Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Ljubav

Ljubav

Ljubav

 

Pred nama, sa nama, u nama samima. Retko blago koje nas prati kroz ceo život, ne trošeći se, ne gubeći na vrednosti. Sveprisutna, inspirativna, jednostavno divna ili divno jednostavna? Kako god gledali na ljubav, prožima se kroz sve. Ljubav je stvorila prošlost, oplemenjuje sadašnjost i daće budućnost.

 

To je onaj osećaj kada mislite da ste u ovozemaljskom raju. Kada vam jedna osoba daje lepotu i požudu. Svaki zagrljaj vam uliva sigurnost i nadu. Svaki put kada poljubite te usne, osećate potpuno savršenstvo. A, kada se od tih usana stvori osmeh vaš kompletan svet dobije smisao. Svi za tim tragamo. Retki su oni koji ovakav raj i nađu, a još ređi oni koji ga sačuvaju. Ljubav jeste jaka u smislu da utiče na nas radikalno. Menja nas iz korena. Potiskujemo sve mane ne bi li sačuvali svoju ljubav od celog sveta. Pored voljene osobe mi gubimo sebičnost, aroganciju, tuga nam postaje nepoznata reč, a ponos se počinje gledati kao nepotreban. Postajemo bolji iznutra, a lepši spolja. Ali to nije sve.

 

Ljubav je ponekad i slaba, jer često ne vidimo mane naše voljene osobe. Da li se to treba gledati kao pozitivno ili negativno? Da li možda iste te mane vremenom zavolimo ili ih potiskujemo da bi naš ideal ostao kakvim smo ga za sebe stvorili? Neko ima taj ideal ceo život pa samo traži osobu koja će da popuni kalup, ali češći su oni spontani susreti, pogledi, poljupci koji zapečate 2 osobe u vremenu. Koji im pokažu put do sreće do koje dolaze na najlepši mogući način. Taj put je pun prelepih reči, obećanja, dodira i osmeha.

 

U početku mi stidljivo i nežno spoznajemo u čemu smo. Cenimo to. Volimo to. Zaljubljenost nam obuzima biće i na sve gledamo drugačije. Više imamo razumevanja, ozareni smo radošću i nesvesno prenosimo pozitivnu energiju na okolinu. Vremenom naučimo da budemo malo realniji, pa se trudimo da ne uzmemo zdravo za gotovo ono što imamo. Ponekad pomislimo i da nismo dostojni takve sreće i da nismo to zavredili, ali prisustvo voljene osobe nas samo po sebi uveri u suprotno i našoj sreći iznova nema kraja.

 

Takođe je opšte poznato da svi greše, zar ne? Da li vas je nekada vaša voljena osoba izneverila, razočarala? Da li je pogrešila? Da li ste nekada vi pogrešili i učinili njoj - njemu nažao? Mislim da na sva ova pitanja odgovor mora biti pozitivan, čast izuzecima. Zašto se to dešava? Ako je ljubav tako savršena, zašto i u njoj moraju da postoje problemi? Odgovor je jednostavan. Zato što mi nismo savršeni. Zato što smo mi ipak samo ljudi. Ljudi koji su bili te sreće da dobiju priliku za nešto božansko poput ljubavi. Iskoristimo je. Nemojmo grešiti tako što ćemo ljubav skrnaviti. Cenimo ljubav slaveći je. Ne zaboravite! Mi možda jesmo nosioci ljubavi, ali ljubav će zauvek biti tvorac nas.

__________________________________

 

Ljubav

 

Pokrenula se kad je telefon zazvonio. Potrčala je saplećući se u predsoblje i onda, zadihana, zastala. Neka još malo zvoni, još malo s prizvukom molbe i nježnosti. Kako ne bi bila uhvaćena u čekanju, namještala je glas, oslobođena drhtanja, a ipak sva u nekom treperenju koje nije bilo vidljivo, okružena nemirom poput sitne paučine koja se ne miče, ali obasjana svjetlošću izgleda kao da diše. Činilo joj se dasanja taj pritajeni mir probuđen zvukom telefona, nakon što se gotovo poskliznula od žurbe. Između zvonjave tišina je rasla i ona je obuhvatila slušalicu uskim, suhim člancima, i polako, kao da ne želi, dignula je do uha.

