Lude godine

Nesigurnost mladih devojaka, poznata je nadaleko. Mada, i nije za čuđenje. U brak se ne ulazi sa bilo kim i u bilo koje doba. Potrebno je, pre svega, dvoje ljudi koji će biti spremni da se žrtvuju jedno za drugog, da rizikuju, da se liše nekih sopstvenih užitaka radi sreće one "druge polovine".
Ona je bila devojka kojoj je momak druge vere zaslepio oči. Posle njega, kao da je sve muškarce odbacila jednom zauvek, da su se svi sakrili iza obližnjeg ćoška i pokrili maglom... Situacija sa njim se komplikovala iz dana u dan, sve dok jednog dana nije saznala da ima devojku i da je to ono što je odavno želeo.

Tada je bila zauzeta raznim problemima, a kaže se da kada imaš mnogo "tereta", ne stižeš da se osvrćeš na sve probleme. Polako je počela da se budi iz "sna" i da govori sebi da mora da ide dalje. Život ne staje, bar ne za nju.

I tako je rešila da svoju emotivnost sačuva, tamo negde, ako zatreba. Što bi narod rekao: "Za ne daj Bože!" i rešila da se posveti sebi i pokuša da uživa u jednostavnim momentima.

Jedno veče, rešila je da provede kod svoje omiljene sestre od tetke i u njenom društvu, kao i u društvu tetke, i onda tu dolazi do onog otvaranja duše, savetovanja, planiranja na daleko... Previše pitanja, mnoga bez odgovora. Ali sećala se kasnije tetkinih reči: "Kada pronađeš nekog, o kome ćeš misliti da je vredan tebe, kao i toga da mu posvetiš ostatak života, pokušaj da eksperimentišeš. Da ga pustiš da ode, da vidiš sebe bez njega, da proveriš da li možeš bez njegovog prisustva. Provedi vreme sa njim, vidi da li ti odgovara, da li ti smeta. I tek kada budeš shvatila da ti potpuno prija - znaćeš da je on onaj pravi."

Nedavno potom, desilo se nešto neočekivano. Njena već gore pominjana sestra, imala je momka sa kojim se zabavljala nekoliko meseci. Već pomenuta tetka, bila je jako stroga žena, i nije davala ni malo slobode sestri, koja je već stasala u pravu devojku. Dok su se njene vršnjakinje bukvalno preselile u noćne klubove, ona nije smela ni u podne da izađe sa drugaricama na sok i čavrljanje. Kao što bi bio redprotivila se bilo kakvoj vezi njene ćerke. Njen tadašnji dečko, nikako nije odgovarao standardima majke.

Sestre k'o sestre, poveravale su svoje probleme jedna drugoj, tešile se i podržavale, ali protiv odluke roditelja se ne može.

Iskušenja su čudo. Posle raskida sa dečkom, bila je izgubljena. Sestra je svo vreme bila uz nju, podržavala je sve dok devojka sama nije priznala da je prebrodila momenat. 2 meseca kasnije, pošto je ostala u kontaktu sa njim, sestra je smatrala da je ok zamisao videti se sa bivšim dečkom sestre. Želela je savet muškarca. Bilo joj je potrebno društvo. I onda su stvari počele da izmiču kontroli. Poljubio ju je, pokazao joj svet o kom nije ni sanjala do sada. Ali je u dnu duše čuvala krivicu koje nije mogla da se otarasi. Samo zato što je dopustila srcu da krene da igra svoju igru, zato što se prepustila željama i za tren ugodila sebi.

Sastanci su se nastavili i u naredna 2 dana. Po glavi su joj se vrtele razne misli. Počela je da mrzi samu sebe zbog gestova koje nije mogla da kontroliše. Zbog one bure koju je osećala kada bi pričlala sa njim. U svakom momentu... Ali već je bila "zakuvala sve ovo". Bilo je prekasno da se zaustavi...

***

Kada je greška već načinjena, svesni smo od početka da vreme ne možemo vratiti unazad, kako nešto ne bismo učinili. Teško je izboriti se sa samim sobom, kao i sa osećajem krvice koji se tada useljuje u dušu našu.

Sećam se kada sam čitala neke gluposti od romana, bila sam devojčica koja raste, uvek bih osobe koje greše, osuđivala govoreći da su negativni likovi. Ali ako budem malo realnija, zapitaću i sebe a i narod: zar pozitinvi likovi nikada ne greše?

