Pismo prijatelju

Ja, Nikola Vojinović, tebi u dalekoj zemlji evo pišem, što ti poručiti imam, ne bih li te oveselio i približio zemlji svojoj iz tuđine daleke. Najprije znaj da sam, hvala milostivom i svemoćnom Bogu, zdrav i veseo, kako ja, tako i brat moj i majka moja i otac moj. Ovo još da ti kažem: da i tebi i sestri tvojoj i ocu tvojemu i majci tvojoj želim istu takvu krepkost da vam Bog podari.

Poznajući tvoju ljubopitljivost i znatiželju tvoju, poznah da te škola moja najviše interesuje, pa da ti ponajprije nekoliko slova reknem da se ljubopitljivost tvoja ublaži. Evo nekoliko vremena niću ne zaspah kao dijete, kome je blagi Bog, koji svijem čudesima upravlja, naložio da spava noću, jer kljige mnoge pročitati valja. A starješine moje i učitelji mnoge stvari od mene zahtijevaju da ih spoznati moram, pa kako bih udovoljio učiteljima rečenim, bez sna mnogo noći probdjeh. No ne bih volio da te sve rečene stvari obespokoje i opečale, jer je sve i dobro i loše od Boga dato, prolazno, pa će i ova muka proći valjda.

A svi napori moji pokazahu se neznatnim, jer me dragi Bog kažnjava za sve zle primisli moje i za nedostojna djela moja, u vidu rđavih bilježaka u dnevniku školskom, osobito iz predmeta glavnijeh, kao što su iz računice i jezika mi maternjeg. A ta djela moja neznatna i bilješke loše žaloste i pečale mater moju brižnu i, osobito, oca mojeg starog, koji, se prekorima izlaže svaki Božji dan, jer mu sve ovo rečeno ne dopušta da bezbrižan bude, a ima i zašto. I još me kažnjava, daje mi pomalo za troškove moje novca zvekećeg, a ne daje mi novca papirnog. Ali imam tvrdu vjeru da će sve ovo opet na dobro izaći. Od drugih stvari da ti kažem da se tjelesno vaspitavam i tijelo svoje naporima izlažem, a sve zbog toga da bih se lakše nosio s drugovima mojim i nedaćama raznim, a rečeno je da je u tijelu krepkom i duh krepak. Nemam te što upitati za tebe, jer znam kako ti je u zemlji tuđoj, gdje riječ našu niko prozboriti ne umije, i gdje veliki žaropeci vladaju, a u moru riba zubata, tako da se ni okupati ne možeš. No se vrći što prije ovamo, da se opet sastanemo, i pretresemo sve što se pretresti dade, i da nam kao prije bude.
Tvoj drug i dobroželatelj.

__________________________________

Dragi moj prijatelju,

Prošlo je jako dugo od kad smo se zadnji put čuli i videli. Kako se Bozić sprema, osetila sam potrebu da ti se javim i prenesem malo praznične atmosfere koja vlada u mojoj zemlji i među mojim narodom. Znam da budisti nemaju ovakve praznike ali sigurno ste čuli za njih ili si nekad pročitao. Moram ti priznati da mi nedostaješ i da bih volela da proziviš ove praznike sa nama. Zima je napolju i sve je zavejano tako da ovih dana napuštam kuću samo kad je to potrebno. Kako se praznici približavaju, povećavaju se i moje kućne obaveze. Sve mora biti spremno za taj dan, pa najpre kućni poslovi oduzimaju većinu mog slobodnog vremena. Sreća je to, da u vreme ovih praznika postoji raspodela poslova koje obavljaju muskarci i žene u kući. Bas smo juče išli kod bake da donesemo slamu koju ćemo prostreti ispod stola kako bismo simbolizovali slamu i krevet u kojoj se rodio Isus. Gotovo svaki dan da idemo u crkvu, jer moram ti priznati od svih praznika koje slavimo u toku godine, Bozić je svakako najlepši i najsvečaniji, i meni najdraži. Znam da je daljina velika ali željno isčekuje tvoj odgovor i dolazak u posetu. Danas je peti januar i hladnoća je velika. Kako si ti? Tvoja porodica? Napisi kako izdrzavaš ovu zimu?
Puno pozdrava,
Tvoja...

__________________________________

Dragi moj prijatelju,

Prošlo je dugo vremena kako se nismo videli ili čuli, i znam da su ova pisma jedina veza među nama... zato molim te,oprosti mi što ne pišem češće. Pretpostavljam da ova pisma čitaš više puta, jer u svojoj samoći, verovatno je to tvoja jedina zabava... ili bolje rečeno komunikacija sa nama ovde u Srbiji.

