Svet koji vidim i koji želim

Svi smo mi dospeli u ovozemaljsku baštu koja se zove život. Staze kojima hodamo su različite, prepliću se i razilaze. Mi tečemo kao vreme, patimo, radujemo se, smejemo, bolujemo, volimo, a, u stvari, živimo.

Svako novo svitanje opomene me da je prošao još jedan dan života. Preslišavam sebe da li sam mogla još nešto uraditi za to vreme koje je otišlo u nepovrat. Glava je puna misli, one se prepliću i mešaju u svetu u kome sam živela, u kome živim i u kojem ću živeti. Doživela sam i zapamtila dosta i lepih i ružnih trenutaka. Sadašnjost doživljavam nekad lepo, nekad monotono, a u sebi potajno priželjkujem da što pre prođe i nestrpljivo koračam ka svetu koji ja želim. A kakav će on biti? Hoće li biti onakav kakvim ga ja zamišljam ili će ga život krojiti po svojoj meri? Svoju budućnost zamišljam lepom, zdravom i srećnom. Sva ta lepota i sjaj mnogo koštaju, zahtevaju puno žrtvovanja i odricanja. Imamo samo jedan život, a on nam donosi razna iskušenja i postavlja nam zamke kao stari lovac zverima. Kroz sve to treba proći, savladati mnoge prepreke, a zatim uzdignute glave krenuti dalje. Ako želimo svet koji će nam blistati, treba se boriti svom snagom, ne gubiti nadu nijednog trenu tka, a najpre verovati sebi i svojim snagama.

Svet koji želim jeste svet koji želim da stvaram sama, da budem krojač svoje sreće i ona će blistati kao najlepša balska haljina. Svet u kome želim da živim biće skrojen od ljubavi, sreće, nade i zdravlja. Kada je čovek ispunjen iznutra, spoljašnost se lako dotera. Međutim, život ne piše samo bajke, nego i drame. Svet u kome živimo nije savršen. Svaki preživljeni dan i prespavana noć deo su ogromnog mozaika. Nikada se jednom preživljeni trenutak neće ponoviti, i zato treba živeti u svakom trenutku ovog nesavršenog života.

________________________________

Svet koji vidim i koji želim  

Ono što vidim definitivno nije ono što želim. Mnogi se možda neće složiti, ali šta ja tu mogu. Svi mi imamo svoje stavove i različita viđenja i zapažanja, pa shodno tome i različite želje.

Nekima je sve ovo savršeno, ali meni nije. Možda bi i bilo kada bih se samo obazirala na ono što nam prikazuju na pozorišnoj sceni, kada bih gledala ta našminkana lica u kitnjastim kostimima i sjajnim oklopima. Kada bih dozvolila da me zasjeni njihov lažni sjaj. Ali ne! Ja nisam kao oni. Meni je bitna suština, bitna je duša koja se krije iza tih oklopa. Nažalost danas je malo onih koji cijene covjeka zbog onoga što jeste. Umjesto toga svi ti sude na osnovu izgleda. A to je po meni zaista tužno. Reći da je neko loš i bijedan samo zbog toga što je siromašan i nema mogućnosti da se sredi i obuče kao neki bogataš. Svi će ga osuđivati, a niko se neće zapitati zašto je to tako. Nikome neće pasti na pamet da je za to njegovo stanje možda zaslužan taj „dobri" čovjek koji živi u vili, vozi skupa kola, a o računu u banci bolje da ne pričam. Niko se neće zapitati kako je on za tako kratko vrijeme došao do toga. Hm, a kao da je to uopšte i bitno. Tužno je da je danas u ovom svijetu toliko "bezličnih ljudi", ljudi koji ne shvataju pravu vrijednost života. Koji će provesti godine i godine u potrazi za srećom. Loviće je kao lovac divljač, ali će se kući vraćati praznih ruku, jer će im sreća izmicati. Mada ne smije biti toliko sebična prema sadašnjici i osuđivati je zanemarujući prošlost koja polako kaska za nama.

Nedavno sam od drugarice dobila jednu divnu knjigu iz koje se jasno vidi da je i prije bilo slično kao i danas. Da je bilo malo ljudi koji su znali da cijene prave vrijednosti. Posebno mi se dopao jedan dio u kome je pisac citirao Ž. Duce-a i njegov odlomak u Žurnalu iz 1898. godine. On je u tom odlomku napisao kako ne pravi razliku među ljudima i da mu nije bitno da li je u pitanju neki ministar ili pak običan piljar. Posebno mi se dopao dio u gdje se pominje neki vlasuljar: „Nedavno sam upoznao jednog vlasuljara i nalazim da je njegova duša podjednako lijepa kao u Tolstoja. Taj đavo umije da kaže velike stvari sa toliko jednostavnosti." Ono što je on vidjeo, nažalost nisu vidjeli i drugi, čak šta više bilo im je smiješno . Zar da jednog vlasuljara poredi sa Tolstojem. Sigurna sam da i danas postoje takvi slučajevi.

I kako onda ja mogu da budem zadovoljna svijetom koji me okružuje, kada se i danas poslije toliko vremena nije mnogo promjenilo. Ljudi su uprkos obrazovanju i razvoju nauke ostali isti, „ograničeni". Naravno nisu svi takvi, ima i izuzetaka ali ih je nažalost malo. Malo ih je da bi uspjeli da se suprotstave. Neki su prerano odustali od te borbe za bolje sutra. Jednostavno su se pomirili sa činjenicom da ne mogu sami da mijenjaju svijet.

