Moja prva ljubav

Sada imam 12 godina, u septembru punim 13. Izgledam starije, može se reći (bar tako većina njih kažu) da izgledam kao da imam 14. Bilo je to kada sam ja krenula u 5 razred a on u 7. Nikad nisam bila previše zainteresovana za njega ali uvek me je šarmirao svojim očima. Počeo je da mi privlači pažnju. Naprimer, redovno bi se očešao ramenom o mene. To me je strašno nerviralo. Njegovi drugari su me zadirkivali ali i njegove drugarice. Drugarice me nisu podnosile a njegovi drugovi govorili su da su one ljubomorne na mene. Nije me bilo briga. Ali, počeo je da ulazi na moje časove, smišljajući neke razloge i da me očima pozdravlja. Meni je to bilo simpatično. Nisam smela da priznam to sebi, ali svidjao mi se. Tada mi je bitna bila samo škola.

Znao je da me nazove guzatom. Bila sam tada malo bucmasta, ali nije važno sada. Preko fejsa bi mi slao srca, to me je jako zbunjivalo pa sam mu vraćala srcima. Pitao bi me šta radim, kako sam... Tada je imao devojku, ali i dalje bi me muvao. Bilo ga je sramota što sam mlađa znala sam to, i to je pravilo problem između nas dvoje. Njegovi drugovi su me sve više gotovili, i hteli su da se druže samnom. Ali sam to odbijala tako da nikad nisam bila dobra sa njima. Iako, me je njegov najbolji drug na silu poljubio na blic. I tako, drugo polugodište petog razreda, a ja sam već zaljubljena. A on je menjao devojku non - stop. Odupirala sam se i borila sam se ali držao me je u šaci. Nekim danima bi me poljubio u obraz svaki put kada bi me video. Bilo je čudno i nisam reagovala baš najbolje ni kada su njegovi drugari to radili tako da nisam imala takav odnos sa njima. Bila sam mala klinka koju su zadirkivala čim bi naišao momenat. Prošao je peti razred sa raznim dokazima da mu se sviđam. Stalno bi mi uzimao torbu i sakrivao u muski WC, ulazio bi mi na časove, grlio, gurkao, pipkao... nervirao me je stalno i kada bi mi preko fejsa slao razne gluposti. Preko leta sam ga zaboravila.

Ali ja sam krenula u šesti razred a on u osmi. Jednog dana kada nije imao devojku, zagrlio me je i poljubio pred svima. Bilo je veoma neprijatno. Posle me je odvukao u WC, u ljubio po vratu i obrazima ali usne mu nisam dala, uvek bi ga gurnula. Prepustila sam mu se. Znala sam da sam ludo zaljubljena. Svaki sekund mislila sam o njemu. Istog tog dana odvukao me je iza nekog ormana i onako uzeo ruke, i stavio svoje prste kroz moje. Onako samo kako oni ljubavni parovi to rade. Pitala sam ga: "Zaista ovo želiš?" On je odgovorio: "Hah, naravno. Sada kada nemam devojku..."  Tražio je moje usne ali sam naslonila glavu na njegovo rame i udahnula duboko. Jedva sam stojala na svojim nogama. Tada je prolazila nastavnica i pobegli smo. Zakasnila sam na čas, ali vredelo je. Drhtala sam ceo čas. Svi su me ispitivali, a njega zezali još od petog razreda za nas. Neki su znali, neki nisu. Tog istog dana, zvao me je da dođem u dvorište da mi nešto kaže. Nisam htela, i okrenula sam se i krenula kući i viknula: "Cao!"... On je rekao: "Hej, pa gde ćeš? Molim te dođi, moram nešto hitno da ti kažem!"... Opet sam ponovila: "Neću!", Ali je došao i povukao me je... U dvorištu su bile neke moje drugarice. Moram da priznam da sam bila jako mala i sve je to bilo novo za mene (i sad sam), tako da nisam razumela šta bi moglo sve da se desi između nas. Rekla sam mu: "Ajde, reci šta imaš pa da mogu da idem kući!"... On je stajao zaleđen i gledao me je, tražeći moje usne... Tek sada shvatam da se i on uplašio... Pošto je samo buljio u mene ja sam otišla da se pozdravim sa tim drugaricama... Kada je došao sebi, naljutio se i viknuo: "Pa zar ne vidiš?! Ja te pozovem da ti kažem nešto a ti odeš!"... Okrenuo se jako besno i otišao. Od tada kao da nisam postojala za njega. Postao je zao. Podmetnuo bi mi nogu redovno. I stalno mi je govorio kao: "Ružna si!", "Pali!". A ja sam ga volela... Bilo mi je žao, da sam ga pustila da me poljubi, bili bi zajedno... Ali ipak, koliko god sam bila besna na sebe zbog toga, uvek bi se setila da je on zenskaroš, i to veliki.

