Pred jednim umetničkim delom

Ustala sam rano da ukradem sunčano jutro letu, kojem se bliži kraj. Nebo je bilo vedro bez ijednog oblačka, sunce se probijalo kroz ogromne krošnje. Koračala sam krivudavom stazom osluškujući cvrkut ptica. Ništa drugo sem tog nestašnog hora nije remetilo moje misli koje su neumorno lutale prošlošću.

Osećala sam kako sa izuzetnom lakoćom osvajam breg. Iza krivine sam ugledala crkvu svetog Teodora kako blješti okupanim jutarnjim suncem. Poželela sam da zakoračim s one strane gvozdene ograde i u miru se predam molitvi. Ali vrata su bila zaključana. Razočarano sam se okrenula razmišljajući kuda dalje, kad spazih ljupku kućicu blizu crkve. Neodoljivo je podsećala na pribivalište junaka iz bajke. Možda na onu u koju je svratio Pinokio, gde ga je lutka učila lepim manirima. Onda ugledah taj stočić koji mi je privukao pažnju. Bio je mali, okrugao od betona, na jednoj nozi. I ne bi bio ništa posebno damu duh nije udahnuo slikar Bora Subić. Stajala sam ispred kuće i netremice ga posmatrala. Vlasnik me je primetio i pošao mi u susret. I on je ranoranilac poput mene što se ne bi moglo reći za stanovnike ostalih kuća. Ljubazno me je pozvao da pogledam njegovu izložbu. Sve slike su mozaici. Portret Nikole Tesle, Mona Lize, novi grb grada Vrsca i druge. Čika Bora mi je o svakoj posebno kao objašnjenje sta predstavlja, kad je i kako nastala.

Ali najlepši utisak na mene je ostavio onaj njegov ljupki stočić. Pravi stočić na pravom mestu. Težak pedesetak kilograma, stajao je pred kućom prkoseći Košavi. Ona se dobro namučila ne bili ga oduvala, ali uzalud.Ma koliko se trudila nije ga pomerila ni milimetar. Njegova okrugla ploča kao i nogica bile su obložene raznim kamenčićima u boji. Svaki od njih čika Bora je farbao tako što je mešao kreč, ulje i boje. Stvarao je mozaik. Ta mešavina odolevala je i kiši i snegu.

Zato je malecki sto stajao godinama ne menjajući izgled. Ako mi ne verujete uverite se sami. Kada sam krenula čika Bora mi je poklonio ružu iz svoje bašte i par šarenih kamenčića. Osećala sam se kao Alisa u zemlji čuda jer me je stočić podsetio na onaj iz pomenute bajke. Samo što nije stakleni. A umesto kolačića na kome piše "pojedi me" na njemu su stajale dve kafe kojom me je slikar poslužio. Dok sam pila i ćaskala sa umetnikom razmišljala sam o njegovom delu. I zaključila da je uspeo da stvori magični predmet kojim se ulazi u bajku. Stočić je toliko moćan, da verujem da ću sledećeg puta kraj njega zateći Alisu, Sesirdžiju i Belog zeca kako sa čika Borom piju čaj.

________________________________

Pred jednim umetničkim delom 

Možda ne bih mogao da se pohvalim svojim poznavanjem umetnosti. Ne bih mogao da prebrojim sve umetničke pravce, čak ni da prepoznam kojim od njih pripadaju neka dela poznatih slikara ili vajara, na primer. Ali, sada već znam taj osećaj koji u meni može da probudi nešto što je vredno i veliko u umetnosti. Na žalost, takva dela ne mogu da analiziram. Ne mogu ni da razaznam šta je to što ih čini tako velikim i zanimljivim, toliko značajnim i zašto su od neprocenjive vrednosti. I kako se to dogodi da neko delo ostane jedinstveno i neprevaziđeno hiljadama godina. Na žalost još uvek nisam imao priliku da posetim takva mesta gde se čuvaju dela svetskih velikana iz nekih prošlih vremena.

Ali ću zato zauvek pamtiti taj osećaj kada sam pogledao izložbu slika Olje Ivanjicki. Stajao sam zatečen tim snažnim prizorom i ekspanzijom boja. Na većini slika bili su ženski likovi, a ja sam zastao pred jednim. Bilo je to kao da sam sreo nekoga poznatog, nekoga spremnog da mi ispriča svoj priču. Otkuda se stvorio baš tu na toj slici, pitao sam se. I pitao sam se da li je taj zapanjujući lik, koji me je na trenutak potpuno obuzeo, stvarno postojao, ili je postojao samo u glavi naše velike umetnice. Da li je u pitanju čista fikcija ili zarobljeni delić nečije prošlosti, možda čak i budućnosti. Nekada do tada nisam osetio ništa sličino, u meni su se smenjivali i radost i tuga i poštovanje prema jednom trenutku, izrazu, veštini. Znam samo da sam ostao zbunjen i zatečen, kao i to da sam dugo ostao pred slikom.

Ni danas nisam siguran zašto je baš to delo na mene ostavilo najjači utisak. Ali je baš zbog njega, umetnost za mene pre buđenje osećaja, nego poznavanje teorije.