-Ti si!... šapnula je. Trebala je reći halo, izvolite ili molim, cijelo je jutro vježbala to javljanje, uzalud.

 

On je šutio s druge strane. Bilo je normalno da je to on, ionako je gotovo nitko nije zvao, zašto pita? Ne, u stvari, to nije bilo pitanje... Zamišljao ju je kako stoji na sredini tepiha, vjerojatno bosa i malo znojna, ne oslanjajući se na predmete, raširenih nogu, zategnuto mirna, ako izgovori kakvu pogrešnu riječ, zadrhtat će kao šiba. Što joj treba reći? Bolje je da šuti. Osluškivao je njezino jedva čujno disanje i tiktakanje srebrne budilice, i znao je da njezine izrezane oči, od pamuka, gledaju kroza zid, kroz vrata, preskaču stube, zaustavljaju taksi u sunčanoj ulici i jure k njemu. Kad bi je pozvao, ona bi dotrčala! Ali on je šutio. Vani je bila nemoguća sparina.

 

Ljeto, rastopljeno kao žuta boja, kao žuti pigment, slijepljeno, grundirano, zapečaćeno, uljano žuto, mrtvački žuto, u svim nijansama žuto i ljepljivo ljeto povlačilo se po gradu, a ona je stajala držeći slušalicu u rukama i slušala tišinu, ne trudeći se započeti razgovor. Nazvao je, to je bilo važno. Bojala se da neće. Odavno se toga bojala, a opet, nekako je stalno čekala da ljubav prođe, da se ugasi, da se povuče u sebe, da se vrati svakom posebno, svakom njegova ljubav, kao izrezana fotografija – oboje bi sačuvalo svoj lik.

 

Činilo joj se da je previše uzela od njega i da je on tražio previše od nje, kao da su pod povećalom, ona gleda njega, a on nju. Doista, sve je već znao, i kako spava, zgrčena, na leđima ili na boku, s jastukom ili bez jastuka, kako piše veliko a i malo r, priča li u snu... I u snove joj je već ušao, u krasne obojane sličice koje je pregledavala svaku večer, vidjela ga je kako se skriva iza drveća i uhodi je, i bila je užasnuta, imao je pravo na nju i ona na njega. A opet, tako je željela da nazove! I da dođe.

 

Njemu je odgovarala šutnja pa je šutio. Bilo mu je glupo odjednom progovoriti, a uostalom, ona je to i očekivala. Da prije ili poslije kaže nešto, to je čekala. Osjećao je kako se opustila, vjerojatno se naslonila na zid ili čak čučnula i drži ramenom slušalicu, spuštenih vjeđa, otvorenih usnica, mlitava i meka. Nije bilo pametno od njega što je zvao. Gušilo ga je u grlu kad bi se sjetio svojih nerazumnih postupaka. Pomalo se stidio.

 

Smetalo mu je što joj je dopustio da mu se toliko približi. Više nikako nije uspijevao biti sam kao prije. Ona bi dotrčala kad bi je pozvao. Za deset minuta bila bi tu, u njegovu krevetu, gola, bijela i mokra, i sličila valu u kojem nestaje bez zvuka. Na kraju, ona bi bila ta koja bi dotrčala, a on taj koji bi ostao.

 

Uloge su pravedno podijeljene, njezin trk kroz gluho, užareno, žuto doba i njegov ostanak u tijelu od spužve. A ipak, to mu je smetalo. Žalio je što ju je nazvao, kao da je ponovno izgubio dio sebe. Neki dio, za koji nije bio posve siguran ni da postoji.

