Moja majka

Jedne zime sam krenula ranije k njoj. Vukao me neki osjećaj, smrt mi se motala u mislima kao blizak sudrug i umjesto paničnog straha da ću umrijeti, osjećala sam potrebu da je vidim, zagrlim, stisnem je na grudima, nježno, kao pahulju snijega na dlanu. Stanovala sam u najtoplijem gradu, te sam navukla na sebe neki platneni žaketić, cipelice pomalo već napukle od mog kadetskog koraka i trčala sam na bus... Vozila sam se sat i pol i što sam bila joj bliže, to je zima bila jača. Snijeg je provejavao, ledila sam se od same pomisli da ću uskoro morati izaći iz autobusa.

Bila je '97. prokleto siromašna godina, još uvijek se osjećao miris baruta u zraku i još uvijek su se nazirali punktovi i barikade... Stigla sam na stanicu. Snijeg je bio nekih 70 cm visok. Bila mi je daleka, odsječena bijelom barikadom, ali nisam više mogla podnijeti taj osjećaj. Bila sam usamljena i izgubljena. Tražila sam parče tišine u zabačenim ulicama najtoplijeg grada, a nalazila sam samo na izgladnjele poglede staraca, izbezumljene i izbuljene oči narkomana, neke stranjske cure u minjacima do grla, neka buka, topot nekih nebeskih kopita...Mislila sam da ludim, da se gubim u bespućima neizvjesnosti...A samo sam trebala mir. Trebala sam njenu mahramu na lice da stavim, kao onamad Jakub a.s. onu košulju, trebala sam miris da joj udahnem, saperem oči mirisom njene kose i progledam. Sjetim se Tvorca Svevišnjeg i Njemu nijema raširim ruke i nađem smisao i sklonište.

Krenula sam sama kroz bijelu stihiju. Mrak je već počeo padati. Upadala sam u snijeg sve dublje, korak mi je postajao sve teži, neka jeza mi je prolazila kroz kosti. Ponekad bih digla pogled i kroz savijeno bukovo granje vidjela bih nebo, tmurno, visoko... obarala sam glavu bespomoćno i pred sobom vidjela nepreglednu bijelu stazu, osjećala sam da se pod bijelim pokrivačem krije zemlja, gorka i tvrda... Bože Veliki... Zemlja tvrda, a nebo visoko... Prolomio se moj jecaj kroz samotni gaj... Strah, strepnja, hladnoća... Još jedan kilometar...

Šta me to tjera? Šta me to vuče? Dala bih krajcara mnogo da sada mogu odgonetnuti tajne koje nas vode izvan realnog i izvan normalnog. Ali ostaju nespoznate i mistične kao i sam život. Nedorečene...

Bojala sam se misliti... Ali ipak misli su navirale. Dozivala sam djetinjstvo. I nikoga nisam mogla dozvati osim hodže Juse... I onih dova i sura koje sam pred njim naučila. Prebirala sam po svojoj duši i gorko jecaja. Ne više od straha, nego od razočarenja koliko sam se udaljila od sebe. Od principa na kojima sam odgojena. Od izvorne potrebe ljudske duše da nađe smiraj u svakoj dimenziji koju joj podari Uzvišeni Allah.

Da, bila sam u krizi identiteta i svega ostalog.

I zaboraviti neću osjećaj kada sam ugledala svjetla naše stare, bosanske kuće, na kraju sela... Kao da sam vidjela svjetlo na kraju dugačkog tunela. Htjela sam da vičem, da histerišem, da skačem... ali sam zanijemila u sebi. Kao da je nešto kvrcnulo, slomilo se... zamrlo...

Otvorila mi je vrata, akšam se već udomio nad krajolikom, sitna, u debeloj šamiji, dimijama, pletenom puloveru... Gledala me je svojim krupnim, crnim očima i smiješila mi se usnama izbrazdanim godinama i sirovim, težačkim životom.

Ne znam više šta je bilo... Znam samo da sam od tada ljubila ruke moje majke, svaki put kao da je zadnji put. I da sam se vratila sebi starinskoj, vratila sam se sa krive crte na nepreglednu pravu... I sada sam čini mi se već u centru kruga... Još uvijek nespretna u koračanju bremenitim poljem života, ali svjesna.

Ona je znala sve to. I samo ćutala...

________________________________

Moja majka

Moja majka se zove Suzana, ali je svi zovu Suzi, osim mene i moja dva brata. Mi je zovemo mama, jer nas je rodila.

