Rastimo uz lepe reči

Sunce na istoku rađa novi dan. Na sve četiri strane sveta nastaje novi život. Život ulazi u dečiju dušu. I dan ga obasjava!

Prve lepe i mile reči dete će čuti od svoje majke. Nežne kao prolećni povetarac, blage kao sunčev zrak. Reči ljubavi, zaštitničke reči. Uljuljkivano i nesvesno života oko sebe, dete počinje da raste kao trava posle kiše. Tada čuje prve oštre reči, ružne, pune optužbi. Ne razume on baš sve, ni šta mu to govore, ni zašto ga optužuju. Na momente tužan, plačljiv, zbunjen... beži, skriva se u zagrljaju one koja ga je rodila. Ona će ga utešiti, zna ona šta će mu reći da ublaži tugu!

Dete stasava u mladića, naučen je već da prima udarce, i da uzvraća udarcem, da govori ponekad ono što ne želi. Pa posle žali, duboko žali. Od nekog je čuo da treba govoriti jer je ćutanje lenjost i kukavičluk. Zato je zažalio što onoj Mileni sa crnim očima nije rekao sve što je trebalo reći. Ode ona putem svog zvezdanog neba, a neizgovorene reči ljubavi ostadoše da zauvek trepere u lišću starog drveta. Naučio je da ne sme dopustiti da prođe nijedan dan, a da ne kaže ljudima koje voli - da ih voli.

Zar ti nije toplo oko srca kada ti drug kaže da si mu najbolji drug, kada te nastavnik pohvali, kada te prodavačica ljubazno pozdravi, kada ti roditelj kaže da si njegovo sunce i njegov život? Sve te reči nas ispunjavaju, u svima njima nalazimo radost. Živeći uz te lepe reči rastemo kao suncokreti koji se okreću prema suncu. Tako bi trebalo da bude tokom našeg kratkog, a dragocenog života.

No, ima i onih koji kroz svoju patnju i otkrivanje gorkih saznanja tonu u opšti besmisao, ne otkrivajući smisao. Pa bi da povuku još nekoga sa sobom u ambis beznađa govoreći mu ružne reči, nesvesni koliko ga zapravo povređuju. Da li mu odgovoriti na isti način, upustiti se u tu ružnu igru ili ćutati i pognuti glavu? Da li biti isti kao oni? Ne, to ne sme da se dešava, takvi ljudi ne zavređuju pažnju i ljubav.

Deca bi trebalo da rastu okružena lepim stvarima, toplinama, rečima koje ispunjavaju srce i dušu. Zna to mladić koji je postao već zreo čovek. Seća se bake u njegovoj ulici koja je živela sama; on joj otrči po hleb, pa kad sedne pored nje ispod stare lipe ona mu tepa: - Dušo moja, Dušo bakina. A on se osmehuje ustima punim domaćih krofni koje je iznela pred njega pa mu milo oko srca. Sada baka u Božjem krilu spava, a on se i dalje seća njenih toplih reči.

Kasno je. Ležu dečica u svoje tople krevete. Čuje se vetar koji šapuće cveću u bašti. Nebo puno zvezda, a i one se došaptavaju sa mesecom. Pričaju neke lepe bajke, a deca sanjaju. Sanjaju svoje ružičaste snove u kojima ljudi nisu zli, gde vladaju mir i ljubav, a mile reči koje im šapću anđeli padaju po njima i uspavljuju ih.

Na kraju, u daljini, dok tonu u san, čuju se reči najvoljenije: - Mirno spavaj, dušice! I lepo sanjaj!