Pošto je ovo moja priča, priznaću da sam sama akter iste. Ne želim da pravdam sebe, verujem da ljudi imaju prava da me osuđuju za ono što sam učinila. Nesvesno. A i šta čini čovek kada pusti da ga strasti ponesu...

Bilo je hladno. Sedeli smo i pričala sam mu o mom Slovaku. Noć se sve više spuštala, a ja nisam ni slutila šta će se dogoditi. mogu da se zakunem da mi ni na kraj pameti nije bilo da ću se, dva dana kasnije, poljubiti sa istim tim momkom.

Nisam očekivala da ćemo se uopšte videti posle toga. Pričala sam sa sestrom, rekla joj da sam se srela sa njenim bivšim dečkom, delovala je veoma nezainteresovano. Sada se pitam, zašto je glumela? Pričala sam joj o čemu smo pričali, ali nije je posebno zanimalo.

Iduće večeri, poželela sam mu uspeh na poslu i pitala ga kako je izdržao ceo dana, posle neprospavane noći. Iskazao je želju da se opet sretnemo.

I te večeri, čim sam ga ugledala, znala sam da nešto "smrdi". Nešto nije išlo po planu. Ja sam bila obična, nije me bilo briga što sam u staroj trenerci, sandalama... a on je obukao košulju, parfem se osećao nadaleko, frizura...

Sedeli smo i prepričavao mi je događaje iz svoje rane mladosti.

Imajući u vidu da tamo imam mnogo rođaka, odsela sam kod jedne od najluđih devojaka koje poznajem (koja je inače i moja sestra od tetke, ali ne ona koja je bivša devojka ovog momka. Recimo da je ona sestra2), mene je zabavljalo upoznavanje drugih ljudi, kao što je u ovom slučaju bio on. Sestra je ispratila drugaricu i doviknula mi da je ključ u vratima i da zaključam kad se vratim.

Predosetila sam da će slušati naš razgovor, pa čisto iz nelagodnosti predložih da se malo udaljimo. Seli smo pored jednog mosta. Zbog hladne noći, nisam mogla da obuzdam vilicu. Ruke su mi se sledile, ali moja znatiželja me nije pustila da odem u krevet, želela sam da čujem još neku priču, da se još malo smejem, da još malo ludujem... Možda je to bio presudan razlog. Ta hladnoća... Naterala ga je da me zagreje, običnim zagrljajima. A ludača iz mene nije sumnjala...

Kada sam ustala, naslonila sam se na kuću sa ćoška i počela da razglabam, po običaju, očekivajući da će stati pored mene, ali ne. Stao je naspram mene, približavajući se, sve više i više...

Šta se tada dešavalo u mojoj glavi? Potpuna galama, gužva, zbrka, nesigurnost, panika, ludilo, zbunjenost, hoću-neću, ne misleći na ono što će se desiti kasnije, prepustila sam se. Lagala bih ako bih rekla da je bilo nasilno, da sam se odupirala. Nisam.

Ali kada se desio, taj običan dodir mojih usana sa njegovim, nazvan "francuskim poljupcem" mogao je da promeni mnoge stvari. Možda i jeste.

"Šta sad da radim? Kako ću sestri na oči?" Pitala sam se. Ali zar nije već bilo kasno za takva pitanja? Zar nije već bilo učinjeno ono?

Možda se nisam oduprela iz znatiželje, iz želje da imam uz sebe nekog iskusnog, bar na tren. Potreba za malo nežnosti, ohrabrenja, trunčice najlepših osećanja, iskustva.

I ne želim da se pravdam. I mene bi bolelo da čujem da je meni to neko uradio. Ali kada se u sve to uvališ, drugačije sagledavaš situaciju. Pa i tolerantniji postaneš...

Možda je jednostavno moralo da se desi, tešim se sada...

***

Pre svega, moram da napomenem: ja se ne ponosim svojim postupcima iz te večeri... I verovatno se pola mojih blog drugara razočarala posle ove priče, ali za mene je ovaj blog ventil, i morala sam da podelim ono što tinji u meni.

