Teme i motivi srpskih romanticara

Pesnik - romantičar je sanjalica i melanholik, prožet bolom zbog nemogućnosti apsolutnog ostvarivanja i postizanje beskonačnosti, kojoj romantičar strasno teži. Iz tog osnovnog raspoloženja izvire stostruko osećanje: duboka patnja zbog nesavršenosti sveta i čoveka - svetski bol, s druge strane, prevazilaženje te ljudske ograničenosti i konačnosti snagom svoje mašte, ironičnim odnosom prema svetu, prema samom sebi i svojoj ljudskoj nesavršenosti - romantičarska ironija.

Duboka, strasna emocija i plamena mašta pogodovale su razvitku lirske poezije, koja se odlikovala neposrednim, spontanim izražavanjem najdubljih subjektivnih doživljaja. Uporedo sa pisanjem rodoljubivih pesama, naši pesnici-romantičari negovali su i duh ljubave lirike. Petar II Petrović Njegoš, Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj i Laza Kostić daće svoj lični, umetnički, neponovljivi doprinos ljubavnoj lirici u doba srpskog romantizma i s njima će romantizam obasjavati sve ostale buduće epohe u srpskoj književnosti.

Romantizam je bio poslednja epoha u evropskoj kulturnoj istoriji u kojoj se reč Ljubav pisala velikim slovom. Ono što je u vreme renesanse bila platonska ljubav, u novijoj evropskoj istoriji bila je romantična.

Najlepse srpske pesme 19. i 20. Veka nastale su kao izraz tuge zbog neuzvraćene ili izgubljene ljubavi, zbog rastanka od voljenih ili njihove smrti, kao izraz slutnje sopstvenog skorog kraja, žala za mladosti, usamljenosti, sete, pesimizma... Pesnici su, po pravilu, usamljene, neshvaćene duše koje najbolje osećaju taštinu života. Ipak, neki od njih nisu bili bez razloga nesrećni.

Branka Radičevića su savremenici veoma poštovali, a narod je voleo njegove pesme. Bio je prvi lirski pesnik, a uz Vuka Karadžica, Đuru Daničića vodio je borbu za narodni književni jezik. Bolest ga je prerano pokosila, umro je od tuberkuloze u 29. godini. Iako je bio cenjen za života, stigao ga je tužan kraj - sahranjen je na sirotinjskom groblju u Beču, gde je živeo i radio. Nijedne srpske novine nisu objavikle vest o njegovoj smrti. Tek 30 godina kasnije, njegove kosti prenesene su iz Beča u Stražilovo, gde i danas počivaju. Ležeci sam na samrtničkoj postelji, Branko se elegijom "Kad mlidijah umreti" oprostio od sveta.

Najvećeg liričara među srpskim romantičarima zadesila je velika nesreća. ZMAJ JE BIO OŽENJEN Ružom Ličanin, ženom koju je obožavao i s kojom je imao petoro dece. Ljubav prema Ruži pretočio je u lirski dnevnik "Đulici". Idila, nažalost, nije dugo trajala. Bio je lekar ali je nemoćno gledao kako mu 1 po 1 dete umire, dok sve petoro nije odnela smrt. Da još bude gore, ubrzo je i Ruža umrla. Skrhan bolom, piše "Đulice uveoce", zbirku elegičnih pesama punih patnje za najmilijima.

Vladislava Petkovića Disa je slava stigla posle smrti, dok su ga za vreme života kritičari omalovažavali. Govorilo se da je neobrazovan, nenačitan, neambiciozan, stvarali su sliku nezrelog deteta, nesposobnog za normalan život. Teško je živeo, utehu je pronalazio u kafani. Sve dok nije poginuo, ironično, na način maltene predviđen koji jer opisao samo šest godina ranije, naslovivši svoju prvu zbirku pesama "Utopljene duše".

Francesko Petrarka je rekao da pesnici počinju da žive tek onda kada umru. Radicević, Zmaj, Dis i mnogi drugi učinili su dovoljno za svog života da postanu besmrtni.