Odnos majka - ćerka

Postoji ona čuvena izreka: ćerke su tatine princeze, sinovi su mamine večite bebe. Ovo je postalo neko nepisano pravilo, a izuzeci su tu ne da bi ih potvrdili, već opovrgnuli. To je neko moje mišljenje. Ja jesam bila tatina princeza, ali drugačije vaspitavam svoju decu i imam drugačiji odnos sa njima. Moj sin je moj mali princ i moja velika beba, ćerka je velika princeza i moja mala beba. Tako će uvek i ostati.

Nju sam sretala često, obično na istom mestu. Lepa, slatka tinejdžerka, sa golim stomačićem i bubreščićima. Usred zime. Nismo se poznavale. Posle izvesnog vremena počela sam da radim u fitnes klubu i ona je dolazila na vežbe. Malo, po malo i postale smo drugarice. Jednog dana sam se usudila da joj spomenem kratke jaknice, izloženost stomačića hladnoći, da pričam o zdravlju žene i štetnosti takvog oblačenja po hladnom vremenu. Sasvim sam sigurna da joj je o tome "drobila" i njena majka i mislila sam da će samo klimati glavicom u stilu: "da, da, naravno, ma ništa te nisam čula." Nikada je više zimi nisam videla tako obučenu. Sama mi je rekla da me je poslušala.

Sada još samo da to isto neko objasni i mojoj ćerki. Jer ja nisam u stanju. Toliko o tome.

Ono što nas male i velike žene često muči to je odnos sa majkom. Bez obzira da li smo jedinice, ili imamo braću ili sestre, ponekad je taj odnos pomalo zategnut, pomalo ispunjen nekim svadjama, razmiricama, trzavicama, ubedjivanjima, sitnim lažima, skrivanjem pravih osećaja... Ma komplikovan, da komplikovaniji ne može biti.

Generacijska razlika, život sam po sebi, neminovno nametne te neke granice, otudjenost, nerazumevanje. Koliko je to uopšte tačno? Koliko naše majke nas razumeju i koliko mi razumemo njih? I koliko bi život bio lakši kada bismo sve shvatile da nam je majka najveći prijatelj i da će to uvek biti!? Koliko se trudimo da se približimo svojoj ćerki (ili majci), da joj pokažemo i dokažemo da će njen put biti sličan našem (ili je bio) i da će preživljavati sve one male i velike emocije, male i krupne stvari i dogodovšine koje smo i same preživljavale (ili jesu)!?

Moja ćerka je još devojčica i tek je na pragu života. U našem životu postojao je jedan period totalnog nerazumevanja koji sam "odbolovala" stoički, u nadi da će se stanje popraviti. Uz duge i iskrene razgovore uspela sam da joj se "približim" dovoljno da me uopšte čuje. Razumevanje je, potom, došlo samo po sebi. Sada sam srećna majka. Najsrećnija upravo zbog toga što znam kako je to teško postići. Onog momenta kada nastane jaz izmedju majke i ćerke on se samo produbljuje godinama. Kasnije, to stanje je veoma teško popraviti. Ponekad zbog tvrdoglavosti, ponekad zbog nerazumevanja, a razlike postanu takve da svaki razgovor preraste u svadju i neslavno se završava.

Sve u svoje vreme. Počnite odmah uspostavljati sa svojom majkom (ćerkom) drugarski odnos, zasnovan na ljubavi, razumevanju, poverenju i pažnji. Razgovarajte o svemu što biste želeli znati, a ne znate, o svemu što vas muči, tišti i boli. Majka će uvek razumeti. Nemojte zaboraviti, sve što vi, male princeze, sada doživljavate, vaša majka je već doživela. Iste sumnje, strahovi, neuzvraćene ljubavi... sve je to vašoj majci blisko i poznato. Obradujte je svojim poverenjem, sigurno se nećete razočarati. Nemojte čekati da se udaljite još više.

I šta da vam kažem za kraj!? Pozdravlja vas jedna majka i jedna ćerka, ona koja je upoznata...I koja najbolje zna da je majka uvek najveći prijatelj, jedini koji vas neće ostaviti i koji će uvek biti tu za vas. Majka je vaš život proživela dva puta, jednom za sebe, jednom za vas. Potrudite se malo, čak i kada mislite da je teško. Vredno je truda. Mame, potrudite se i vi!