Možda sam trebala da odem u kuću, čim sam posumnjala. Možda bi dramatičnije i pametnije bilo da sam mu raspalila šamar. Tužno je što nisam. Govorila sam naglas o njoj, skoro su mi suze pošle, ali sam svo to vreme znala da se ovo neće završiti na jednom jedinom poljupcu. Što je bilo dosta nevino.

Možda je moralo da se desi nešto, eto, lakše mi je da verujem u to. Da testiram svoja osećanja prema Slovaku (i toliko mi je sramota kada se setim ovoga, a znam osećanja Slovaka. Znam sebe...), da shvatim da sam daleko od savršentsva i da mu se nikada neću dobližiti, da vidim da sam izgubila onu detinju nevinost, bezbrižnost.

Te noći, bila sam izgubljena. Nije mi izlazila iz glave devojka koju sam toliko volela, i koju sam ove večeri izneverila. Znala sam da ne treba da joj priznam... bar ne još. A do tada sam mislila da se ovkve stvari dešavaju samo u filmovima. Legla sam u krevet oko 2, znajući da me sutra dan čeka put od stotinak kilometara. Ali nisam mogla da zaspim. Časovnik je pokazivao već 5, ja sam za sat i po trebala da ustanem. Panika... jedva sam zaspala.

U vozu sam bila čudna, mama i sestra su primetile. Imala sam nešto svoje, a to nešto je ustvari bila jedna ogromna praznina. Greška.

Ali, zašto mi je ipak prijao njegov dodir? njegov smisao za humor? njegov oteti uzdah? zašto mi se poljubac sa njim dopao više nego bilo koji do tada?

Ceo dan sam prevrtala događaje u glavi. Premirala od straha svaki put kada bih se setila da ću uskoro da se suočim sa njom. Oči u oči. I da ću nešto skrivati...

Kada sam stigla kući te večeri, pustio mi je poruku. Mislim da sam to čekala ceo dan, priznajem. Na trenutak sam zaboravila da je on bivši momak moje sestre od tetke, mislila sam da je običan momak kom sam zapala za oko. Poradovala se što mu je ipak značilo ono što se prethodne večeri desilo i dogovorili se da se vidimo.
Sestra2 je već nešto počela da sumnja, ali naravno, bojala sam se da joj išta priznam. Ona ima širok spektar prijatelja i u sve ima poverenja. A u malom gradiću, kao što je ovaj iz priče, sve se sazna, pre ili kasnije.

Kada smo se sreli, pravila sam se luda, kao da se ništa nije dogodilo. (hvala Bogu na provedenim godinama na pozorišnoj sceni) Govorila sam normalno, iako se nisam osećala normalno. osetila sam neku tenziju, znala sam da čeka da ga bar zagrlim. Da dam neki znak da nastavljam igru... Pitao me je da prošetamo. Nisam dobro poznavala gradić, ali sam mogla da se snađem. Znala sam da put kojim smo krenuli ne vodi ka gradu, ali se nisam bunila. Šuma nam se smešila, bila je već prošla ponoć, to su bili naši sati, posle ponoći. I noć je bila gusta. Znam da sam u nekoliko navrata prolazila rukom kroz vazduh ispred sebe, misleći da ima nekoga. Iskoristio je trenutak da me uhvati za ruku, stegne je jako i čim sam okrenula glavu ka njemu, poljubio me je. Držali smo se za ruke u nastavku, ja sam ulazila u paniku, zato što me je taj malk plašio. I kuda me je, za ime Boga, vodio? Kroz glavu su mi prolazile odvratne stvari, moram da priznam. I zbog svega sam se osećala prljavo. Pomislila sam da će me odvesti negde, u šumu, i pokušati da me iskoristi. Kako to inače iskusni muškarci rade.

Ali za razliku od mojih misli, u se nalazila realnost. Odveo me je na livadu, skinuo svoju duksericu, ponudio mi da sednem i rekao: "Doveo sam te ovde, daleko od gradske buke, da gledamo zvezde padalice i zamislimo po neku želju..."

I mislim da me je sa tim kupio. Sa tim i sa onim što se dešavalo kasnije... Ali ne brinite, ovo je bilo predposlednje veče. Kad gledam, jedno veče je ustvari i promenilo sve, ono prvo. Možda se pitate:

"Da l' je ova normalna?"