Svaku devojku imao bi po mesec dana i posle raskida nedelju dana bi bio sam pa bi našao drugu. Jednom je izdrzao 4 meseca sa jednom devojkom ali to je samo zato što je živela daleko, u Hrvatskoj. Pa bi dolazio raspustima do nje. Svaki dan bi mu gledala profil. Hvala bogu da to više ne radim, bilo je jako umarajuće. Ponekad bi se setio da postojim i javio bi mi se. Prošlo je prvo polugodište 6 razreda. Ima jedna moja drugarica iz drugog odeljenja isto je 6 razred... Kao što sam rekla, mogla sam ja da se družim sa njegovim društvom, ponudili su mi to, ali ja sam bila previse uplašena. E, ona nije. Ona se druži sa njim. Jako me je nerviralo. Stalno mu se uvlaći i bila sam užasno ljubomorna. Sve do juće me je ignorisao. Ali juće me je opet očešao ramenom. Došlo mi je da ga ošamarim jer sam jedva prestala da mislim o njemu i on opet počinje. Još ne mogu da oprostim sebi to što mu nisam dopustila da me poljubi, ali svejedno... raskinuo bi samnom posle mesec dana! A tada bi još vise patila. I sigurna sam da ću ga jednom videti, jer... mali je svet.

_________________________________

Moja prva ljubav

Kao sto kaže Balašević sve prave su ljubavi tužne, pa tako i moja prva ljubav je bila više bolna nego sreća, ali to je ona slatka bol zbog koje su nastajala neka od najveličanstvenijih umjetničkih djela.

Ipak ja ništa nisam značajno u tom trenutku stvorio. Sve je počelo u sedmom razredu. Da ne bi bio pogrešno shvaćen imao sam i ranije djevojaka, simpatija... Ali dati tome naziv ljubav nikad se ne bih usudio. Moja prva ljubav je bila i ostala Marija. Kao što rekoh sve je počelo u sedmom razredu na ljetnjem raspustu. Kod druga igrali smo igre istine, ono kad kao ne smiješ lagat jer će ti umrijet majka itd. Nevjerovatno mi je sad kad pomislim na to da sam čak u sedmom razredu vjerovao u to. Neiskvarena duša. Dakle igrali smo igru istine, na Mariji je bilo da kaže u koga je zaljubljenja. Tad nastala je graja i čini mi se da sam jedini ja čuo kad je moje ime tiho izgovorila. Trebalo mi je vremena da se smirim. Graja se pojačala, raspravljali su oko neke desete stvari, nebitne stvari. Uostalom šta može biti bitno kad je Marija rekla da je zaljubljena u mene. Tek poslije 5 minuta graja se smirila, pitanje su joj ponovo postavili, a ja sam se tek smirio i srce se ustalilo na sporih 250 otjucaja u minutu. Opet je ponovila moje ime, pogledi me jos više uznemiriše, tlo mi se vrtilo, iako sam sjedio, o bože pa ocu sad pred svima pasti u nesvjest.

Tog ljeta smo provodili dane i noći zajedno, do dvanaest i trideset jer je do tad imala izlazak. Volio sam je svim srcem, neiskvareno, samo kako djete može da voli. Prošlo je pola godine i više nismo bili zajedno, njenom voljom. Našla je starijeg momka. Ja sam pokušavao da se napijem. Mrzio sam alkohol. Nije išlo. Patio sam na suvo. Dane provodio ispred njene kuće. Shvatio sam riječ sevdah. Razumio sam nesrećne pjesnike, razumio sam pse lutalice, nikog nisam razumio, samo sam nju želio.

Nisam pao u nesvjest. To veće prvi put, njena ruka u mojoj, ona uz mene, pored mora i osjećaj, nezamaljski.  Osjećaj koji je otišao, koji se nije ponovio jer samo prva ljubav ostavlja tragove duboke dokle god ide onaj ledeni brijeg u dubinu što oslikava savjest. Poslije prve ljubavi, počne vaganje, kalkulisanje, igre i igrice, pogled se proširi ili skupi zavisi od oka posmatrača.