Stara kuća

Dugo nisam bila ovde, ima skoro godinu dana, odmah uočavam promene i na staroj kući, poslednjoj u ulici u kojoj se nalazimo i čini se nekako izdvojenoj od ostalih, da l zbog mesta na kome je sagrađena, svog izgleda ili čega već... Ali jedna stvar se nikada nije promenila, ta tišina koja vlada kako ispred tako i u kući, pa kako i ne bi bilo mirno kad tu živi samo jedna stara baka. Ponekad je posete unuci, kao i mi sada. Ne vidim je, nije na starom mestu. Uvek je zateknem na drvenoj klupici ispred kuće sagrađenoj ko zna od kada, još nije ni cela, ogrebana, malo iskrivljena, ali je ipak u boljem stanju od onih koje svakodnevno viđamo na ulici ili mi se samo čini... Ali staroj baki to ne smeta, moj tata je predlagao da je malo uredi, ali nikad to nije uradio, nije mu bilo dozvoljeno.

A ta klupica ne bi bila tako posebna da joj hlad ne daje još starija kruška u dvorištu. Iskrivljene grane koje udaraju o prozor one najviše sobe i svaki put me je strah da ne padnu baš one na klupicu. Opet se moj tata javlja da ih poseče i ponovo je bilo dovoljno jedno "ne" sa strane jedine osobe koja tu živi da odustane od njegove uvek primamljive ideje.

Kuća je bila mala, baš kao i vrata na njoj , pa mi se čini da bi moj brat sa 192 morao da se sagne, kako bi ušao, ali na tu njegovu nazovimo "žrtvu" zaboravljamo svi istog trenutka kada se nađemo u toj kući. Prvo jeste hodnik, veoma kratak, ali svi elementi su lepo složeni. Pravo i ulazimo u najveću prostoriju te tako male i usamljene kuće. Vrata od dnevne sobe su uvek stajala otvorena, tako da se još na ulazu moglo videti šta se unutra dešava... Pored je i trpezarija, ona se sa ulaza već ne vidi zbog malih vrata. Šteta, inače jako je lepa. Na stolu uvek možete videti činiju sa voćem, stolice su uvek uredno uvučene. Vidi se samo delić kuhinje iz koje dopire neodoljiv miris ručka koji se sprema, da l je tako samo kad mi dolazimo ili uvek, ne znam, ali tu kuhinju tako pamtim... U kući je puno slika i raznih ukrasnih detalja - to je ono što mi se najviše dopada. Još koji korak i evo stepenica, makar sto puta išla gore - dole uvek ću imati taj nesavladiv strah kad njima prolazim.

Uh, preživela sam, evo nas na spratu prvom i poslednjem. Tu su još dve sobe, jedna je bakina, a u ovoj drugoj boravimo mi ili već neki drugi njeni gosti... Uvek prvo ulazim u tu nazovimo našu sobu, ali ovog puta menjam tu staru naviku... Bakina soba, dal je ona tako uvek uredna i čista. Prvo što vidim jeste ogroman orman, prozor koji je uvek otvoren. Evo opet iskrivljenih grana, blago se pomeraju. Pogled mi ponovo skreće ka krevetu, lagala sam da nisam prvo njega ugledala. Bela postelja sa tim velikim jastukom, uskačem u krevet. Osećam se tako prijatno i čisto, možda bih mogla malo da odspavam, a da nismo bili u onoj drugoj sobi, ali je ona nekako slična ovim današnjim pa nije potrebno da u nju svraćamo, možda kasnije. Lepo mi je ovde...