Moja učiteljica

U ovom trenutku nalazimo se na prekretnici. Od dečurlije postajemo ljudi. Nakon osam godina sve će biti drugačije. A kao da je taj prvi dan škole bio juče. Radovali smo se misleći da smo najbitniji na svetu jer smo najzad krenuli u školu, ali nam se u očima video strah kada smo prvi put seli u te, činilo nam se, strašne klupe.

I tada nas je dočekala ona, žena koja nam je jednim pogledom rekla sve. Istog trenutka znali smo da ćemo u njoj, našoj učiteljici, uvek imati podršku. Tada je sve počelo. Njenim osmehom ušli smo u jedan novi život... život školaraca. Ona nas je naučila svemu. Čitanje, pisanje, računanje, samo su deo znanja koje nam je ona pružila. Najbitnije od svega – naučila nas je da budemo LJUDI. Od nje smo saznali da su poštovanje i ljubav osnova i pokretači čitavog životnog ciklusa. Od nje smo naučili da se osmehom najbolje možemo odbraniti. Ona je bila tu kada smo plakali, kada smo se smejali, kada nam je bilo najteže, i kada nam je bilo najlepše. Ona je bila naša zvezda vodilja prve četiri godine i ona je ta koja je od škole, koju svi smatraju baukom, napravila raj.

I nakon četiri godine došlo je do smene... opet isti strah, ista nelagoda kao na početku. Suze jer se rastajemo od nje, ljubomora jer ona dobija novu decu. Pitanja – da li će biti bolja od nas, da li će ih voleti više nego što je nas? Milioni stvari koje nam je (opet) naša divna učiteljica pomogla da rešimo. Objasnila nam je da je neizvesnost nešto protiv čega se ne možemo boriti već nešto sa čime moramo da se pomirimo, jer je život pun neizvesnosti. Nakon suza i rastanka od nje, pomirili smo se sa tim da idemo dalje. Heraklit je rekao: - Sve teče, sve se kreće.

Učenici Osnovne škole "Prvi maj" Vladimirovac

________________________________

Moja učiteljica 

Danas sam srela svoju učiteljicu... Divan osećaj kad me zagrlila... Odjednom su obema nagrnule davne uspomene. Ona, početnik u učiteljskom poslu... a ja, dobila treću učiteljicu po redu. Mislila sam biće kao i sve ostale... ali nije...

 
Bila je i ostala posebna! Neverovatno strpljiva, posvećena, tiha, staložena... niska rastom, mnogi bi rekli malena, a u stvari velika u svakom pogledu, tako neverovatna sva! Svaku reč sam upijala gledajući je netremice u oči. Ponekad me čak i grdila što preterujem sa čitanjem (to su takođe radili i moji roditelji, tačnije-majka), nisam se odvajala od knjige... eh... imala je samo pozitivan uticaj i na tu moju pasiju... a grdnju nisam shvatala ozbiljno...

Uz nju smo naučili šta su to inovacije u nastavi (doduše tada nismo znali, a sad znam da se to tako stručno zove) i da za nas ne treba da postoji samo tabla i kreda. Učili smo u školskom dvorištu, u šetnji, po grupama kući... koristili tada neverovatnu muzičku tablu, svirali na raznoraznim instrumentima koje smo uzimali iz muzičkog kabineta (do tada nezamislivo za učitelje)... Ehhh, bilo nam je lepo. Zavoleli smo tu sitnu ženu celim svojim srcem. Od petog razreda radovala se zajedno sa mnom svim mojim uspesima na takmičenjima, nagradama u školi i van nje... sve je znala, oduvek i uvek. Bila je presrećna kada je čula da sam krenula njenim stopama, (mada mi je to i porodično u genima, ali nije baš bilo u mom životnom planu)... ohrabrivala me, učestvovala u mojim uspesima, diplomama... a zatim i u zaposlenju, osnivanju porodice, rađanju... Ma, evo i sada se čudim kako je sve uspevala da isprati, ne samo o meni... Uvek je nekako bila tu, pored nas, pored mene. U međuvremenu je objavila nekoliko zbirki poezije, imala divan porodični život...otišla u penziju, a onda ostala sama.

Neverovatno kako me celog života prati njena poruka koju je zapisala u moj spomenar na kraju četvrtog razreda: "Upornost pobeđuje!" Kad god sam posustajala ili se povlačila pred neprilikama koje su me susretale, setila bih se njenih reči... pa tako i dan danas... sa svojom decom i kući i u školi, svaku prepreku prevazilazimo upornošću, istrajnošću, verom... Kad oni posustanu tu sam da im pomognem, a verujte, često i oni mene sami guraju napred! U vreme kada sam ja bila đak nije bilo tako prisnog odnosa učitelja i učenika kao danas, niti smo mi bili toliko slobodni kao današnja deca. Ali eto, ona je nalazila način da nam bude bliska i prisna, jednostavno naša.

Draga moja učiteljice, najdraža, ostavili ste jasan i dubok trag u mome srcu i mojim mislima. Zauvek ste na tim pozicijama zauzeli svoje počasno mesto. Ako Vam do sada nisam jasno i glasno rekla to, evo sada koristim priliku - HVALA VAM! HVALA VAM ZA SVE! Nadam se da će u meni bar deo mojih đaka videti i pronaći ono što sam ja našla kroz Vas i Vašu ljubav!