Pejzaž

Sunčevi zraci blago pokucaše na moj prozor i nežnom toplinom ga otvoriše. Zora se nečujno, u šarenim čarapama, polako uvuče u moju sobu donoseći svežinu letnjeg jutra i miris boja.

Nisam mogla da odolim mirisnom vazduhu, koji mi zaleluja zavesu pozivajući me u šetnju. Kako sam bila na selu, jedino mesto koje mi se učinilo pogodnim za šetnju bila je obala Morave. Krenuh ka reci probijajući se kroz čipkaste zavese vrba, koje ljubomorno čuvaju sve tajne Morave. Čak se i beličasta magla uplela u vrbine pruteve ne dozvoljavajući moravskoj lepoti da pobegne u okolne vrbake.

Nisam ni znala kako su lepa jutra na Moravi. Posmatram bistu vodu koja obliva sjajne kamenčiće gladeći njihovu površinu. Jutro tek rudi bacajući sjaj na penušave moravske talase. Tiho je. Kao da niko ne želi da postidi nebeskog šetača što se tek nadneo nad Moravom. Čak se i detlić ućutao, a i žablji hor je, izgleda, na pauzi. Samo reka žubori pričajući svoju drevnu priču. Razumeju je samo oni koji su navikli na njene ćudljive talase, na tajnovite račve, zastrašujuće brzake i pitome tišake.

Pljusnu nešto nedaleko od mene. U rasprskanim kapljicama ogledaše se zlatne iskre sunca, a mene krugovi koji su se sve više širili vodom, uveriše da je to bila neka velika riba. Tek tada postadoh svesna da nisam ja jedina koja razume ovu reku. Život buja u njoj, nad njom i oko nje. Kao da je i sama Morava poželela da podeli svoju životnost sa mnom, poskoči nekoliko puta praćakajući ribe, a zatim otera roj leptira u izvidnicu.

Kakva tišina, kakav mir! Pa, ovde život buja. Morava svakim pokretom, talasićem pokazuje svoju živost i snagu. Bacajući kamenčiće u njene bistre talase i ja za trenutak postadoh deo moravske energije.

________________________________

Pejzaž

Pogled na koji sam definitivno je navikla je prizor mog dvorista koji se proteze kroz velike prozore naseg dnevnog boravka.

Volim pojavu te nenormalno velike kajsije u dnu moje baste, koja raste u visinu i sirinu uprkos svim pravilima rasta za sve ostale normalne kajsije. Zimi joj nikad ne opadne svo lisce, a na mnogobrojnim granama stoje nanosi snega. Ali leti, leti je najlepsa. Kroz gustu krosnju probijaju se sitni i tanki zraci sunca koji kao iglice bodu na onim mestima gde se spuste. A kajsije uporno stoje cvrste i jedr, jos uvek nezrele za jelo, ali vec uveliko narandzasto blage boje da unese nemir u taj zeleni sklad kojim su ukrasene sve grane.

Oko nje se prostire travnjak od samog trotoara pa sve do komsijine baste, zelena trava dise novi zivot i mirise svake godine sve vise i vise. A pod kajsijom nalazi se sto i stolice, i tu se pije najlepsa kafa posle umornog dana i posla. U samom uglu baste, nalazi se jorgovan, vec dugo je tu. Ne secam se kad smo ga zasadili, samo se secam da je jednog dana osvanuo u onoj svojoj velicini prepun grozdova prelepog lila cveca koje opija svojim mirisom.

Ne treba coveku puno. Nismo ni svesni kako se svih tih stvari koje skupo platimo, brzo i zasitimo i na kraju opustamo se u hladu jedne stare kajsije.