Mnogo stvari se izdešavalo od kako si otišao. O politici ne bih – znaš da to nikada nisam voleo, pa neću ni sada pisati. A, znaš staru Englesku, kad nemaš o čemu da pričaš, ti govori o vremenu. A vreme ovog maja kao da je izgubilo svaki kompas i jednostavno je pomešalo godišnja doba. Pre podne sunčano, popodne kiša... i što je najgore grmljavina i oluja. Svuda su ponovo poplave, narod škrguće zubima, seća se obećanja nadležnih od prošle godine, i bori se sa bujicama.

Najteže mi pada kad čujem neke ružne vesti. Tada bih otišao do popa Ilije da ga priupitam neke stvari, ali se pokolebam, pa i on je samo čovek... šta da mi kaže, moj druže, na neke stvari jednostavno nema odgovora.

Pre neki dan je grom udario nekog jadnika... nekog pastira koji je čuvao stado ovaca da bi zaradio neki dinar. Kako grom nikada ne udari u neku silikonsku, koja ne zna šta bi sa parama, već uvek neku sirotinju... to sam hteo da pitam popa Iliju... jer ako onaj odozgore cilja, ne znam... nije mi jasno... kakve su mu to nišanske sprave i kako bira cilj... pa taj jadnik je imao sedmoro dečice, majku i ženu... jedini je radio i hranio porodicu.

Ne znam šta je Bog hteo ovim da postigne... to će zaista, moj prijatelju biti nedokučiva tajna za mene.

Danas mi Jana reče da je grom udario u devojčicu od 11 godina koja se sa drugaricama igrala na livadi. Spržio joj kosicu i dozvolio da poživi taman toliko da umre majci na rukama...

Moj prijatelju, neke stvari mi zaista nikada neće biti jasne... zar je malo jeda i čemera od strane ljudi... zašto i Bog mora da kažnjava... ili Bog jednostavno ne voli sirotinju i slabe.

Nadam se druže da te nisam puno uznemirio, očekujem tvoje pismo uskoro...

_________________________________

Prijatelju,

u jednom trenutku sam ti zahvalan, a u drugom te mrzim. Daješ mi snagu da nastavim igru koju ne znam igrati. Tjeraš me u svaki novi dan na način koji je samo tebi znan, i koji samo tebi dolikuje. Od ničega napraviš nešto. Da li si ti umjetnik, ili mađioničar? Kako uspjevaš natjerati me da se smijem? To što si tu znači da barem nešto vrijedim. To što si tu je i svrha i cilj ispred svih svrha i ciljeva. Jedino ti imaš moć promijeniti moj svijet. Ti imaš moć da ga zaustaviš, pokreneš i preokreneš. Samo po nekada se bojim da sam ti na teretu. Po nekada se bojim da ja nisam tu za tebe. Po nekada se bojim da sam sebičan kada previše svoga vremena potrošiš na mene. Oprosti mi, a ja tebi nemam šta oprostiti. Imati tebe za prijatelja je čast i neprocjenjivo bogatstvo. Možda nisam uvijek bio u pravu. Možda sam rušio naše prijateljstvo u nadi da će podnijeti sve. Molim te oprosti mi. Ipak, naučio sam nešto iz svega toga. Naučio sam cijeniti prave vrijednosti, moj pogled na svijet se promijenio. Sada puno lakše kažem 'Volim te!', sa jednakom lakoćom kao i 'Jebi se!', ali neću ti reći niti jedno niti drugo, jer je previše suvišno, a osim toga čini mi se da ti to ne bi volio čuti, jer možda ćeš se osjećati neugodno. I na kraju, ti ćeš otići, kažeš da to neće trajati zauvijek. Možda neće u početku, ali vidjet ćeš pretvorit će se u zauvijek. Sada kada si me natjerao da nastavim ovu igru, ti ćeš da odeš. Možda će neko zauzeti tvoje mjesto, ali nikada niko te neće moći zamijeniti. Ko zna, možda će se već sutra ova igra i završiti. Samo jedna stvar je bitna, da si nekada, negdje, bio dio ove priče, i da uvijek u njoj možeš naći svoje mjesto i reći 'To sam bio ja, dio priče jednog luđaka koji je igrao igru koju ne zna igrati.'

