Lepota jeseni

Sama sam. Sedim u tišini jesenje noći. A misli mi lutaju negde trazeći pogledom kroz prozor neki novi svet. A u meni još igra leto, i sunce mi još greje dušu. Jesen je doputovala na velikom paperjastom oblaku koji pluta po beskrajnoj plavoj pučini neba. Lagano se uselilo u carstvo prirode, počela da para i razmazuje čarobnom četkom. Jesen se prostrla preko grana a sunce se uselilo u krošnje drveća. Park kao da je pozlaćen. Po travi koja je letos mirisala na rosu, prostrli su se zlatni tepisi. Lepota ove jeseni otkriva mi novi svet, u kome je svo drveće jesen obukla u svoje jesenje kapute; da se ne smrznu u ranim jesenjim jutrima. Prohladni vetar kida list po list i niže ga po opustelim stazama. Klupe u parku su usamljene. Začas se nebom navuku sivi i tmurni oblaci i sve postane sumorno. Počne da sipi kiša, a oblaci kao da plaču. Tada se po raskvašenoj zemlji valja opalo mokro lišće. Dok tako koračam ulicama moga grada, pomislim - možda me jesen začarava. Svojim mirisom i svojom lepotom, daje nam volju za životom. Otkriva nam tako novi svet, pun žutih opalih listića i kestena koji pucketaju pod našim nogama. Ne čuje se cvrkut ptica. One su vec otišle u toplije krajeve. Oblaci plaču po ceo dan. I dok tako šetam i uživam u jesenjoj lepoti, po zemlji se valjaju polomljene grane, kestenje i gomile listića. Vlada duboka tišina. Pogledam na sve strane raznobojne kišobrane - crvene, žute, plave, kojima se ljudi od kiše brane. Osećam jesen i njena lepota koja nam ona otkriva taj novi svet žuto - zelene boje koje svako.