 

Doista, sjedila je na podu. Odjednom, godila joj je ta šutnja, nestvarna, a opet, nimalo prijeteća, kao kada dijete prestane plakati i konačno zaspi. Mislila je na njega bez straha. Ako i spusti slušalicu, ona će... ne, ona neće, ona će isto spustiti slušalicu. Tako jednostavno, odložiti je, i gledati u brojeve od jedan do nula, ne okrenuvši ih više nikada, ne njegove.

 

Ta prisutnost kojom ju je okružio sputavala ju je, voljela bi ga odgurnuti na trenutak, smanjiti zračenje kojim je isijavao. U stvari, htjela je da je već u onom vremenu kada ga neće željeti, jer joj se činilo da će tada opet biti trijezna i prepoznatljiva sebi samoj. Ovako, hodala je u tunelu, ravno, a ipak osjećajući vrtnju.

 

Sve je već doznao o njoj, sve naslutio. Svaka stvar koju mu je darovala imala je posebno značenje i otkrivala ju je. Nije navikla da je itko tako dobro poznaje, kao on, sebično se sklanjala od drugih, vraćajući se uvijek u svoj dobro poznati svijet iza tapeciranih zidova.

 

A on, on ju je vidio kako spava, vidio je njezino lice bačeno u snu, uneseno u svilene plahte, bez otiska stvarnosti, gledao ju je, a ona nije znala,sanjala je snove u koje se polako ušuljavao, ulazeći u duge kadrove nesvjesnog, remeteći sklad rasplinutih slika, kretao se u njoj, nalazeći put za sebe.

 

Da, voljela bi da je to već prošlost. Iako je čekala da nazove. Slušalica joj je skliznula na grudi. On će još neko vrijeme šutjeti. To joj je postalo jasno. Leži na krevetu, u gaćama, u kolovozu, u prastarom, kalendarskom, stopostotnom ljetu, i ne govori, a ona to razumije, i blisko joj je.

 

Ljeto je poput iznenadnog vriska, a onda tišina. Jedan visok, kriješteći ton, sam za sebe, ostavljen u prostoru, tako on zamišlja to rastopljeno, užeglo, usmrđeno vrijeme. Sa žutim emajliranim suncem kraj prozora, i bez disanja. Ona je bila samo priviđenje u toj vrelini, a on slučajni posjetilac u ničijoj sobi, ali priča se nastavila i on poput idiota drži prilijepljenu slušalicu uz svoje zacrvenjelo uho.

 

Nije trebao zvati, upravo se počeo odmicati. Jučer, spreman otići, zabezeknuo se kada je postao svjestan prevarenog, bolećivog lica ispunjenog strahom i odjednom prisebnih očiju, uokvirenih čvrstim trepavicama od sjajnog papira, tako strašno otvorenim i bez treptaja. Okrenuo se prije negoli je izišao i kao da se ugledao u jezeru ili staklu, nejasno i nakon puno godina. Zato je ponovno nazvao, jer vidio je i sebe kako stoji osamljen, u haljini, bosih nogu i znoji se.

 

Ipak, neće joj ništa reći. Neka je iznuri ova tajanstvena šutnja. Tajanstvena šutnja iz drugog čina, za ljubitelje opereta, izmišljena za ovu priliku i za nju. Osjećao se poput ispijene boce šampanjca koju su ponovno zatvorili. Pod pretpostavkom da boce osjećaju. Uglavnom, u vakuumu...

 

U slijepoj ulici, uhvaćen od dobrih ljudi, nježnih, svijetlih glava, koji ga grle želeći mu najbolje, cjelivajući njegovo umorno tijelo, a on im se odupire: strana mu je i nejasna ta dobrota nastala ni iz čega, nuđena bez razloga, čini mu se da postoji neka tajna koju ne može dokučiti, a koja opravdava tu nagomilanu nježnost koju mu iskazuju.

