Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik

Dečko kom je posvećen ovaj post, je nešto što se desilo i promenilo moju koncepciju o životu. Tek posle njega, shvatila sam da se sve dešava sa nekim razlogom, dobro utemeljenim.
Sada, kada mi kajanje polako ulazi pod kožu, mnogo mi je lakše da samo to mislim: da je sve tako moralo da bude i da ja nisam kriva za ono što se desilo posle.

Ja sam taka uvek bila: u svemu što radim, davala sam se maksimalnno. Ako sam glumela u 2 predstave u istom periodu, pokušala sam da dam sve od sebe na obe strane. Šta onda reći o Slovaku? Već pominjanom momku. Koga ću, eto, posle nekog vremena pominjati kao "moje prve devojačke suze", "moj prvii oteti osmeh", "moje prvo ustezanje". I svakako, "moj Slovak". Najbolji drug u kog sam se zaljubila. I eto, preko njega stigoh do ostalh Slovaka. Što bi rekli: "Ko je k'o ti sad?"

Ako oduzmem činjenicu da smo se u prolazu mimoišli, da smo sedeli jedan do drugog u tramvaju a nismo imali pojma da ćemo se jednog dana zavoleti ono drugo, i ako se zapitam "Slučajnost?" Smem da drznem i glasno odgovorim "ne!"

Tamo negde, među oblacima, odavno je bilo zapisano ovo. Da ću mu pružiti ruku u vozu koji je jurio do Bukurešta i da ću uz osmeh dodati: "Pričali su mi o tebi."

Sećam se tuge u njegovim očima. Presekla me je odmah.

Naše druženje u Bukureštu, a kasnije i u Parizu, sretno se nastavilo i mesecima kasnije, kada smo se vratili svojim kućama. Dušu sam davala za noćna filozofiranja sa njim. Da progutam još malo njegove inteligencije, da čujem, da osetim... A ja... ja sam u svoje konverzacije uvek uvodila i njegovog najboljeg druga. Bila sam zaljubljena, valjda se oprašta? I otkud sam tada znala, da on oseća nešto?

Pod prekrivačem njegovog osmeha, skrivalo se malo tuge, namenjene meni. Malo žalosti, što se nismo ranije sreli i što nije on bio taj koji će osvojiti moje srce. I voleo me je dostojanstveno. Nikada ništa nije zatražio. Bilo mu je dovoljno da ponekad pričamo. Divio se meni, govoreći kako sam vredna i borbena.

Nije priznavao da ga boli kada pričam o drugim muškarcima. Samo je prognozirao da ću njegovog najboljeg druga preboleti.

U aprilu me je gledao kako se smejem. Možete li da zamislite kada je neko zagledan u jednu tačku. Razmišlja o nečemu, ali je teško protumačiti o čemu je reč. Moja objektivnost bi tu bila bespotrebna, ali su mi drugi rekli.

"Ma jesi li ti videla, budalice, kako je on tebe gledao? Izgubio se u tvojim očima."

Stidljivo bih podigla pogled a on bi tada svoj spuštao. Želela sam da pričamo, ali nismo. Ali smo u džepovima svojih pantalona čvrsto stezali Pariz koji će nas zauvek povezivati. Bolno mi je kada se setim da sam nekome ukrala osmeh. A hiljadu puta kasnije sam pomislila da smo jedno za drugo. I sa istinom je uvek tako: kada je saznate, počinjete da vraćate sve momente unazad i da sklapate slagalicu.

Čestitao mi je na osvojenoj nagradi i na desetci. Plakalo mi se. Zagrlila sam ga snažno i taj zagrljaj je pitao: "zašto nismo probali?" Jednog dana sam u pošti zatekla beli koverat sa čitko ispisanim imenom. Bila sam prva kojoj je poslao sliku i sonet po završetku gimnazije.

I ronila sam suze.

Sa njim, eto, ništa nije bilo površno. Sve je odmah bilo preduboko. Zaljubila sam se. U novog Slovaka. Njegovi odnosi sa najboljim drugom su se iznenada pokvarili i mislim da sam jedina koja zna pravi razlog za to. Želim da odtugujem sve to. Da pomirim noć i dan i da prestanem da plačem svaki put kada se setim njega.

On odlazi u Bratislavu na fakultet. Poneće sa sobom knjigu koju sam mu poklonila i možda me se nikada više ne seti. A ja ću, uronjena u blesavo perje tmurnih oblaka, misliti da sam kreten jer sam ga izgubila.

Jer smo zajedno mogli da budemo celina. Da rušimo kule koje su nam preprečavale puteve. I čujem jednu melodiju, koja priziva suze. I sećam se jedne knjige, profesorka mi je rekla: "Podseća me na tebe".

I čim sam pročitala naslov setila sam se njega. Kasnije ju je i Una pominjala.

A meni se plakalo.

P.S. Posle nekih nemilih događaja iz mog života, suze su presušile. Plakala sam 2-3 puta godišnje i to obično onda kada mi ponestane snage i stvari ne idu svojim tokom. Ovaj dečko je uspeo da me rasplače opet. Zašto nismo ranije priznali jedno drugom? Ko zna šta nam sudbina sprema.