_________________________________

Pred jednim umetničkim delom  

Često putujem kod moje bake u selo i u putu posmatram prostrana i beskrajno široka ravničarska polja. Kao i većina ljudi nisam mogla da prođem kraj njih a da se ne osvrnem na događaje koji se tu, pored nas, dešavaju. Putujući tako posmatrala sam razne livade pšenična i kukuruzna polja ali najlepša od svih su bile njive prekrivene suncokretima. One izgledaju kao da se sunce spustilo na zemlju. Došavši kod moje bake čija je kuća sva u cveću primetila sam kolika je lepota cveća i kako je to inspirisalo razne slikare da naslikaju neka od najlepših umetničkih dela. Jedan od najpoznatijih slikara Vinsent Van Gog je verovatno tako isto bio inspirisan suncokretima pa je naslikao jedno od najpoznatijih dela koje snažnim temperamentom i strastvenim bojama dočarava sliku. Ta slika se zove - Suncokret.

Ova slika kao i drugi njegova radovi inspirisala je kompozicijama iz prirode i sredine koja je na njega ostavila snažan utisak i koju nam on prenosi preko svog dela. Na slici se vidi prelepi buket suncokreta kojima je slikar hteo da prikaže najveće blago koje čovek ima na planeti, a to je sunce bez koga ne bi bilo ni života na zemlji. Mislim da je umetnik ovom slikom hteo da pokaže, pored najlepšeg prizora stvaranja majke prirode tj. cveća takođe i lepotu života ispod sunčevih zraka. Zemlja koju je on mnogo voleo i na kojoj je rođen dala mu je ispiraciju da naslika ovo delo i da svoja osećanja prenese na platno. I ako u svoje vreme nije bio priznat i mučio se u životu ostavio je neprocenjivo blago čovečanstvu koje će ga zauvek pamtiti. A suncokreti su jedno od njegovih najvećih i najlepših dela. I kada god pogledam njegovu sliku tada mi je u duši neki sunčev sjaj koji se jasno ocrtava na licu. Jednom rečju nadahnuta sam umetničkim delom.

________________________________

Pred jednim umetničkim delom  

Da je književnost umetnost koja nesumnjivo pruža najbolji užitak potvrđuje moje omiljeno književno delo, tačnije roman Dena Brauna - Da Vinčijev kod. Taj roman sam počeo da čitam dok sam imao upalu pluća, pa je moj komšija smatrao da će mi biti dosadno i doneo mi je knjigu. Na prvi pogled knjiga i nije delovala kao nešto što je moglo da mi zadrži pažnju sve dok nisam uplovio u svet zavera, prevara i ubistava koje traju preko hiljadu godina. Tačnije od kada su Vitezovi Templari pronašli blago ispod Solomonovog hrama. Zadivila me je istorijska podloga romana koja baca drugi pogled na religiju. Knjiga je pisana po bestseleru - Sveta krv, sveti gral - u kojoj su navedene činjenice o Krstaškim ratovima, Templarima i hrišćanstvu u celini, knjiga koja je uzdrmala temelje hrišćanstva.

Roman Da Vinčijev kod govori o naučniku koji je bačen protiv svoje volje u svet laži i prevara i koji se trudi da reši misteriju vezanu za Sveti gral. Radnja knjige se dešava u Francuskoj, Engleskoj i Italiji. Složenost kojom je knjiga napisana zadivila bi svakog. Šifre, ličnosti i dešavanja su usklađeni do savršenstva. Ko pročita ovu knjigu posle nje će uvek imati drugačiji pogled na svet, na život i na ljude. Crkva je ovu knjigu osudila jer se kosi sa njenim učenjem, ali to se i moglo očekivati jer ko jednom uđe u taj svet teško izlazi iz njega. Jedan od snažnih utisaka koji je roman ostavio na mene je to da Sveti gral nije bio putir iz koga je Hrist pio vino, već tajna o ljubavi Hrista i Marije Magdalene koju crkva ne priznaje.

Tajna o Hristovom jevanđelju u kome se veruje da piše, da ako čovek želi da veruje u Boga ne mora da ide u crkvu jer je Bog svuda oko nas. Stalni pokušaji ubistva profesora i njegove prijateljice Sofi od strane crkve dokazuju da tu ima nečega za šta crkva ne želi da se sazna. Crkva je proterala ženu iz svog učenja kao nešto grešno. Ali, ne znači da zbog jedne jabuke treba da pate sve žene do kraja sveta. Takođe što je privuklo moju pažnju je to da je pre patrijarhata postojao matrijarhat gde je žena bila stub svake porodice. Knjiga ne demantuje da je Hrist postojao, samo kaže da je možda živeo drugačije od onoga što crkva pripoveda. Takođe ne demantuje da ljudi treba da veruju u boga - Veruj u boga, ali veslaj ka obali.

Ova knjiga je najlepše delo koje sam ikada pročitao. Knjiga ostavlja snažan utisak na čitaoca i moje mišljenje je da je možda trebalo da dobije Nobelovu nagradu za književnost, ali ja nisam dovoljno stručan da o tome komentarišem.