Lična tragedija Aćima Katića

Strast, unutrašnje previranje, dusevni lomovi, bezizlaznost i očaj, a sa druge strane pogrešno kanalisana ljubav, koja spaja grešno i moralno zalutale, slične a toliko različite osobe, glavni su motivi "Korena" – prikaza svovremenog stradanja i porodične tragedije.

Čim je prvi uzdah prostrujao njegovim plućima, čim je prvi plač, tek rođenog Aćima Katića, prelomio tišinu prerovske noći, postalo je očigledno da ce ovaj čovek proživeti sve, samo ne jedan običan život. Večito svestan da ne pripada tu, da je izdvojen, on kreće u svoju borbu, krvnički grabeći svaku životnu priliku. Provodi mladost kao polupismeni seljak, kubureći sa svim problemima koji su mučili njegove sugrađane, rešen da svojim sinovima obezbedi bolju budućnost i veće šanse za uspeh. Nad njim se konstantno nadvija senka Vasilija. On te teskobe ne može da se oslobodi do kraja životai ne uspeva da pobegne od kompleksa koji samostalno stvara. Upravo zbog toga, svi budući događaji u porodici Katić bivaju, moglo bi se reći i ukleti, jer Ačim, kao da baca nevidljivu koprenu nesreće i prokletstva, naravno nesvesno.

Međutim, njegov životni san se stravičnom brzinom ruši Vukašinovom izdajom, ali i zbog Đorđeve neplodnosti. Aćim postaje izgubljen čovek, čovek koji, na prvi pogled, ne pronalazi drugi motiv za život. Svi njegovi pokušaji da stvori istinske korene na tom tlu bivaju destruktivni, a sam Aćim moralno otuđen. Spoljašnji uticaji deluiju na njegovu psihu; on dozivljava emotivni slom, skroz se ograđuje od ostalih članova. Upravo zato, porodična drama postaje uzrok stradanja pojedinca, u ovom slucaju Aćima Katića.

Njegovi principi su jači od ljubavi. Prkos je stavljen na prvo mesto, karakter i odstupanje od moralnih načela ne ustupaju tron emocijama. Tragika i jeste u tome. Ovde je to poistovećeno sa biblijskim grehom, iako je Aćim nevernik koji beži od religije ali istovremeno i pronalazi spas u njoj. Moral je zamisao. Više je greha učinjeno zbog sprečavanaja greha nego zbog njega samog.

Ipak, najveću boljku Aćimu zadaje nemogućnost imanja naslednika. Od te zamisli ne može da pobegne, ona ga konstantno proganja, obuzima mu razum. On u nasledniku vidi svoje spasenje i beg od prošlosti, dokaz da postoji. Želi svoju krv koja ce poteći zemljom, želi da sa samopuzdanjem pogleda u oci sve one koji su ga krišom nazivali "sin Luke Dosljaka". Zato u Adamu vidi pretnju, završetak sebe, jer on ne proizilazi iz njegovog mesa.

Stradanje doživljava i na političkom planu, biva izdat i od samog lidera stranke. Shavata da mu više ništa i nije preostalo, svestan je da gubi poreverenje, da je izgubljen, emotivno iscrpljen iako nikad nije javno pokazivao osećanja, već se zatvarao pred svakom naznakom emocije. Ne pokušava da spase sebe, kao ni ostale članove porodice, ali on to čini, jer misli da tako treba i da će, ako postupi drugačije, izdati sve ono što je gradio celog veka.

Aćim je jedna izuzetno komplikovana ličnost, koja se ne može perom iskazati. Sva njegova unutrašnja trvenja proističu iz velikog straha. Upravo zato i nismo u stanju da shvatimo svu njegovu žrtvu.

________________________________

Lična tragedija Aćima Katića  

Svi smo mi nosioci različitih drama, svaki čovek je žrtva unutrašnjih bura i lomova. Večiti smo borci sa svetom, sa samim sobom, svojim osećanjima, načelima i moranjima. Stalno smo primorani da biramo između osećanja i straha da budemo slabi i stavljeni u rascep između principa i sigurnosti u svoju, možda nepostojeću snagu.

Mislim da je Aćim upravo taj stalni borac i žrtva svojih principa, jer je birao sebe, a ne sina, birao je moć i snagu a ne ljubav. Njegov odnos prema sinovima i krajnji ishod tih situacija su odličje njegove drame. Nije ih cenio kao individue, hteo je da im nametne lične stavove, bio je neka vrsta tiranina. Naišao je na otpor i ostao slomljen od najbližih. Voleo je ih je na jedan sebičan način, dok su bili dobri za njega. Kako sam Vukašin kaže, tretirao ih je kao vašarske konje i voleo samo dok su bili najbrži u selu. Nesumnjivo da ih je on voleo, ali ipak na pogrešan način ljubavi. To za mnoge i nije prava ljubav, već sebičluk, izraženi kompleks vladara i stav da je jedino njegov put pravi i da taj put moraju slediti i njegovi sinovi.

Svi koreni njegove drame leže u osećaju nepripadnosti porodici Katić. Sebe je smatrao uljezom, osećao je večito nižim i bezvrednijim i to želi da nadoknadi kroz vrline sinova. Hteo je da se hvali njima, da mu služe za ponos. Tu je i strah za održanje loze Katića. On želi da oni nastave da žive u jos većoj snazi i svežini potomaka, pa zato i Đorđu bira Simku, oličenje plodnosti i lepote. Ali, tu ga očekuje krah, slom kroz poraz svog sina da se ostvari kao otac i podari potomke Katićima, i time obezbedi sigurnost porodici. Ipak, kad dobije unuka, iako u dubini duše zna da on nije Katić, vraća mu se, uzda se u njega, hvatajući se za slamku spasa kao davljenik jer ni on nije Katić, baš kao ni Adam.

Njegova surovost ogleda se i kroz mlađeg sina Vukašina, jer želi da mu nametne političke stavove i profesiju, ali i tu doživljava neuspeh. Nije očekivao da ce se Vukašin razvijati i da će izgraditi i sopstveni put kroz život. Iako Aćimova velika slabost, mlađi sin, nije uspeo da pokoleba surove principe svoga oca koji ga doživotno odbacuje od sebe, glas pogrešnih načela života, prenebregivo je glas srca i Aćim ce večno patiti. On odbacuje i svoje unuke, Vukašinovu decu, jer ne oseća nikakvu bliskost sa njima, ne oseca u njima ljubav prema zemlji, ukorenjenost u porodici Katić. Oni su mu daleki, pa bira Adama, iako on po krvi nije njegov.

Tu je i neizbežni odnos sa Prerovcima. Aćim želi da im nametne svoju volju, ali i ostaje uz njih kad biva zarobljen. Prisutna je njegova želja za političkom dominacijom koju želi da ostvari po svaku cenu, pa čak i gazeci preko leseva.

Da li je Aćim Katić zaista toliko surov kao što govore njegovi postupci i da li je tiranin prema porodici i drugim lljudima, ili je samo žrtva svojih načela? Mislim da je njegovo srce ostalo puno ljubavi koju nije znao da pokaže, ljubavi koje se plaši i za koju je mislio da ne može da pruži sigurnost.