Moj život između stvarnosti i snova

Maslinjakom stižu bronza i san. Sunce je umorno zatvorilo vrata svojih odaja i odavno utonulo, završio se dan. Pospane glavice mališana već lutaju morem sna. Mesečev stalaknit od leda raširenim jedrima plovi u tišini bez zvezda, raspršući mirise toplog ljiljana i ostavljajući tragove suza. Ne plače to nebo, ili mesec, to je jedna u nizu mojih fantazija.

Jastuk kao da je natopljen mirisom narandžinog cveta, mami me da spustim glavu. U toj istinskoj bici između jave i sna, ogromna senka mojih suza magli mi oči. Zatvorim ih i opet otvorim. U glavi slika meseca koji je tek izašao i hiljade nepovezanih misli. Iščezli su zvuci i pojavile se neprohodne staze sna. Razmišljam kojim putem da krenem... u prošlost, sadašnjost ili budućnost. Oh te rane iz prošlosti, ostavljaju trag suza i ponekad kanu krv da izgleda kao da je na rani sutona osušena. Prošlost kao hiljadu defova ranjava zoru, a i moju dušu. Glasovi časovnika i vetra odzvanjaju u glavi. Vreme ističe. Kuda da krenem? U sadašnjost? Ne bih. Da o istom mislim 24 sata? Zaista ne bih. Zamoliću vetar da me na krilima svojim odvede u budućnost. Ipak krećem sama. Oko mene neka hladnoća. Onda pomislim, hladno je jer se u stvarnosti osećam usamljeno s vremena na vreme.

Sanjam o svojim željama, o ambicijama, o onome što me čeka u životu. Ali opet tuga. Ona je svuda prisutna. I u stvarnosti i u snu. Taman pomislim da sam je ostavila u drugom snu, ona se opet javlja kao nepokretni dolap. Ne miče se iz moje glave, zbog čvrstih lanaca mog sećanja.

Sanjam o uspehu, svom uspehu. Ne želim da mi drugi pomažu. Ali, put ka uspehu je pun trnja i kamenja. A kad stignem pred vrata uspeha, čini mi se kao da mi se pod nogama lome grančice od opala.

U suštini, ja nikad ne utonem potpuno u san. Uvek sam rastrzana između jave i sna. Moguće da je to zbog mog stava i razmišljanja da ne vredi živeti u nekom svom svetu, punom imaginacije i maštarenja. Živeću realno, i sanjaću i razmišljaću o onome što je moguće, o svetu koji je surov i zao. I tako često, na nekoj granici preloma između jave i sna, osećam se kao da tonem u ponor mojih želja, uspeha, razočarenja, tuge. I sve se to odigrava kao sukob dobra i zla. I u jednom trenutku moj život odiše idilom i harmonijom, ali tako realno, da mi se čini kao da budno sanjam. Često dostignem vrhunac snova i vraćam se u javu kao pobednik iz rata, kao dobitnik Nobelove nagrade za životno delo. Vraćam se punih ruku, a otišla sma praznih. Opet potiskujem tugu, jer kao što kažu "što te ne slomi, to te ojača". Moja snaga su ljudi koji me vole i koje volim. Bez obzira što i u ovu zoru uplovljavam bez njih, ja sam opet srećna, jer su moji đerdani u mom srcu i u prostoru između jave i sna. Sada imam jedno malo srce koje mi klija iz prstiju. Moji snovi nestaju sa pojavom prvog sunčevog zraka, do sledećeg susreta. A srce, ostavljam ga tamo da sačuva sve lepo u tim snovima.

Otvorivši oči, pred mnom se pojavila uštirkana belina novog jutra, a moj san je postao svetlost. Pogledam u nebo, i opet vidim plavičasti veo. To su nebeski dragulji, a moji su sakriveni u čarobnom kutku između stvarnosti i sna, u onom malom srcu.

U rasponu stvarnosti i sna potrudite se da uvek sastavite komadiće slomljenog ogledala, zacelite svoja krila i ponovo letite u vihoru života kao slobodne ptice. I zapamtite, vi ste kao jedna mala zvezda od inja u vrtlogu zime, tj. u ovom hladnom svetu.

Autor Mirchy