 

Ona ili oni, svejedno, ona je oni, često je oni u njegovim zbrkanim mislima. Daje joj množinu jer se boji te sulude ljubavi, čini mu se da ga žene – policajke raspletenih kosa – prate dok hoda ulicama. A onda, ponekad, opet sumnja, i iznenađuje ga njezina odsutna hladnoća, mogao bi otići, i ona ne bi primijetila. Ali jučer je imala izgled uplašene vjeverice i on je samo pritvorio vrata za sobom i danas, evo, nazvao. Jer je valjda voli. Ili slično. Glava mu je pucala od misli.

 

- Hoćeš li doći?... upitala ga je, a on je i dalje šutio. Više joj se nije sviđala ta igra i počela se bojati. Jučer je izgledao kao da će otići i možda joj sada samo potvrđuje svoj odlazak? Možda će već danas postati ono jučer što priželjkuje: komad sna što gubeći ravnotežu nestaje iz njezina uma. Hoće li danas isploviti iz njezinih žila, odnoseći te narkomanske slike koje joj je darovao, nudeći sebe?

 

Koliko će trebati da ozdravi od njega i da uistinu uđe u to vrijeme u kojem ga više neće voljeti i u kojem će ljubav sličiti na razglednicu ispisanu njegovim rukopisom i ostavljenu u ladici – samo uspomena i ništa više. I gdje i kada će uminuti bol, koliko strpljivosti treba da bi ostala cijela i možda, čak, nasmiješena?

 

On je još uvijek šutio. Nije bilo namjerno, šutio je, riječi su doticale vrhove krajnika i vraćale se u tišinu. Slutio je da se ona, uplašena, odgurnula od zida i da sada napregnuta stoji, očekujući presudu, siva od straha, stapajući se s pozadinom, vidio je obris njezine bijele haljine i to je bila slika, špricana, sitnozrnata, ujednačena siva s drhtavom bijelom crtom u sredini, gotovo apstraktna slika straha. Svoj strah bi obojio drugačije: crno s malo modre.

 

Doći ću ...iznenada je rekao pa mu se učinilo da je viknuo, nedovoljno obuzdavajući žudnju, ali riječ je bila izbačena i više je nije mogao vratiti u sebe, nije mogao odustati od nje ili je promijeniti, odlutala je u svijet, nježna kao poljubac.

 

Doći ću... ponovio je još jednom.

 

Osjetila je kako joj noge klecaju. Koljena su joj se spajala i udarala, dvije koščate jabuke, tupi, jedva čujni sudari, i slušalica se zatresla u rukama, kao da ju je električni val dodirnuo i minuo.

 

Dođi!... šapnula je, naprežući se da joj glas ne zadrhti i vidjela ga kako dolazi, kroz svjetlost, koračajući istopljenim ulicama, između mnoštva zaustavljenih, okamenjenih ljudi, u vremenu bez vjetra, sastavljen od njezine želje, skupocjen, rijedak, lomljiv, i dok je gledala to lice koje joj se približava, sve krupnije i krupnije, i polako spuštala slušalicu, pomislila je kako je pogriješila.

 

Na drugom kraju žice, spuštajući slušalicu, on je pomislio isto.

__________________________________

 

Ljubav


"Priznaj"... molio je...


Reči jesu moje igračke,pravim od njih kule od karata koje se uvek obruše kad stignem do vrha. Svaki put mi druga slika u očima kad zažmurim.


