Osoba kojoj se divim

Primiče se Nova godina, 31. decembar, dan kada je preminuo. I svaki put na ovaj dan, setim se njega, toplog pogleda iz invalidskih kolica i tihog, blagog prekora ako nas zatekne u nekoj šteti. Moj prvi komšija, "velika zverka", partizanski kurir, a sin istaknutog četnika, otac petoro dece i poznati umetnik.

Za njega se slobodno može reći da je proživeo nekoliko života. Pričao mi je da je i u zatvoru bio, i to više puta. Partizani su ga zatvarali zato što mu je otac bio u suprotnom taboru, pa kad bi se potvrdilo da je on, u stvari, njihov, puštali bi ga izvinjavajući se. Bio je violinista, i to poznat u svetu, ali, jedne noći je, umesto u Narodnom pozorištu u Beogradu nastupao u kruševačkom istražnom. Svirao je Miri, mladoj partizanki i njegovoj stražarki. Što šarmom, što svirkom, opčinio je mladu ženu. Pustila ga je te noći da stigne za sledeći koncert, a kasnije mu je i rodila petoro dece. Dobijao je mnoge nagrade, ali, ja se nijedne ne sećam, zato što nije nikada hteo da kaže šta je sve dobio. Mislio je da su to gluposti. Uvek je govorio da to nije merilo vrednosti. Držao se one da koliko prijatelja imaš, toliko ljudi vrediš. A on se bar družio sa svima. I sa Ciganima iz kraja, i sa doktorima nauka, i sa penzionerima u staračkom domu, i sa nama, decom iz kraja... Sa svakim je imao temu za razgovor. Nas klince je učio kako da budemo dobri, a nevaljali. Da ne budemo štreberi, a da budemo pametni. Da ne budemo dosadni, a da mnogo pričamo. Ma, svašta nas je taj naučio. Zato ga se i svake godine setimo!

Isplanirao je i svoju sahranu. Platio je tamburaše unapred, svirali su sve ono što je slušao svaki dan u kafani. Nikad nisam bio na sahrani na kojoj se nije plakalo. Nikad dotad. Svi su se sa osmehom sećali Miće. Samo je Mira malo klimala glavom levo-desno i coktala. Svi su znali da umire, sam ih je na to pripremio. A i živeo je još malo pa sto godina! I o svirci je pričao, samo što ga niko, osim Mire koja ga je jedina poznavala potpuno, shvatao ozbiljno. Baš nam se tog dana čudio ucveljen narod po groblju.

Navijao je za Napredak. Nijednu utakmicu nije propustio i kad je postao invalid. Niko mu nije tražio kartu, svi su ga poznavali na stadionu. Jakuze su mu i pesmu smislile.

Ma sila je bio Mića. Takvi ko on više ne postoje!

________________________________

Osoba kojoj se divim  

Mnogi ljudi imaju i po nekoliko osoba kojima se dive, ali ja imam samo jednu takvu osobu kojoj sam se uvek divio i kojoj ću se uvek diviti. To je moja majka. Divim joj se zbog toga što je to najvrednija žena koju znam i najbrižnija majka na svetu, koja uvek brine da li sam gladan, žedan i kakve su mi ocene u školi. Ponekad je stroga, a ponekad je najtolerantnija osoba na čitavoj planeti Zemlji. Kada sam bio bolestan, ona je uvek bila tu da mi pomogne oko nečega ili da mi nešto donese. Kada sam polazio u prvi razred, ona je bila tu. Kada sam polazio i u starije razrede, ona je bila tu, sa mnom.

Uvek mi pomogne oko domaćeg zadatka i u svakoj drugoj nevolji je tu za mene. Kupuje mi sve što želim i svuda mi dozvoljava da idem. Može se reći da imam najdivniju i najbrižniju majku na planeti! Ona ima crnu kosu, braon oči i ogromno srce! Ja imam najbolju mamu na planeti, i želeo bih za kraj da joj poručim da ću je uvek voleti najviše na svetu.

________________________________

Osoba kojoj se divim  

Od svih dragih osoba koje me okružuju, pored majke, oca, bake, brata, na mene je najveći utisak ostavio moj deka. On se zvao Časlav. On je otac moje majke. Imao je kratku crnu kosu i zelene oči. Iste kao moje. Njegove oči su se uvek smejale, kao da su nešto govorile. Stalno mi je ponavljao da me mnogo voli, da sm mu ja prva radost i sve najdraže na svetu. Mnogo sam voleo da me majka odvede kod njega. Uvek smo se lepo igrali. Nikada mu nije bilo dosadno. Sećam se kako se smejao sa mnom toliko glasno dami taj njegov dragi glas još uvek odzvanja u ušima.

Mnogo mi je žao što nije dočekao da krenem u školu i pohvalim mu se svojim peticama. Znam da bi ga to veoma obradovalo.

Stalno me je savetao da slušam starije i učio me lepom ponašanju. Ja sam tada bio još mali i nisam mogao baš sve tako dobro shvatao kao što bih danas. Imao sam samo tri godine kada me je moj deka napustio. Teško sam to prihvatio. Svuda sam ga tražio i pitao za njega dok na kraju i sam nisam shvatio da ga više nema. Uspomene na mog deku nikada neću dozvoliti da izblede i on će u mom sećanju uvek ostati nasmejan i drag.