To se i ja ponekad pitam. Ali sreća je u tome što sam se ja posle svega vratila kući, a ono što se dogodilo tamo, ostalo je tamo...

***

Dok ne probamo nove stvari, živimo u nekoj zabludi i ne možemo da procenimo svoje ponašanje u datoj situaciji.

Pošto se bavim glumom, nije mi teško da zamislim sebe u raznim situacijama. Da iskušavam sebe, isprobavam, eksperimentišem... Ali od zamisli do realizovanja iste, deli nas jedan veliki korak.
Sinoć kad sam legla u krevet, odjednom mi se vratio onaj osećaj, od te večeri pored njega. U stomaku mi se sve uzburkalo, i kao da sam iznova bila sa njim.

Ono o čemu, nekoliko dana pre, nisam mogla ni da sanjam, počelo je da se oblikuje u neku priču.
Mir i spokojo svuda oko nas. Polako počinjem i sama da se smirujem.

"Imaj poverenja u njega, kontroliši se" mislila sam u sebi i pričom se otarasila straha.

I sad, kada zažmurim, vidim njegove svetlo-plave oči kako me posmatraju, odmeravaju svaku moju pegu i ljube nežno usne... šaptaći: "lepotice!". Nekako mi je ta intimnost između nas dvoje bila veoma ponosna. Imao je prednost u mojim očima, zato što je znao da uradi neke stvari, kako bi sve delovalo savršeno. Da uklopi svaki trenutak, da uradi pravu stvar...

I kada bi me misli obuzele, kada bih se setila nje, manje sam pričala. U jednom momentu je ustao, kleknuo ispred mene i rekao: "Slušaj, ja znam da ti je teško da sama sebi priznaš da se nešto dešava među nama. I to sve zato što sam bio sa tvojom sestrom od tetke. Da, blesava je situacija, ali razmisli koliko puta bi bilo gore da smo nas dvoje još uvek zajedno, a da se viđam krišom i sa tobom. To bi bila prevara, ovako nemam koga da varam. Slobodi smo oboje. Smiri se malo."

I onda sam rekla: kad sam već počela ovu igru, hajde da je dovršim.

Prepustila sam se govoru njegovih usana, blagom vetriću koji je pirkao, noći. Prepustila sam se nevinim dodirima, koji su kasnije prerasli u nešto manje naivno. I gledala sam ga pravo u oči, pitajući se, šta je to tako posebno u njemu? Imao je nešto što radoznalici iz mene nije davalo mira. Nešto magično, nešto što me je budilo. Pokazao mi je novi svet.

Kada me je dopratio do kuće, pod uličnom svetiljkom se okupilo dosta momaka. Očekivala sam da ćemo se rastati kao obični stranci i to me je peckalo. Što smo pred svetom razdvajali ruke koje su se cele večeri igrale jedna sa drugom.

Ali ne, ovoga puta me je po drugi put kupio. Ispred kapije me je poljubio "na blic" i rekao: "Vidimo se sutra". Stigavši kući, sestra2 me je dočekala sa osmehom na licu i muzikom. To je ono što me uvek privlači njoj, dobra atmosfera, raspoloženje na nivou, u bilo koje doba dana (ili noći u ovom slučaju) otkucalo je već 3 sata posle ponoći kada sam se ušunjala u sobu.

"Dođi, poljubi tvoju sestru!" Kezila se. Poljubila sam je u obraz i snažno stegla.
"Gotovo, znam. Sva mirišeš na njega, ljubila si se sa njim, priznaj."

Odsekla sam se. "Ma daj, ništa se nije desilo, samo smo pričali, ozbiljno." Govorila sam, pokušavajući da ne zamuckam ili da se ne nasmejem.
"Hajde bre, reci mi, videla sam vas."Sledila sam se. Gotova sam. Prolazilo mi je svašta kroz glavu.

Ali u jednom momentu, pomislih da se ipak samo šali na moj račun.
"Da,da.. videla si, ali šta? da pričamo. jer ostalo nisi imala šta da vidiš. Ništa se nije desilo."
"Ma zezam se samo" potvrdila je.

Odjednom, kao da sam se trgla iz grča. Prebrodila sam i to. I trudila sam se da više i ne pominjem njega. Sledeće veče, bilo je ujedno i poslednje veče u tom gradiću, 300-tinak kilometara daleko od moje kuće. Predpostavljala sam da ću poslednju noć provesti kod druge tetke, te nisu postojale velike šanse da izađem i vidim se sa njim.