Moja mama ima velike smeđe oči i smeđu kosu sa jednim štosnim bijelim pramenom iznad lijevog uha. Kosu uvijek veže u rep lastikom sa perlicama kojeg sam joj poklonio za rođendan. Sam sam ga napravio, samo mi je malo pomogla prijateljica Iva.

Moja mama je malena mama. Neki imaju visoke mame, ali moja mama je niska. Otprilike kao cure iz šestog razreda. Kaže da ću ja biti visok na tatu. Ona radi kao čistačica na domu zdravlja. To je jako važan posao, jer da nema moje mame, doktori i pacijenti bi morali biti u prljavom. Jako sam ponosan na nju što se brine da bolesni ljudi dođu u čiste sobe na pregled. To je jako važno.

Moja mama se lijepo smije. Onako, ne previše glasno. Ponekad je tužna. Ja onda znam da misli na mog tatu koji je sada na nebu i od tamo nas čuva. I ja mislim puno na tatu, ali ja s njim pričam jer mislim da me možda čuje, pa je meni lakše. Kada padnem, ja mu kažem, ne brini tata, ništa me ne boli. I kada je mama tužna, ja mu kažem, ne brini tata, mama je dobro, samo joj nedostaješ malo. Ali ja je isto čuvam pa ću joj donijeti peticu ili ispričati vic pa neće više biti tužna.

Moja mama isto jako voli pričati priče. Jako su mi lijepe njezine priče, jer su samo njezine. Nema ih ni u jednoj knjizi jer ih ona izmisli.

Kada narastem i počnem raditi, kupiti ću joj kompjuter. Neka zapiše svoje priče i za drugu djecu. Ponekad ih pričam prijateljici Ivi. I njoj se jako sviđaju. Rekao sam mami da piše priče na papir da ih ne zaboravim dok joj ne kupim kompjuter, da ih mogu čitati kada god poželim. Rekla je da hoće.

Moja mama je najbolja mama na svijetu i radi najfiniju tortu za rođendan. Onu s puno kreme. Takve torte nema nigdje za kupiti. To kažu i moja dva brata. Jako volim moju mamu.

Suzi je stisnula bilježnicu na prsa, a niz lice su joj tekle suze. Dobila je odgovor na mnoga pitanja. Podigla je pogled i kroz suze prošaptala: "Hvala ti!"

________________________________

Moja majka  

Jedna od najiskrenijih i najbrižnijih osoba u našem životu jeste majka. Ona je naš najverniji i najiskreniji prijatelj. Neko čija je ljubav neizmerna i potpuno iskrena. Zato se ni naša ljubav prema njoj ne meri. Majka je neko ko ima najlepšu unutrašnju lepotu i ta lepota ne može da nestane. Njene tople reči uvek su iskrene i prave, a njeni saveti sve brige mogu rešiti. Mamino plemenito srce puno je nežnosti, razumevanja, vedrih reči i smešnih šala. Tu je da nas podseti nekog nestašluka iz detinjstva i nekog smešnog događaja.

Nije to samo osoba koja nam je podarila život i učila nas da hodamo i pričamo, to je i osoba koja se uvek trudila da nam ulepša odrastanje, detinjstvo i život. Zato je ona uvek tu. Tople mamine oči prihvataju sva naša opravdanja i razloge. I kada zna da nismo u pravu, trudi se da nam na to lepo ukaže. Majka je neko ko ume da se naljuti ili da nas iskritikuje, ali vrlo brzo se opet pojavi osmeh na njenom licu. Mamini topli i široki zagraljaji čine da nestane svaka tuga i briga. Niko ne ume da posavetuje tako iskreno kao majka. Svaki njen savet mnogo znači i pomaže. Nekada ne moramo ni da joj kažemo šta mislimo i osećamo niti šta nas muči i brine, jer ona u našem pogledu vidi sva naša osećanja. Ona veruje u nas čak više i od nas samih. Puna je želje da nas svemu nauči i da nam uvek pokaže pravi put. Usmerava nas da budemo iskreni, da poštujemo druge i činimo dobra dela.

Posvećena je našem vaspitanju od malena pa sve dok ne porastemo i postanemo zreliji. Njeno vreme je uvek poklonjeno nama i sve naše želje se uvek trudi da ostvari. Majka nam uvek pruža sigurnost i bezbrižnost. Pored toga, ona je i naša najveća podrška, naše rame za plakanje, ali i naš osmeh. Svi mogu da budu sa nama i da nas vole, ali mamina ljubav nikad ne prestaje. Mamina ljubav nema cenu, ona je potpuno beskrajna. Majka je izvor naše sreće. Iz nje izlazi najveća ljubav i pažnja. Sva iskrena osećanja i sve lepote nalaze se u maminom liku.