Na raskrsnici

Prošlost. Reč koja čini naš karakter. Ona je vajar, a mi smo glina s kojom se on igra. Kako dani prolaze, naš oblik se menja. Svaki umetnik teži k savršenstvu, a ono se u ovoj umetnosti zvana život može postići jedino učenjem kako iz svojih tako i tuđih grešaka.

Prošlost. Nekada nas povređuje. Ponekad kada stojimo na raskrsnici sadašnjosti, ne možemo krenuti putem budućnosti kojim želimo, jer je prošlost još prisutna u nama. Ali ona treba da je iza nas. Ne može se izbrisati, jer je nepromenljiva. Ali možemo učiniti da nas više ne sputava. I da u njoj ostavimo sve ono čiji tragovi nemaju mesta kako u sadašnjosti tako ni u budućnosti. Zar ne možemo raskrstiti s tom prošlošću koja nam podmeće noge i stalno zapinjemo? Jasno je da događaje ne možemo izmeniti. Možda ni ne treba, sve je to s nekim razlogom odigrano. Ali uvek možemo svaki njihov prokleti trag ostaviti tamo gde im je mesto. U prošlosti. Već dugo stojimo na raskrsnici. Zarobljena u vremenu, dok dani mi odmiču, a ja samo stojim i posmatram ih. Jel se to zove čekanje? Ne znam. Na semaforu je crveno svetlo već predugo. Zarobljena sam u sadašnjem vremenu bez ikakve slike budućnosti. Sanjarim o njoj, sanjarim o onom najlepšem snu. Sanjam o istoimenoj ulici iz koje dolazim, o tome da će zeleno svetlo zasvetliti i da ću krenuti pravo, s najlepšim osmehom i ispunjenim srcem. Šta je levo, ili desno, ne znam. Niti razmišljam, niti zamišljam. Najsrećnija bih bila kada nikada ne bih morala saznati.

Volela bi da na mekim vazdušastim oblacima sreće ostavljam tragove svojih malih stopala kraj tvojih. Da ruku čvrsto držim tvoju i da trnovitim putevima života zajedno koračamo i sa osmesima da oteramo svaku brigu. Najviše bi volela da krenem pravo, tom našom ulicom radosti i uspeha. Daleko od prošlih dela i njihovih tragova. Kada ljubav stanuje u oba bića, ona treba da živi. Ali nisu svi borci, znam. I ponekad mi se čini da me to crveno na semaforu već uspavljuje. Da se nije pokvario? Pogledaj malo. Spremna sam da zakoračim i odem s ove raskrsnice, dok još držim te za ruku. Spremna sam punim plućima udahnuti sreću. Sanjati na tvojim grudima. Biti sigurna u tvom zagrljaju. Milovati te dugo u noć onim mojim anđeoskim dodirom, koji čini da ti telom prođe prijatna jeza. Spremna sam suprotstaviti se sa tobom svakom teškom danu koji sledi. Spremna sam otići s ove glupe raskrsnice.

Hoćeš li sa mnom? Zovem te, hodi! Dođi da zajedno ostavljamo tragove u peskovitoj obali života. Da svakoj kiši nacrtamo dugu. Da zaspemo u postelji iskrene ljubavi i bude nas zlatni zraci sreće... da jednoga dana zajedno prošetamo naše sede parkom!

Autor muckos