Sutra dan, dan pred to "oproštajno veče", rešila sam da ipak ostanem kod sestre, a do tetke smo otišli samo da uzmemo potrebne stvari. Dok sam se pakovala, sestra2 je sedela sa tetkom, koja je njoj inače rođena tetka, i sa kojom smo u sjajnim odnosima.

Kada sam izašla, čula sam diskusiju:
"Znaš sa kim se naša devojka viđala ovih dana?" - sestra
"Sa kim?" Bila je zainteresovana tetka.
"Sa (pomenula je njegovo ime)"
"Ma on je super dečko. Divan. Vredan, pametan, imao dosta težak život... ali eto, sa njim bih te videla u budućnosti. Ne sa onim nesretnikom od letos"Obratila mi se tetka
"On je bio sa sestrom, nemam ja šta da tražim sa njim." Rekla sam uz smešak
"Pa šta kad je BIO? To je prošlo vreme. I da l' ti znaš šta je sve njena majka rekla njemu? mislim da posle takvih uvreda..." umešao se i teča.

Razvezla se tu diskusija, ja sam ih ubeđivala, neuspešno, da smo samo drugari, i na kraju smo se rastali. Kod sestre su nas čekale njene 2 drugarice. Imala sam ludačku želju da ga vidim, iako sam mu u toku dana rekla da neću moći.

Ostala sam bez minuta na telefonima, ali sam znala da moram nekako da ga dobijem.

Posle kratkog razgovora, razočarala sam se. Izlazi sa najboljim drugom u grad, očekivao je da se nećemo videti pa je zakazao "tešenje" kod druga i sad mu je glupo da odbije.

"Da,da, sve je ok" Lagala sam. A od besa i razočarenja mi se plakalo. Prekinula sam vezu, ostavila telefon u sobi i otišla u kupatilo. Ko zna, možda neću moći da se uzdržim pa i zacmizdrim pomalo...
Taman sam se zaključala, zove me sestra.
"Zvoni ti telefoooooooooooooon!"
I odjednom sam se sva ozarila. (da, malo su neobjašnjive ove moje reakcije)
On.
"Ipak, rešio sam da odustanem od grada i da se vidimo... ipak je poslednje veče..."
I to veče, sigurno ću dugo pamtiti.
Sreli smo se, po starom dobrom običaju, pretvarala sam se kao da se ništa ne dešava, tako smo jednih sat vremena pričali, kao drugari. Onda me je poljubio.

I eto, tako kada te stvari ponesu, dešava se da stigneš i do intimnijih stvari.

Počeo je da mi otkopčava farmerice, ušla sam u paniku. I onda se u meni "upalilo svetlo". Dovde! Dalje ne idem, ne mogu, ne smem. Bojim se. Neću.

Ono što najviše cenim, jeste njegovo poštovanje moje odluke.

Ležali smo zagrljeni, zavukla sam svoju glavu pod njegovu ruku i bilo mi je magično. Naredila sam sama sebi da ne razmišljam o tome kolika sam kučka. Da uživam još koji sat.. i tako se bližio kraj...

***

Zazvonio mi je telefon. Sestra, nekim drskim tonom:
"Gde si ti? Znam. Na stadionu. Je l' znaš da se tamo desilo najviše silovanja? Ne, naravno da ne znaš. Dođi kući, hitno".

Iako sam osetila dozu humora u njenom glasu, uplašila sam se.

Rekla sam mu da mi je bilo lepo sa njim. Ustvari, bilo lepo ili ne, na kraju se sve završi. Od nas zavise mnoge stvari. Da li ćemo održati kontakt, da li ćemo tražiti jedno drugog... kao što je od nas samih zavisio i sam taj početak.

Stigavši kući, naravno, sestra mi je rekla da se samo šalila i da je to bio izgovor da se što pre dovučem kući, da sam joj nedostajala.

Ne mogu reći da mi je žao, ali sam se možda, sama u sebe razočarala.

Nije zaslužila da joj ovo radim, i ne znam zašto jesam. Čak iako nisu bili zajedno.

