Sloboda

O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no toga često nismo svjesni jer većina ju uzima zdravo za gotovo. Čovjek koji ima slobodu je bogat čovjek. Sloboda je dar božji.

Slobodu nije lako opisati. To nije samo riječ, to je pojam, to je život, a život se ne može objasniti u par rečenica. Svi smo rođeni slobodni, ali nam život često nameće prilike koje nam ograničavaju slobodu, postavlja nam pravila. Ipak, mislim da su pravila tu kako ljudi ne bi zloupotrijebili slobodu. Čovjek koji je slobodan može činiti sve što želi. Zamislimo svijet u kojem možemo uzeti sve što poželimo, strmoglaviti osobu s kojom ne dijelimo isto mišljenje ili uništavati tuđi rad. Da li bi to bio svijet kakav želimo? Naravno da ne, zato i postoje pravila koja čovjeka ograničavaju da učini sve što mu je volja, ali takav čovjek onda smije učiniti sve što može, a ne što želi. Da li je takav čovjek onda slobodan?

Svaki čovjek ima pravo na slobodu i nitko mu to ne smije oduzeti. Mislim da su jedino ljudske misli slobodne, jer na njih utječemo samo mi kao pojedinac.

Ja sam slobodan ako slobodno mislim, slobodno dišem, volim, biram prijatelje, ako slobodno hodam, slobodno formiram sebe i svoj život. Tu bi neki rekli da nam život opet postavlja pravila jer primjerice, da ne bih naudio drugima, moram izabrati dobro društvo, moram izabrati dobru osobu koju bih volio, moram pametno formirati svoj život živeći po pravilima. Jesam li onda slobodan? Jesam! Život je zamišljen da pomažemo drugima i živimo u međusobnoj harmoniji i suživotu. Postoje samo pravila koja govore što ne bismo trebali činiti, a ako ne radim ono što je zabranjeno, ja sam slobodan jer ne postoje pravila koja govore što trebam činiti, jer ono što "trebamo" činiti je ljudski, to je opis života, a opis nije pravilo.

Sloboda postoji i svugdje je oko nas. Oduzeti nekome slobodu je najveći zločin. Zabraniti nekome nešto što je elementarno za život, ili mu postaviti svoje mišljenje, a njegovo odlučno nijekati je također oduzimanje slobode.

Sloboda traje sve do trenutka do kojeg prestanemo činiti dobro za sebe i za ljude oko sebe. Nakon toga nastaje anarhija, nakon toga stvorili smo robove, a postali smo i sami rob slobode jer pravila koja štite slobodu će nas kad tad sustići, a ako bježimo od njih, onda nismo slobodni.

Moj stav o slobodi: - Bog nam nije prodao slobodu, ali ju mi moramo otplatiti. Istina, sloboda je dar božji, ali moramo pokazati zahvalnost za taj neprocjenjivo vrijedni dar.

_________________________________

Sloboda 

Biće kiše... rekoh u sebi, sedeći sama na klupi, u praznom parku, razmišljajući i listajući film unazad. Osoba koju čekam nikako da dođe, a ja postajem sve nestrpljivija. Nervozno vrtim ključeve po rukama, prisećajući se kako sam uopšte dospela ovde... Sve je počelo, kao i uvek, mojim razmaženim ponašanjem.

Već dugo sam bila zaljubljena u najnemirnijeg i uvek spremnog na sve Nemanju, ali ta ljubav mi nikada nije bila uzvraćena. To me nije puno pogađalo, ali sam se veoma obradovala kada sam naišla na crveno pismo u mom rancu na kom su pisale dve reči koje sam dugo žudela da pročitam, i meni dobro poznato ime – Nemanja.

Počela sam da se hvalim unaokolo, pravim važna, ali moje drugarice su se zagonetno smeškale i nisu bile baš oduševljene. Svaki dan sam dobijala po pismo, bila sam srećna i mislila sam da bolje od ovoga ne može biti. Htela sam da poletim. Moje veselje trajalo je sve dok me jednog dana Nemanja nije pozvao u ćošak i počeo da se smeje. I meni je postalo smešno dok nije progovorio:

- Pa da, naivna si! Smeješ se sama sebi! Zar ne vidiš koliko si naivna? Ja ti nikad ne bih slao ljubavna pisma, a kamoli se zaljubio u tebe! Pogledaj se u ogledalo i shvatićeš o čemu ti govorim!

Nisam mogla da poverujem rečima koje sam upravo čula. Neverica me obuzela, a odmah potom i bes. Nezaustavljiv, kipeo je iz mene. Jedan pokret ruke i – fljas! Nemanjin obraz se zacrveneo, a ja sam osetila kao da mi je pao kamen sa srca. Plačući, sav u suzama, otrčao je do nastavnice da je obavesti šta se desilo.

Sledećih sat vremena nisam ni bila svesna šta se događa oko mene. Polako otvarajući oči ugledala sam direktora i moje zabrinute roditelje kako me posmatraju. Iz njihovih razgovora saznala sam da sam se onesvestila na sred časa jer su protekli događaji bili previše stresni za mene. U sledeće dve nedelje desilo se mnogo promena. Preselila sam se u drugi grad, upisala se u novu školu i stekla mnogo novih drugara i drugarica. Sada im verujem i znam da me oni nikad ne bi povredili. Stiže Bojana. Seda kraj mene, i ja znam da će uvek biti tu, i da sam kraj nje sigurna. Zauvek.

Isidora Milivojević 6-4