Putujem na krilima mašte

Moja mašta može svašta. Sve one stvari koje sebi ne možemo da omogućimo jer nemamo sredstva za to ili su prosto nemoguća za ostvariti, za to možemo da upotrebimo maštu.

Ja recimo zaista volim da putujem. Oduvek sam maštala da posećujem udaljene zemlje i kulture koje su drugačije od moje, ali za to nemam ni dovoljno sredstava, a naravno, ni dovoljno godina pa sve sto mi preostaje jeste dobra avanturistička knjiga i malo moje mašte. U svojoj mašti sam posetila mnoga mesta, a jedno od omiljenih je Indija. U svim onim njenim jarkim bojama koje su jos življe na suncu koje kod njih nikada ne gasne, cela zemlja izgleda kao neka predstava u kojoj su svi ljudi glumci. Žene prolaze ulicama u sarijima tako zivopisnih boja i ukrašenih sa toliko detalja da je prosto neverovatno kako to sve izgleda i da su to mogle ljudske ruke tako ukrasiti. Bez obzira na to koliko je priroda živa i kakve je sve čudne životinje nastanjuju, nisam mogla zanemariti činjenicu da je zemlja jako siromašna, tačnije, da je jako puno siromašnog stanovništva u njoj.

Ako se povučete malo dalje iz grada naići ćete na veliki broj budističkih hramova u kojima vlada takav mir i spokoj da vrlo često imate utisak da ste potpuno sami u tom hramu.

Nije ovo jedino mesto u koje sam otputovala zahvaljujući svojoj mašti, sa njom možete otići i u one gradove koji više ne postoje, a to je tek prava avantura.

________________________________

Putujem na krilima mašte  

Sinoć me je mama rano poslala u krevet. Okretao sam se u krevetu i nikako nisam mogao da zaspim. Zatvorio sam oči i brojao do 200. Ne vredi. Ne mogu da zaspim, pa to ti je. Sklopio sam oči i počeo da maštam. Nalazim se na fudbalskom terenu. Stadion prepun. Svi željno očekuju početak utakmice. Mašu zastavcicama i skandiraju. Stojim na golu obučen u pravi golmanski dres. Čujem kako uzvikuju moje ime. Poručuju mi da budem pažljiv i ne primim ni jedan gol.

Počinje utakmica. Napeto je. Protivnički igrači napadaju, šutiraju u okvir gola, ali ja branim svaki udarac. Ovo je moj dan! U punoj sam formi. Navijači me bodre: Bravo! Bravo, Nidžo!, Nidžo, majstore! Ja im šaljem pozdrave i poljupce. Pravim parade! Bacam se na travu. Biću proglašen za golmana prvenstva! Možda me i trener uzme u reprezentaciju! Odjednom se od nekud začu glas moje mame: Nikola, hajde, ustajanje! Vreme je za školu! Bilo mi je žao što je prekinut moj divan san. Nisam ništa rekao mami da je ne bih rastužio.