Pismo tebi dragi moj

"Pišem ti ovo dok mi se ruke bukvalno tresu od treme. Znam da ćeš ovo pročitati sa onim tvojim, posebnim osmehom na licu. Prosto poželim da te u ovom trenutku grlim i ljubim kao što sam ono dana. Daljina, prokleta daljina. Mrzim je.

Želim ti da shvatiš koliko te volim, koliko te obožavam, koliko ne mogu bez tebe. Želim da uz mene budeš svakog mogućeg trenutka, svakog mog uzdaha. Ljubim te tvoje lepe plave okice. Svake noću svom malim rukama prolazim kroz tvoju kosu. Moje male ručice plešu kroz tvoju plavu, mekanu kosu. Poželi mi lepe snove, dušo moja. Poželi mi lepe snove dok me nežno, poput deteta ljubiš u oči. Kupi mi najveću svesku koja postoji na ovom malom svetu, kupi mi i jednu crvenu olovku, neka ide na ljubav. Donesi to na dan zaljubljenih da ti pišem koliko te volim, koliko mi značiš i koliko ne želim da više izađeš bez mene iz tog stana. Koliko se volimo, čovek bi pomislio da smo 100 godina nerazdvojni. Onaj dan na izlatu, kada sam te upoznala, pamtiću poput svog rođendana. Tada sam se zapravo rodila druga ja, drugi mi. Nikada neću da zaboravim kada smo se posle onog pića prošetali držeći se za ruke prvi put, bila sam na sednom nebu.

Leptirići su opili moje telo a svetlost obasjala moje lice. Kupujem tvoju ljubav, tvoju dušu, kupujem zauvek. Nikada je neću prodati, zauvek si samo moj. Mi smo jedno. Najviše volim kada u tvom zagrljaju slušam kako mi pričaš. Pričaj mi o vremenu, o životinjama, bilo čemu. Samo me zagrli dovoljno čvrsto, i ne puštaj. Pusti me da zaspim u tvom zagrljaju. Neka sedimo na kravu, ne budi me. Pusti me da odsanjam najlepši san u tvom zagrljaju. Naš sledeću susret neka liči samo na tišinu i poglede, puno zagrljaja i poljubaca. Meni je to dovoljno. Znam oboje da su reči nekada suvišne."

________________________________

Pismo tebi dragi moj

Šena Šarma je kolumnistkinja "Elit Dejlija", a sa čitaocima podelila je svoja razmišljanja o onome što često nazivamo "nesuđenom ljubavi". Ona smatra kako svako ima jednu takvu nedostižnu ljubav.

"Nisam ona koju želiš sada, već ona koju ćeš kasnije trebati... Nikad neću zaboraviti tebe, svoju prvu pravu ljubav. Zajedno smo činili divne stvari, svi su nam mogli zavideti na sreći. Bili smo mladi i nepromišljeni, što se kasnije pokazalo i našim najvećim greškama.

Kad pomislim na pravu ljubav, reči koje mi padaju na pamet su stabilna sreća, empatija i obaveza jedno prema drugom. Kad smo mladi, osećamo se nepobedivo i mislimo da se baš sve može dogoditi. Kao da posedujemo moć da sve pokrenemo. Nažalost, pravi život ne funkcioniše tako.

Pronašli smo jedno drugo u nezgodno vreme, na nezgodnom mestu. Stvarnost je da ponekad upoznaš onog pravog u pogrešno vreme. Očaj ni izbliza ne opisuje moje osećaje nakon našeg rastanka, a shvatila sam da je okrivljavanje tvoje nezrelosti zapravo nezrelo od mene. Zrelost dolazi nakon što smo iskusili svet. Nisam mogla biti ljuta što smo oboje morali još toliko toga proći. Neke ljubavi mogu biti osuđene prije nego počnu.

Ne želiš preveliku bliskost sa nekim jer to donosi previše toga o čemu se mora misliti. Kasnije ću se pozabaviti sa tim, kažeš sam sebi. Jednog dana ćeš saznati da te površne stvari ne mogu spasiti, ali ljubav može. Osetićeš potrebu, napokon se otvoriti nekome i nećeš se bojati onog što ona vidi u tebi.

Jednog dana bićeš spreman na sve te stvari. Ne samo da ćeš ih trebati, već ćeš ih želeti. Međutim, tada vreme neće biti na našoj strani. Kad dorasteš tim stvarima, ja ću već biti sa nekim drugim. Ako nam se putevi sretnu jednog dana, poželeću ti sreću i sa setom se prisetiti naše ljubavi".