To je djelimično tačno, ali ne smijemo zaboraviti da svaka bitka traži svog vođu, vođu koji će da ujedini sve te neshvaćene i krene u borbu za bolje sutra...

Nastavak se negdje u međuvremenu izgubio, ali suština svakako jeste da se meni ovaj svijet ne dopada, a ne dopadam se ni ja njemu. Previše sam različita da bih se uklopila u kalup. Valjda mi je to sada sve normalno, jer vremenom sam shvatila da treba voditi svoju bitku, i ako dovoljno vjeruješ i boriš se predano pobjedićeš. Moraš, jer pravda će na kraju ipak osvojiti trofej u borbi sa lažima i licemjerjem.

________________________________

Svet koji vidim i koji želim  

Sva bića žive u dva sveta, jedan svet je pun sivila i ograničenosti, a drugi svet je unutar njih samih, to je svet gde mogu biti ono što požele. Ova dva sveta se stalno bore kao svetlost i tama, dobro i zlo. Svet u kome je živim je sazdan od melanholije i suza, to je svet prepun patnje i bola, a svet koji živi u meni je pun snova i neograničenih mogućnosti.

Otvaram oči vidim svet pun sivila, melanholija mi se krije ispod noktiju i na trepavicama i svojom težinom mi pritiska već izmučenu dušu. Svet koji vidim je pun laži i prljavštine koje su se prevlačile po jezicima ljudi koji su ih stvorili. U ovom svetu jedino je priroda zadržala iskrenost, a životinje osećanja. Životinje se smatraju zverima, ali kako one mogu biti zveri kad su ljudi ti koji ubijaju i žive svoj život u ivicama egoizma? Zatvaram oči i vidim Jelenu, moju imaginarnu prijateljicu. Volela bih da je svet unutar mene stvaran jer bi tako i ona bila stvarna. Ležale bismo na podu njene sobe i slušale neke stare ploče i smejale se, onda bi ona ustala da donese čaj i sedele bismo satima pričajući o besmislu života. Zapalila bi cigaretu i plakala mi na ramenu zbog njene dijagnostikovane kliničke depresije, ali ipak bih je videla kako se smeši dok tumara šumama jer i dalje postoje stvari zbog kojih se ponekad oseti živom.

Volela bih da umem da crtam pa da naslikam to lice koje me progoni u snovima. Svet koji želim ne sadrži puno ljudi već prirodu, životinje i jednu halucinaciju, nju. Jelena je prijatelj kakvog nikada nisam imala, ona je uvek tu kada je potrebna. Otvaram oči i sivilo je tu, a priroda je mrtva. Jelena ne postoji, ali osećam njeno pristustvo unutar sebe.

Svet koji vidim i svet koji želim se suzbijaju kao čestice atoma i u meni stvaraju haos. Sve što ja želim jeste da se zavučem u taj svoj maleni svet i brojim leptire sa Jelenom, a sve što ja imam je ovaj svet pun tame u kome sam zarobljena kao životinja u kavezu.

________________________________

Svet koji vidim i koji želim  

Pogledam oko sebe,a ništa ne vidim. Sve je pusto i tmurno kao da su crni,zimski oblaci prekrili sve ono što sam željela vidjeti ili barem čuti te hladne noći. Nisam bila sigurna da li se mjesec šunja iza tmastih oblaka ili se kakva životinja izgubila,pa se sada krije iza pognutih i osiromašenih grmova. Pronaći sebe u tom svijetu kojeg trenutno vidim velika je hrabrost za svakog nevinog čovjeka koji se svakodnevno šeće prljavim ulicama. Ne znam da li mogu sebe pronaći među njima, možda je to nemoguće. Moje oči su uvidjele nešto u visini, na tom nebu prekrivenom nepoželjnim oblacima, koji samo ometaju čari koje su ispunile tu zimsku noć. Ne znam da li je to bila prva zvijezda koja bi najavila proljeće ili je to možda bila samo jedna zvijezda iz mog srca u kojoj se kriju sve moje želje, nade i snovi. Lagani povjetarac,koji je dolazio sa svih strana, donosio je sa sobom tihe zvukove i neopisive mirise obližnje šume u koju je rijetko ko zalazio.

Odjednom se žarka svijetlost pojavi pred mojim očima, koje su tiho grlile svu ljepotu koju su mogle vidjeti. Bili su to slabi tračci sunca koji su polahko prodirali kroz zastore sobe, a onda sam se pokušala sjetiti onog o čemu sam razmišljala ili barem onog čega sam sanjala. Te zimske večeri u mom snu mislila sam na svijet koji vidim, slušala sam njegove sumorne i tihe zvukove. Ja sanjam i vjerujem da ću jednoga dana moći razmišljati i misliti na svijet kojeg želim svakog sretnog jutra i večeri osluškivati. Ali ipak to je još jedna želja koja će se ponovo vratiti u jedinu zvijezdu moga srca, ispunjenu željama. I mogu da kažem da će jedne večeri moje srce moći reći da svijet koji vidim nije svijet koji želim.