Sjeti se svega, svih trenutaka i glupih i smiješnih. Sjeti se barem po nekada, jer i ja ću otići, a neću imati snage da te pozdravim. Zapravo pobjeći ću, da se ne rastanemo, jer strah me da će taj rastanak biti težak - meni hoće. Oprosti mi što po nekada nisam bio u pravu, a tvrdoglavost mi nije dopustila da priznam. Oprosti mi što sam ovakav, jer drugačiji ne znam biti. Oprosti mi za svaki trenutak koji sam mogao, a odbio sam provesti s tobom. Oprosti mi i što te mrzim i što sam ti zahvalan. I samo da znaš, ti si kriv za ovu igru.

Možda nikad nećeš pročitati ovo pismo, ali koliko god se ovdje činilo da si imaginaran, ti postojiš. Dok pišem ovo, tu si. Za koji dan, neće te više biti, a već sutra odlazim ja. Je li pametno reći zbogom? Da li je ovo zbogom? Ne usuđujem se pitati te za savjet jer ćeš sve izokrenuti, ušareniti i promijeniti. Neka ostane ovako.

Sjeti se kada si obećao da ćemo zauvijek biti prijatelji, prijatelju moj. Sjeti se...
Svima želim prijatelja poput tebe kao najljepši dar.

__________________________________

Pismo prijatelju

Pišem ti ovo pismo, prijatelju moj dragi, da bih ti otvorio svoju dušu i perom na ovoj tankoj beloj hartiji ti ispričao koliko se svet u kome živim promenio, koliko me guše i bole te jezive promene i koliko sam nemoćan da se s njima sam izborim.

Da znaš, prijatelju moj dragi, u kakvoj se samo brzini narod sam protiv sebe pobunio. Sve one zelene livade, šume i brda koji se svakog dana gledao pre nego što si otišao u svoj manastir i posvetio se molitvi sada su zauzele zle tvorevine ljudi, koje bezobrazno i bahato svoj otrov šalju u beskonačni kosmos. Sve nekada staro i lepo zamenilo novo i moderno. Ulicama jezde bučni i brzi automobili i svi nekuda žure i jure noseći telefone u rukama., čak i deca. Ta daleka, za nas nekada budućnost je sada tako blizu i kuca nam na vrata. Pitam se svakog dana da li su ljudi uopšte svesni šta rade. Da li znaju da nije dobro da vode računa samo o sebi i svojoj dobrobiti ne mareći za druge? Znam da su ubeđeni da svojim radom da čine dobro svetu, ali moraju da shvate konačno da  polagano uništavaju sve ono što je najvrednije u njihovom životu, prirodu koja ih okružuje i druga nevina živa bića. Boli me što ne mogu da učinim ništa i razdiru me ljutnja i očaj me iznutra. Ponekad hodam kroz grad kao zombi i gledam kako mnogi oko mene gube smisao svog života i osećaj za ono što je dobro, a što je loše. Većina ih je postala crna mrlja na lepoj slici, a to je, moj prijatelju, zbog toga što im je pokvareni um zavladao, a osećajna duša i srce ispunjeno ljubavlju zanemareni. Jednom davno si mi rekao da su duša, srce i um su tri sveta, kao i Mesec, Sunce i Pluton i tek sada u potpunosti shvatam tvoju rečenicu.

Ljudi su su krenuli da rade umom samo. Srce im je kameno, a duša prazna. Žele da postanu kraljevi ovog sveta. Žele da zarade više, da imaju više i pri tome gaze sve one male ispod sebe koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Uništavaju sve što pomisle da je prepreka ka njihovom putu ka vrhu. Pišem ti, moj dragi prijatelju, kako je svet na ivici trpljenja, kako narod pati zbog svih tim zlih ljudi, kako se plašim da i sam ne postanem zao, jer tu crnu stranu imam u sebi i svestan sam je. Plašim da ću popustiti i izgubiti bitku koju vodim sam protiv sebe i biti kao sve ove mrlje ljudi koji su sami izabrali da budu takvi. 

Prijatelju dragi, kada pročitaš ovo, znaj, i dalje hodam ulicama posmatrajući svet i prepuštajući se tuzi. Život je čudo, i treba ga poštovati, a mnogi su prevazišli granice života i zaboravili na ono što je najvažnije. Očekujem tvoj odgovor i tvoje reči utehe, jer ti najbolje znaš kako se sa zlom treba boriti. Želim ti svakog dana vedro nebo i sunce iznad tvog manastira, iako znam da ćeš reći da svevišnji o tome odlučuje. Ostani mi dobro.