Šetnja kroz šumu

Oduvek sam volela prirodu, ali kako živim u ravnici koja nema puno pošumljenih površina, tako nemam često priliku da uzivam u šetnjama kroz šume.

Međutim, jedna je eto ostala upečatljiva, baš zato što je to postalo retko uživanje za mene. Bila sam sa prijateljima na Fruškoj Gori za praznik i zaista sam uživala u odmoru u takvoj prirodi. Nakon obilnog jela, kartanja i igranja odbojke sa prijateljima, rešila sam sa svojom prijateljicom da prošetam kroz šumu kako bi se odmorile od ljudskog zamora. Krenule smo stazicom, koja je vodila sve dublje u šumu. Nisam se plašila, gde god da se okrenete mogli ste videti šetače koji isto tako uživaju u prirodi. U jednom trenutku, primetite samo to da vas okružuje visoko drveće koje vam zaklanja pogled od svake civilizacije, paprat i travu, i zvuk ptica i insekata, kao i suvog lišća i grančica koje pucketaju pod težinom mojeg tela. Uživala sam, bila sam sa prijateljicom ali sve što sam mogla čuti i videti bila je šuma koja je duboko disala duboko i stvarala prijatan zamor koji umiruje i uspavljuje. Tek ponekad mogla sam da ugledam ostale pešake koji su isto tako ćutali i uživali u čistom vazduhu.

Vraćala sam se kad god sam mogla, mislim da je to jedan od razloga zašto sam ostala pešak i vidim prirodu i šumu kao jedini odmor od gradske vreve.