"Ne boj se, reci..." nastavlja on... Ali, nisam znala da li ću uspeti. Volela sam ga tako lako, ali reči... one su teško prelazile preko mojih usana. Ne znam... One bi sve pokvarile. Samo sam želela da se ćutke ušuškam ispod njegovog ramena, da se sklupčam oko njegovog srca. Da oseti da postoji u nama neka nevidljiva nit koja nas spaja, nit neprevodljiva u reči, jer one gube smisao i blede ako se previše koriste. A onda, nebo u njegovim očima, kao tajna mapa pokazalo mi je u koje more treba da se zagledam i... ne izustih krik! Nastade ona grobna tišina kada su usta zalepljena, a hiljadu glasova odzvanja u glavi, ne uspeva se čuti onaj pravi ,svi bi oni hteli da izlete iz usta...a nijedan ne može... Kroz gustu maglu pokušavam da se probijem, pokušavam da gledam u nas, ali NAS nema! A kad nisi tu, obaram sve rekorde u ligi samoće... svaki put iznova... Kao hiljadu zlatnih kočija progonila me je misao: "Seti se ljubav je prolazna..." Sada ta misao bledi, gubi joj se čak i odjek ,vodim boj sa ljubavlju koristeći bes da razbijem sećanja, suzu da napravim mozaik njegovog lika! Ni to mi ne polazi za rukom. Daljina ne razdvaja, kilometri bole, a ja samo želim da sam s njim... gde god... I ne, ne mrzim ga! Naprotiv... Volela bih da me se seti tu, u gluvoj sobi, kada dosada je teška, kad do smeška fali poziv, da se seti da postojim, da se seti svega.


Ovih dana malo šta me pomera i dotiče... sem,možda tebe... Izvini što nisam znala da pokažem osećanja, izvini i za to što još uvek ne znam... ali, svaki put kada zažmurim setim se tvojih reči: "Ne boj se, reci...!"

________________________________

 

Ljubav


Bez boje, ukusa i mirisa. Nevidljiva i neuhvatljiva. Deljiva i nedeljiva, sebična i gorda. Odvažna, snažna. Ljubav. Simbol za sreću, za uspeh, za ispunjenost, neusamljenost i sigurnost. Ne traži mnogo, a kat kad uzima previše. I slepa i luda. I mladalačka i staračka i dugovečna. Ne treba je objašnjavati, treba je doživeti. Ne može se pomirisita, ali se da nanjušiti, ne može se dodirnuti, ali se može osetiti, ne može se uhvatiti, ali se može zagrliti. Ljubav. U svim oblicima, u svim stanjima, u svi preprekama.

 

I život i smrt i rađanje i umiranje. I sve su slične i sve su različite, posebne, jedinstvene, neponovljive. O, kako tužnih ljubavi ima, a koliko tek tragičnih, a onih nesuđenih, a onih neodsanjanih, a onih dalekih, pa i onih zaboravljenih. Ljubav je prvi udah i prvi šapat i prvi stihovi i prve reči i prvi koraci i prvi pogled i prvi san i prva suza i prvo peckanje srca. I brži otkucaji i otežano disanje i drhtavica i svrab i leptirići u stomaku, nesanica. Ljubav je susret, pogled i reč, ritam, muzika, bat tvojih korak i išćekivanje tvog dolaska. Ljubav su tvoje oči i smeh koji je moje svetlo na kraju tunela. I to što se golicaš po tabanima i to je ljubav. I naš odlazak u bioskop kada si sama pojela sve kokice i najglasniej plakala na kraju filma i to je ljubav. I svađa i ljubomora. I tvoja kosa u vetru i miris hodnikom kad prođeš i tvoj bes i ljutnja i tvoja usna koju grizeš kada si nervozna. I tvoje nejavljanje i obrisane poruke i propušteni pozivi. I orhideje koje prezireš su ljubav i alergija na orašaste plodove je ljubav. I knjige koje si uzimala od mene i koje koje sam ja uzimao od tebe i to je ljubav. I cigarete koje krišom pušimo posle škole i tvoja teksas jakna. I bezbroj napisanih, pa obrisanih poruka i beskonačaan broj tvojeg nepojavljivanja na zakazanom mestu u dogovoreno vreme. Bezbroj zgužvanih karata za pozorište. I tvoj odlazak, u drugi grad. I tvoje „pisaću" a ne pišeš, i to je ljubav.

