Ličnost kojoj se divim

U svom dosadašnjem životu sam srela i upoznala mnogo ličnosti, i o njima imam različita mišljenja. Neke su mi drage, a neke ne. Jedna od meni dragih ličnosti je komšija Buda.

To je jedan deda koji se stalno junači i pokazuje da je sposoban da uradi mnoge stvari ne priznajući ni sam sebi da ima skoro 80 godina. Srednjeg je rasta, a kosu i brkove su mu već odavno prošarale sede vlasi. Leđa su mu se zgrbila, a korak mu postaje sve sitniji i nesigurniji. Zelene oči su mu setne i upale, a lice su izbrazdale duboke bore. Od kada je u penziji, dani su mu postali dosadni. Vreme provodi pored televizije slušajući političke emisije ili čitajući novine. Često se zbog politike iznervira pa mu skoči pritisak, a onda ga njegova baba psuje i daje mu lekove za smirenje. Ništa nije kao što je bilo u njegovo vreme. Ako slučajno kroz prozor vidi da napolju neko nešto radi, on odmah navlači radni mantil i pritekne u pomoć. On cepa drva, unosi ugalj, popravlja deci bicikle, krpi izbušene lopte, vodi psa u šetnju... Celo leto je proveo praveći komšiji krov za garažu. Svi su ga posmatrali i divili se kako može u tim godinama da izdrži ceo dan na nogama, ali on je takav. Čitav život je mnogo radio, a kada je otišao u penziju to mu je teško palo. Nikada se ni sa kim nije posvađao, a svima je pritekao u pomoć. Ljudi ga veoma cene i poštuju kao vrednu i čestitu osobu. Ja ga posebno volim jer me je kao bebu nosio i brao voće iz njegovog dvorišta. I sada kada sam odrasla on prvo voće koje ubere donese meni. Kada se razbolim, dođe da me obiđe i pravi mi društvo.

On je ličnost kojoj se ja divim i želim da kada porastem imam bar neke od njegovih osobina: dobrotu, plemenitost, poštenje, upornost, borbenost... Život je veoma čudan i ko zna kojim će nas putem odvesti. Treba da čuvamo ono što je lepo i čestito u nama bez obzira na teškoće na koje u životu nailazimo.

________________________________

Ličnost kojoj se divim 

Kada sam krenula u vrtić, prvi put sam se srela sa vaspitačicom Anđelkom. Ona ima dugu, plavu kosu i plave oči. Svi smo je zvali Anđa. Svako jutro nas je dočekivala uz mio osmeh i obraćala nam se nežnim glasom. Uvek se lepo oblačila. Krasili su je strpljenje i dobrota. Mnogo se trudila da nas što više nauči i da nas što bolje pripremi za školu i dalji život. Umela je da se igra i šali sa nama, da pričamo smešne viceve...

Bili smo na zimovanju, na Goču sa Anđom. Sankali smo se niz brdo, a na kraju staze udarili smo u jedno brdo i sav sneg je pao na nju. Smejali smo se, a ona se nije ljutila.

Rado se sećam svoje vaspitačice, jer me je naučila mnogo toga. Njeni saveti su mi pomogli da lakše prihvatim školu i životne obaveze. Kad god mogu, odem u vrtić da je vidim...