Čudna stvar je, što skoro svake večeri kada smo se sastajali, ona ga je zvala, a meni je pričala da se nisu čuli posle raskida...

Kada sam ušla u voz, u povratku kući, rešila sam da ono što se desilo, ostane tamo. Nisam ni slutila da će me opet tražiti. Mislila sam: "Njemu je to bila samo avantura, ne smem da stavim osećanja u sve ovo."

Ali, ubrzo se ispostavilo da sam mu "pala dobro". I čim sam stigla kući, nastavio je da priča sa mnom, sećajući se naših trenutaka.

Sva ona hladnoća, kada sam ga pominjala sestri, ispostavila se lažna.

Stigavši kući, pričale smo preko interneta (proklet bio), pisala mi je da ustvari nikako nije prestala da misli na njega, da joj strašno nedostaje, da ne zna kako da ga izbaci iz glave, a u onim momentima kada prestane da misli na njega, ona ga sanja.

Plakala sam.
Ne znam, da sam znala da joj još uvek toliko znači, možda...
A možda i ne...
To nikada neću saznati.
Ali tada, stomak mi se prevrtao. Nisam mogla to da izdržim. Neka ogromna prljava reka se zarobila u meni i ne pronalazi izlaz.
Rekla je da sam joj potrebna.
Pokušavala sam da budem uz nju, sve dok taj talas nije prošao. Možda sam, sada razmišljam, samo htela da se iskupim. Ali svakako, ona o ovome nije saznala. I bolje je tako. Zaista ne bih želela da je izgubim.

Nastavio je da mi piše o nedostajanju, o zvezdama koje smo zajedno gledali, o željama i o čežnji...
U nekim trenutcima, sasvim bih zaboravila okolnosti oko sebe, i na momenat uživala.

Ali realnost je ipak vodila drugu igru, za nas.
Dok, jednog dana, sestra nije "uključila alarm".
"Javljaj se, čim stigneš kući, hitno je!"
Možete li da zamislite, da mi se u tom momentu zaustavilo disanje na tren. Da su mi se po glavi motale najgore stvari, čitavi scenariji o tome kako mi govori: "Nisam mogla ni da sanjam da ćeš mi ovako nešto uraditi."
Stigla sam kući, brzo joj se javila, dok sam se već 2 puta preznojala.
"Počeo je da se ponaša čudno. Mislim da mu se dopada neko drugi. Skroz je nezainteresovan, šta misliš da se dešava?"
Pao mi je kamen sa srca, jer ustvari nije saznala ništa. (da, jednog dana, svakako će sve izaći na videlo)

Sa mnom se ponašao normalno, dok je sa njom pričao hladno, dok u jednom momentu nije ugasio svaki kontakt.
A mene je i dalje zvao.
Videla sam koliko je na nju delovalo sve. Bilo mi je žao što mu je dala toliku pažnju, kada je sama zasluživala mnogo više. Ali tako je sa nama devojkama, uvek izaberemo pogrešno.

Njoj sam govorila da treba da otvori oči, da osmotri dobro momke u svojoj okolini, jer je i sama znala da se porodica nikada neće složiti sa njim, a ja sam počela da se udaljavam, zauvek, od njega.

Kada bi me zvao, ne bih se javljala, kasnije sam izmišljala glupe razloge i slala mu samo poruke, bez pitanja "kako si?, šta radiš?"
Tako je, valjda, bilo bolje.
Insistirao je, govorio da mu strašno nedostajem, rekao da je prestao da priča sa sestrom, da je tako bolje za oboje.
Pokušala sam da ga ubedim da bar ostanu u pristojnim odnosima (iako sama ne verujem u prijateljstvo posle veze).
I jednog dana sam, sasvim slučajno, primetila da pričaju. Ona mi ništa nije rekla, on je rekao da su se vratili na "prijateljske razgovore".
Samo sam se povukla. Volela bih da kažem "dostojanstveno", ali ne mogu. Nisam dostojanstveno ušla u celu ovu priču, tako da ne mogu ni da izađem. Ali mi je drago što sam bar uticala na njihovo pomirenje.

Ja dosežem rekord, od kad se poznajemo, ovo je naduži period da ne pričamo. Pokušavam da samo zanemarim sve. kao da se ništa i nije desilo, kao da nije postojalo... i eto, to je kao kraj...

Autor behappy