 

Ljubav, koja tupim nožem zariva u meso moga tela i tim istim nožem pritiska mi grkljan. Davi me, guši, uvlači. Opirem se. Štitim se. Štitim tebe od takve tebe i pomisi da si takva. Ne, nisi ti. Ljubav je. I to što gledam kroz prozor svoga stana i to što prolazim tvojom ulicom, ljubav je. O, kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima.

_________________________________

 

Ljubav


Otkrila sam da je skoro sve što je napisano i što sam pročitala o ljubavi tačno. Šekspir je rekao: - Putovanja se završavaju susretom ljubavnika. Kakva izuzetna misao, nisam doživela ništa ni slično tome, nadam se da nekada u budućnosti hoću, ali želim da verujem da Šekspir jeste, jer samo bi onda to imalo smisla. Verovatno o ljubavi razmišljam više nego što bi trebalo za svoje godine. Zadivljuje me njena moć da menja i definiše naše živote. Šekspir je rekao i da je ljubav slepa. To je nešto što iz svog iskustva znam da je istina.

 

Nikada neće nečije mane biti dovoljan razlog da prestanemo da volimo, iako bi možda trebalo. Za jedne, prilično neobjašnjivo, ljubav bledi. Posle godina i godina veze, braka, ona više nije kakva je bila na početku, postavlja se pitanje je li to onda uopšte i bila ljubav, jer ona, takva kakva jeste, trebalo bi da ostane u punom svm sjaju i da se ne menja kroz vreme, samo da se umnožava i širi. Za druge, ljubav je jednostavno izgubljena. Onaj koga smo silno voleli, naprosto više nije sa nama, mada se ne zaboravlja, jer istinska ljubav odoleva zaboravu. Naravno, ljubav može i da se nađe, sasvim slučajno, čak i za samo jedan dan. Kada vas neočekivano privuku nečije oči ili osmeh ili harizma, na putovanju, na letovanju, u pekari, u gradskom prevozu. Na raznim se mestima ljubavnici sreću, biće da je Šekspir imao pravo. Eh, ali tu je još jedna vrsta ljubavi, ona najsurovija, koja takoreći skoro da ubija svoje žrtve. Zove se neuzvraćena ljubav. Za to sam stručnjak.

 

Većina ljubavnih priča je o onima koji se zaljube jedni u druge, ali šta je sa nama ostalima? Šta je sa pričama onih koji se zaljube sami? Mi smo žrtve jednostrane veze. Mi smo ukleti među zaljubljenima, nevoljeni, povređeni koji hodaju, hendikepireni bez prava na parkiranje. Da, slušate jednu, baš takvu osobu. Ja dobrovoljno volim jednog dečka, više od dve bedne godine, najgore u mom životu. Najgori praznici, najgori rođendani, novogodišnje večeri u suzama, sa uvek istom željom koja se ne ostvaruje i čini se da nikada neće. Te godine zaljubljenosti su najmračniji dani mog života, i to samo zato što sam ukleta da volim dečka, koji me ne voli i nikada neće. Pobogu, čim ga ugledam, srce lupa, grlo se suši i ne mogu da gutam. Uobičajeni simptomi. No, ipak verujem i ne gubim nadu da ću se od ove ljubavi izlečiti i da ću jednog dana i ja imati tu iskrenu, veliku ljubav, koja traje kroz vreme i godine, koje ne ostavlja tako lako, ne gubi i ne zaboravlja. Možda je nađem baš na nekom svom putovanju u budućnosti.

loading...
27 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Ljubav

Najpopularniji sastavi

Moja draga osoba

Moja draga osoba   Postoji mnogo ljudi koji ispunjavaju moj život, koje volim i kojima se divim. To su moji roditelji, moja baka, ujaci, ali i moja… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u