Knjiga koja me je oduševila

Stefani Mejer je poznata američka pesnikinja. Ona piše akcione romane i to je ono što se meni dopalo. Stefani ima kolekciju pod nazivom Sumrak saga, koja se sastoji od četiri knjige: Sumrak, Mlad mesec, Pomračenje i Praskozorje.

Mene je najviše oduševila poslednja knjiga, Praskozorje. U njoj se govori o tome kako jedno ljudsko biće (Bela Svon) i jedan vampir (Eduard Kalen) pokušavaju da budu srećni uprkos svim nevoljama i uprkos tome što se Belini roditelji ne slažu sa tom vezom. Na mene je ostavilo najveći utisak to što, uprkos svim preprekama, njih dvoje ne odustaju. Mnogi ljudi bi odustali od svoje ljubavi zato što voljena osoba ima problema ili zato što njihovu vezu ne odobravaju roditelji. U jednom delu i Edvard i Bela su hteli da odustanu, ali ipak nisu! Shvatili su da im život ne bi bio isti ukoliko bi se rastali. Znali su da će jednog dana sve doći na svoje mesto, da će se njihovi roditelji složiti sa njihovom vezom (a kasnije i sa brakom) i da će kad-tad sve nevolje nestati i svi problemi biti rešeni. I bilo je tako. Njihovi roditelji su se složili, a sve nevolje i svi problemi su nestali. Izgleda da se vredi boriti za svoju ljubav!

Divim se Stefani Mejer zbog same ideje da spoji nešto što se ne može spojiti, da pruži šansu tamo gde se ona ne pruža, i da na kraju, posle svih nevolja i problema, posle kiše dođe sunce. Izvukla sam dosta poruka iz ove knjige. Jedna od njih jeste da se treba boriti i onda kada je najteže, jer posle svake suze dolazi smeh.

________________________________

Knjiga koja me je oduševila

Roman Na Drini ćuprija svrstava se među ona malobrojna dela čiji značaj raste s vremenom i ostavlja sve dublji i primetniji trag kako u evropskoj tako i u svetskoj književnosti. Andrićevo delo veoma je žanrovski i stilski bogato. Započeto u osvit Prvog svetskog rata i stvarano u rasponu dužem od pola veka ono u sebi sadrži eseje, pesničke i pripovedačke zbirke, zapise i sve velike romansijerske tvorevine kao što su Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica...

Roman Na Drini ćuprija ispunjen je pričama o veselju, smrti, gradnji i stradanjima kojima se ništa ne odupire a kojima tako burna istorija Balkana neprestano zapljuskuje kasabu razasutu oko zanavek lepog mosta. Kroz čitav roman se ponavlja ta slika mosta od belog kamena i jedanaest lukova, sa savršeno glatkim svodovima, koja služi kao podsetnik da je život jedno neshvatljivo čudo, da se neprestano troši i osipa a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija. Oko mosta i na njegovom sredštu, na kapiji, zbivaju se sve važne i nevažne zgode u povesti uspavane kasabe, pa su na jedan čudan način i životi ljudi prepleteni sa istorijom mosta. On kao svedok neimarstva koje se danas retko kad sreće je tihi čuvar i svedok kasablijskih života i njihovih usuda.

Kada se talasi Drine posle povodnja ponovo umire i nastave svoju jednoličnu simfoniju ne mareći za štetu koju su naneli kasabi, ostavljaju na miru tu večnu zadužbinu neprestano joj zavideći na njenom nikad neizmenjenom ponosu i lepoti. Krvave ljudske tragedije, inače najisturenije priče celog romana, dešavaju se na mostu. Lepa Fatima sa njega samovoljno polazi u smrt. Turci za vreme ustanka seku glave Srbima na mostu stvarajući na taj način od umetničkog remek dela krvavo gubilište. Istorijski potresi naiđu i prođu, ali most traje kao svedok vremena koja se o njega samo na tren okrznu, taman toliko da ostave trag u njegovoj istoriji pre nego što se zauvek izgube u ambisu zaborava.

Sve se dešava na mostu. Sama istorija se stvara na njemu čineći od te građevine glavni lik koji natkrivljuje bilo koji drugi u celom Andrićevom romanu. Na taj način pisac samo potvrđuje naslov svog dela. Potvrđuje da lepotu ljudskog stvaralaštva i njegove neprolaznosti kao što to potvrđuji reči po mnogo čemu sličnom svom tvorcu, reči piščevog junaka Alihodže Mutevelića:

Sve može biti. Ali jedno ne može: Ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo značilo bi da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.

________________________________

Knjiga koja me je oduševila  

Tačnije, knjige koje su me oduševile! Ciklus epske fantastike Roberta Džordana pod nazivom Točak vremena je itrigantna, mistična, dramatična priča, koja se odlikuje nerealnim situacijama.

Ciklus se sastoji od osam knjiga, od kojih su stilski najbolje napisane prve tri (bar po mom mišljenju), i to: Zenica sveta, Veliki lov i Ponovorođeni zmaj. Obeležje ovih knjiga je, u stvari, ono što ja volim kod knjiga. Knjiga je, za mene, karta do nekog drugog sveta u kome je čitalac nemi posmatrač ili jedan od likova. Svoju ulogu u knjizi biramo sami kroz svoje podsvesne želje. Ja verujem u magiju. Jedna rečenica i ova knjiga postaje stvarna! Nepredvidive situacije u neočekivanom vremenu, uverljiva fabula i koncizna rečenica stvaraju savršenstvo vredno pažnje. Radnja ovog epskog ciklusa romana smeštena je u neki drugi svet, novu dimenziju, i odlikuje se nemogućim događajima koji su ostvareni uz pomoć magije, u koju morate da verujete ukoliko čitate ove ili slične romane.

Razlog mog oduševljenja je upravo ta nestvarnost, tajanstvenost, mističnost magičnih ljudi i njihova zanimljiva realnost. Simboličnost određenih događaja se provači kroz ove romane i sve ovo daje draž romanima i ostavlja utisak. Robert Džordan pripoveda o glavnom junaku Rand al Toru, koji je na početku priče običan seljačić, ali nizom daljih događaja on otkriva, da je samim tim što je rođen, ispunio proročanstvo o Poslednjoj bici. Rođen kao Ponovorođeni zmaj, predodređen da se suprotstavi Mračnom. Samim tim što je muški Aes Sedai, suđeno mu je da poludi i umre. Da li će uspeti da ostane živ do Poslednje bitke? Da li će duh poslednjeg Ponovorođenog zmaja, koji je mrtav, prestati da mu se javlja u mislima? I na kraju, da li mu je potrebna pomoć Stotinu sadrugova da bi pobedio? Sve ovo se saznaje kroz ovaj neobičan ciklus epskih romana.

Autentičnost naziva romana Točak vremena označava pojam koji se pojavljuje na početku svake od osam knjiga. Točak vremena se okreće. Pokreće ga voda Istinskog izvora. Doba se menjaju, a drevni simbol Aes Sedai ponovo se vijori u vidu zastave na tmurnom nebu. Simboli i njihova drevnost se prepliću kroz celu priču i oni su još jedan razlog moje naklonjenosti ovom ciklusu. Oni označavaju davnašnju prošlost koju niko ne zna, a to je ono što je mene privuklo i zainteresovalo.

Saznanje da sam nešto otkrila, da sam uspela da stvorim retrospekciju svih događaja i da mogu jasno da ih iskažem. Najbolje od svega je to što mogu iluzijom da stvorim sve, a maštom potpomognem Stvaranje.