Svetli grobovi - tema iz gradiva

Jedna od najpoznatijih pesama Jovana Jovanovića Zmaja jeste pesma Svetli grobovi. Ona je napisana u čast velikom i značajnom pesniku, Đuri Jakšiću, na čijem je grobu prvi put i pročitana. Pesma je i posle toliko godina vrlo značajna, poučna i uvek aktuelna.

Smrt velikog pesnika, bila je samo povod da nastane ova pesma. Međutim, pored ovog motiva ona nosi i druge važne poruke, motiv prolaznosti, nestajanja i zaborava. Pokazatelji da život nastavlja da teče, sa nama ili bez. Naraštaji i generacije se smenjuju. Jedni odlaze, a neki drugi se tek rađaju. Zato motiv groba ima značajno mesto u pesmi. Grobovi su svuda oko nas kao nešto što je neizbežno. Milioni života su ugašeni, pod zemljom su, u tami. Mnogi su nestali u vremenu, živeli svoj vek i nestali kao da se nikada nisu ni rodili, niko im se ni imena ne seća. Ali ima i onih koji se izdvajaju i traju kroz generacije. Svaka generacija podari neke velike ljude, čija dela zasvetle, a kada odu jednom zauvek, ta svetlost se prenosi na njihove gobove.

Oni postaju večiti i uvek živi, traju zbog svojih dela, koja ne blede i koja se ne gube u vremenu. Grobovi svetle kako bi mladima bili putokaz. Kroz lik tih važnih ljudi i onim što je iza njih ostalo, mlade generacije uče, napreduju, rastu. Uče iz njihovih poruka o sebi, životu, delu... Jedino tako živi uspomena na sve te velikane, njihov rad i trud. Oni su mladima potokaz ka budućnosti i uspehu. Zato oni treba da nastave koracima svojih predaka. Da nastave tamo gde su oni stali. Da na tom putu putu nikada ne posustaju. Važno je ne predati se i ne posumnjati u sebe. Zapravo, to su poruke tih svetlih grobova. Jedino tako se dolazi do cilja i uspeha. Upravo u toj istrajnosti je smisao života, a bez njih, tih svetlih grobova, ne bismo sasvim uspeli, oni su uzor i pokazatelj da uvek može više i bolje.

Oni nisu samo znak pamćenja i nečeg vrednog što je ostalo. Oni su mnogo više. Zemlja na kojoj traje život ipak ne zaboravlja one koji su nekada njom hodili. I to nije samo ličnost Ðure Jakšića, već mnogih. To su ličnosti koji poručuju i uče kroz svoja dela. To su ideali i velikani nekih prošlih vremena. Vremena koje su, ma kakva bila, uzdigla ih i ostavila da ih neka druga vremena dalje neguju. Eto to je taj veliki značaj svetlih grobova. Oni sijaju i svetle, kao naše zvezde vodilje. Oni obasjavaju naše puteve i daju nam snagu za napred. Njihov smisao jesu naš život, uspeh i sreća. Zato oni ne smeju biti zaboravljeni. Sve dok je mladih, ovi grobovi biće svetionici svega dobrog. Njihove ličnosti i dela pamtiće se sve dok sadašnje generacije i one buduće, sa ponosom budu negovale uspomenu na njih.

________________________

Jovan Jovanović Zmaj - Svetli grobovi

Bejaste li, braćo moja mlada,
da l' bejaste vi na groblju kada,
aj, na groblju, na golemu?
– Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje j' zemlja kom se hodi;
groblje j' voda kom se brodi;
groblje – vrti i gradine;
groblje – brda i doline,
svaka stopa:
grob do groba.
Groblje j' spomen doba sviju;
groblje – knjige što se štiju;
povesnica svih zemalja,
starostavnik cara, kralja,
i čitulja viših slika
izbranika, mučenika,
od početka pamtiveka.
Sve j' to groblje –
al' je i kolevka.

Nema boja ni imena
u visini zvezdam' svima,
kamol' broja i spomena
u zemljici grobovima!
Milione progutala j' tama,
crna tama mnogih tisućleća,
niko ih se više i ne seća,
– no pogdekom uvek gori sveća.
Il' je sveća, il' je ime sveto,
il' su dela koja se ne gase,
pa redove nedoglednog groblja
svojom zrakom krase.
Ti grobovi,
stari, novi,
oni sjaju
svakom naraštaju –
kad se umlje u prošlost udubi,
u tamnini da se ne izgubi;
kad se pustiš u davnine svete,
u davnine i svete i klete,
da ti mis'o puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
pružajuć' se iz daljnih eona
u povorci onoj dugoj –
dosvetljujuć' jedna drugoj
strujom koja napred leti,
tezeć' samo jednoj meti, –
pa se tako svetle mlazi –

pa se više svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
duha kome nema groba.
– U grob samo sruši kosti,
strese pep'o koj' mu smeta
bržem buju viša leta
k uzvišenoj budućnosti.
Ko s' osvrne da pogledi
bistrim okom i pogledom
na grobove ove svetle,
povesnice dugim redom,
mora čuti kako j' živo,

kroz vekove, kroz maglinu,
ded unuku, otac sinu,
borac borcu dovikiv'o:
"Gde ja stadoh – ti ćeš poći!"
"Što ne mogoh – ti ćeš moći!"
"Kud ja nisam – ti ćeš doći!"
"Što ja počeh – ti produži!"
"Još smo dužni – ti oduži!"
To su zbori, to su glasi
kojima se prošlost krasi,
što prodiru kroz svet mračni
sa grobova onih zračni'
spajajući gromkim jekom
i božanskom silom nekom,
spajajuci vek sa vekom
i čoveka sa čovekom.
Oko svakog svetlog groba
(baš k'o gore oko zvezda)
povesnica priča ovo:
hvatalo se neko kolo,
kolo mlado, kolo novo,
nove klice stara nada,
novo cveće stabla stara.
Duše čiste, srca mlada,
naslednici svetog žara; –
tu se sleg'o život mladi
da se s grobom razgovara.
I ti pade, dragi brate!
"Nisam, deco, vas dok traje!"
Je l' ti borba bila teška?
"Pokušajte, milina je!"
Šta si hteo? – kud si poš'o?
"Tamo kud se stići mora!"
Zar je vera tako jaka?
"Uvek jača od zlotvora!"
Malo nas je koj' bi smeli. –
"Al' vas jaka sila kreće!"
Zar ko može stići celi?
"Ko posumnja, nikad neće!"
A ko behu oni divi
koji su te napred zvali,
koji su ti krila dali,
koji su te ojačali?
"To bejahu ideali!
Bez njih nema više leta
nad oblakom mraka gusta,
bez njih bi se malaksalo,
bez njih bi se brzo palo,
svet bi bio grob bez cveta,
život prazan, – mladost pusta!"
Oko svakog svetlog groba
prikuplj'o se život novi,
naslednici svetog žara,
kupili se sokolovi,
pijuć' dušom svetle zrake. –
Jest', tako je, braćo draga,
ti grobovi nisu rake,
već kolevke novih snaga!
I vama je, jaoj, pao
stegonoša dičnog stega, –
al' je sin'o grobak novi, –
vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
p' onda gore, p' onda u se;
grudi dršću, usta ćute,
ali duše razum'u se.
Da l' to snaga niče nova? –
– Daruj, bože, blagoslova,
da vas združi bratska sloga,
zavetnike koji s' kupe
oko groba Ðurinoga!