Moje misli i osećanja

Gazeći uplakanim asfaltom, dok su kapljice kiše poput suza kvasile sve oko sebe, polako i neprimetno, oko mene sve je gorelo. Bledilo zamućenih misli kovitlalo se tom brzinom da nijedna čista misao nije mogla da se izbori i izađe na videlo. Sve misli zvučale su kao šuštanje lišća na vetru, previše nerazumne da bi kasnije čak bile oduvane. Monotonija jeseni. Toliko mnogo osećanja, koja se smenjuju tako brzo da je jako teško razmišljati čistog uma.

Previše je pitanja, a premalo odgovora. Najgore pitanje, i najteže od svih na koje još nisam našla odgovor jeste: Ko sam ja?! Čini mi se da stojim u mestu, nezainteresovana za bilo šta oko sebe. Budućnost je širok pojam, pun izazova i prepreka, i ne uspevaju svi da se izbore sa njima. Muči me nezainteresovanost ka novim stvarima i ka stvarima koje volim. Nalazim se u mračnom krugu, tražeći vrata iza kojih je svetlost, i ne uspevam. Mali poraz vraća me na početak. Zbog toga se osećam tako malom i tako be značajnom. Ali, onda se javi ona misao da izgubljena bitka ne znači izgubljeni rat. Tako da uvek ustajem i krećem dalje. Znam da nisam sama, da imam nekoga ko će me uvek podržati u svemu, šta god da odlučim. Neko ko mi daje snagu da nastavim dalje, i ko odnese sve loše misli i eneriju poput vetra. Smešim se. Više ne postoje brige, a ni krug. Pravac je i dalje mutan, ali vremenom će se pojaviti čista slika. Posle poraza ću pasti, ali ću se svakako oporaviti i krenuti dalje krupnim koracima. Da bih nešto dobila, moram priložiti nešto jednake vrednosti. To je zakon prirode. Zato ću nezainteresovanost zameniti trudom.

Svako teži ka savršenstvu, možda je to nemoguće, ali je nešto od čega smo počeli. Možda još uvek ne znam ko sam, i ko ću biti, šta ću raditi, hoću li uspeti, ali zadatak svakog od nas jeste da pronađe portret sebe. Iskustvo, a znanje se stiče iskustvom, i prijatelji najbolje opisuju. Najgora je loša slika o sebi, koliko god teško bilo, realnost mora biti prihvaćena. Ponekad je se bojim. Ali, strah je prvo osećanje koje se javilo kod čoveka, tako da je normalno plašiti se. To dokazuje da ne želimo da budemo poraženi. Kapljice kiše polako oslikavaju portret na prozorskom platnu. Padam u san...