoje vrline i boriti se za potrebe drugih, onih bespomoćnih i nesrećnih. Treba voleti, pomagati, težiti da život učinimo što lepšim i boljim, truditi se da nam sve mane, gresi odlete, odlepršaju poput belih golubova. Vreme leti i zato treba svi da težimo savršenstvu, da težimo svetu bez grehova, laži, ljubomore, obmana - čovekovih najvećih poroka, težiti da budemo ono što, u stvari, jesmo - ČOVEK.

_________________________________

Kazujem u ime svoje generacije  

Četiri godine su prošle kao četiri dana. Lagano ulazimo u tu završnu epohu najljepšeg životnog razdoblja, koje nazivaju srednjom školom. Došao sam ovdje u septembru 2009. godine. Otvorila su se vrata šarene zgrade za novu generaciju. U početku mi se nije svidjelo, imao sam neki osjećaj da se gušim, jednostavno, to nije bilo ono što sam očekivao.

A danas,.. danas sam tu, sjedim u klupi i volio bih vječno ostati sjediti tu, ali onda taj ružni dodir realnosti te pogodi i shvatiš da provodiš zadnje dane za tom istom klupom. Lijepo mi je, uživam. Zaista. Svi ovi ljudi oko mene, to su tako divni i fantastični ljudi. Onda pitam Boga: "Zašto!? Zašto je sve tako prolazno i kratko u životu?" Kad bi mi neko sad rekao da ću ostati ovdje još koju godinu, zaplakao bih od sreće. Suze teku i danas, ali to su suze koje pokazuju tugu i gorčinu u mome srcu. Ne mogu, jednostavno ne želim da dođe kraj. Uskoro će neki novi ljudi ući u naše živote. Jao, kakva smo mi generacija! Ni riječ 'najbolja' mi ne zvuči dovoljno dobro. U ovoj ružnoj svakodnevnici, u svijetu bez duše, mi smo je pokazali. Kroz ove godine, koje su za nama, unijeli smo promjene, ako ne u tuđe, u naše živote definitivno jesmo. Nama ni u jednom trenutku nije bilo dosadno, nekako smo ispunjavali jedni druge, živjeli smo za nas, za našu generaciju.

Sutra, kada dođe vrijeme da se rastanemo, sigurno će nam biti teško, zaplakat ćemo, osjećat ćemo neku bol u grudima. Teško mi je već sad kad mislim o tome. Onda želim malo ljepše razmišljati. Imali smo divnu generaciju, divne ljude oko sebe, divne učitelje. Zato sam siguran da jednog dana, kada me moj sin bude pitao o mojoj mladosti, o mojoj generaciji, samo ću zatvoriti oči i početi pričati, sa tom istom boli u grudima, ali i ponosom u srcu, ponosom na moju generaciju.

Crno – bijele uspomene nas dijele, neke lake ko perje, druge crne ko mrak...